Рекли би, продужени викенд је био, прошао. А био је пун лепота, али и опасности – као у причи о Тарзану и џунгли. Џунгли која нас све више окружује, са једне стране и лепотама које јесмо или нисмо способни сами себи да приуштимо, направимо, доживимо и оживимо, као Тарзани савременог доба.
Пошто смо извештаје са трка завршили, објавили, приче испричали, једни другима честитали, не само на успесима, него и на преживљеним авантурама – је ли тако Миленааааа? – ред је да коју реч напишемо и о ономе што је прошло мимо очију јавности, а у дубини душе јесте суштина свега оног што нам је спорт, трчање даривало, а то су пријатељства, дружења, радовања, а мало и умарања, оних лепих о чему ћемо нешто касније.
Дошла нам је Нејра. Из Сарајева је. И пазите сада, ни мање ни више него као неко ко је део тима Дечки у плавом. Истина, била је у плавом. Могу вам рећи, није неки дечко. Али је зато девојка и по. Дошла је да нас обрадује, да са нама проведе три дана, да доживи Нови Сад и нас како до сада није имала прилике. А ми? Ми смо покушали да будемо добри домаћини.
Мара је мислила да све држи под контролом око организације, јер она је у АРК Фрушка Гора задужена да шири љубав, срећу, радост. Њене планове је могла да поремети само изузетно способна, ма преспособна, сналажљива и изнад свега сјајна триатлонка, и наша, и ваша, али највише своја Весела Лела Мачкић. То је и урадила. Дочекала је и узела под своје Нејру, као велико срце, као прави домаћин, као неко ко гради лепоту, тамо где сви виде рушевину.
– ”Нека њих две, ајмо правит` роштиљ, иде дан.” – рече Марусја.
А за роштиљ задужени Зоран – Зверка и Горан – Рајко. Зверка сипа ракију, Рајко сече лук. Један се смеје после друге…ракије, други плаче после друге…главице.
Ето и Веселе и Нејре, потрефиле пут из прве. За почетак даривасмо их загрљајима, осмесима и радошћу, требало би то да их држи неко време.
– ”Јеси ли гладна?” – пита Горан.
– ”Мало!” – рече Нејра са оним познатим сарајевским акцентом, а код нас ако кажеш да си мало гладан, значи ваља седати одмах за сто.
Како је то леп дан био. Мало се јело, мало се пило….трчали нисмо!
Знате шта мисле Сарајлије за нас Новосађане, барем када је реч о тркачкој причи? Равнооо, нигде брда, све је раааавнооооо, равно им је све! Е, наредни дан је Горан имао у глави само једну мисао: разбити тај утврђени став, а знао је и како, јер стазом ”Волем” је већ два пута дочекивао Београђане. Обећава опет ће, а овог пута ће преко Нејре и Сарајеву послати поруку ”Волем”.
Шоне би био задовољан стазом. Вероватно би имао шта да дода. Цале не би био задовољан. Он би имао шта да одузме.
Наравно, креће се лагано, лепом тартан стазом око Ђачког игралишта, па Кејом. Све је лепо, красно, весело, опуштено, радосно, сунчано. Што би рекао Пикац: НИ ДА НАС ДИРНЕ. Већ на Варадинском мосту Дуга мисли почињу да се комешају, јер равноооо остаје иза, а испред се види Тврђава, десно Каменички пут – узбрдица, даље Каменички парк – још грђе.
Трчећи испод зидина Ђаве, Штросмајеровом улицом, Весела је упознавала Нејру са културним и историјским знаменитостима тог краја. Пролазећи поред “Шонетових” степеница, почиње да се уздиже калдрма, а ту је у старом барокном подграђу најстарија црква у Петроварадину.
– “Одавде се још увек чују оргуље…” – хтела је Весела да каже. Није то рекла…
Пред њима је био онај тежи део стазе. Весела се радује, јер њој што теже то боље, а и име јој само каже све – да је више оваквих дана. Нејри кроз главу пролази: ”немам чега да се плашим, па долазим из Сарајева, а ако баш буде захтевно, позваћу се на то да долазим из Јабланице, ваљда су ми то довољне референце…. Ваааљдаааа”. Марусји је магла почела да се спушта на оба ока чим смо се спустили кроз тунел и изашли испод кафане “Балкан експрес”. Испред себе је угледала узбрдицу којој се крај не назире. Хроничне повреде по потреби су почеле да се јављају: позови се на мене – рече јој чланак, позови се на мене – рече и раме. А она сама почела је да смишља где би могла овај круг што је лудак смислио, овај круг што је створио, некако да скрати, пресече. Горан се правио да му није ништа, а сузе у оку је приписивао јучерашњем луку, црном.
За то време Зверка је седео кући и чекао да дође време ручку, јер рибља чорба је нешто што после јучерашњег роштиља дође као мелем на рану.
Довукоше се до Каменичког парка. Марусји се родила љубав ка фотографији, па је одлучила да јој је пола круга довољно, јер љубав не сме да чека. Нејра је престала да се смеје. Горан се смејао – горко. Весела је била весела.
Преко Моста слободе па још километар и нешто, вратише се на место одакле су и кренули. Марусја дише дубоко, очима комуницира јер гласа нема. Горану је било доста свега. Весела се питала: ”Шта, већ готово? Ахахахахахахахаха…”.
– ”Јеси се уморила? Како ти се чини наша стаза?” – питао је Горан Нејру.
– ”Дивно. Следећи пут ћу је прошетат`” – одговорила је.
Сто на Бегечкој јами је чекао, као и рибља чорба. Зверка је све то организовао јер требало је истрпети и дочекати ред ручку, а вече уз тамбураше и песму ”Ко би рек`о чуда да се десе.”
Нема тих мостова који могу бити срушени, а да се поново не подигну, ако има добрих људи. А има их.
Марусја је носила веселу атмосферу, док је Весела констатовала: ”Није лако Зверки уопште”.
А Пикац? Пикац ко Пикац је на то додао: ”Де лако матори”.
Недостајале су Миленце и Сања…много… али оне су имале свој део лепих прича.
За крај, или боље речено за почетак: ДОБРО ДОШЛИ НА НОЋНИ МАРАТОН.