Ivan Simić
Od prvog dana kada sam obuo patike za trčanje znao sam da se nikada neću boriti za plasman… I ako sam religiozno posvećen treningu, iako svaki slobodan trenutak provedem na stazi, mene to jednostavno ne privlači… Dan danas, tri i po godine od kako sam počeo da se bavim sportom, i dalje ne znam kojom brzinom mogu da istrčim pet kilometara, osam, deset… U tim distancama nikada nisam nalazio izazov… Pritom ne osporavam neke njihove čari, vidim kako se nekome može svideti aspekt ispitivanja sopstvenih mogućnosti, pronalaženje svog mesta među drugim trkačima ili provera da li su se naporni treninzi isplatili, ali meni jednostavno to nije to…
Možda to ima veze sa tim što još nisam brz koliko bih želeo, i što sam svestan da verovatno nikada neću osetiti tu radost koju donosi medalja za ostvaren rezultat ili bol zbog toga što je neko i pored svih tvojih treninga jednostavno bio bolji, ali naučio sam da u sportu pronalazim sopstvene izazove, a najveći od svih mi je videti, ne koliko brzo nešto mogu, već da li uopšte nešto mogu… Zbog toga mi je prva trka na kojoj sam ikada učestvovao bila maraton, prvi samostalni orijentiring – A kategorije, prvi Fruškogorski maraton koji sam povređen istrčao – 35 km, prvi triatlon – olimpijski, i zato sam u prvoj godini u kojoj sam počeo da odlazim po trkama, istrčao četiri maratona, šest do sad… To je moj izazov, to je ono što me održava u životu i zbog čega ne mogu da dočekam sledeći trening ili trku… I to je razlog zbog čega sam u ovom klubu, među ljudima u kojima sam prepoznao ljubav prema sportu, avanturi i prirodi; ne robovanje rezultatima…