Izveštaj sa zajedničkog treninga u Kuli

Januar ili možda mesec april? Sa tim pitanjem se verovatno većina nas probudila u nedelju 9. januara kada smo pogledali kroz prozor ili izašli na terasu. Vreme idealno da svi izađu iz kuća i stanova i što više vremena provedu u šetnji ili na nekoj rekreaciji. Konkretno, mi trkači iz Novog Sada smo ovaj idealan dan iskoristili da se odazovemo na raport generalu Zdravku Mišoviću u Kuli na zajedničkom treningu, koji je bio zakazan u 12h .

Ovaj put samo jedna kola su se uputila iz Novog Sada na put za Kulu. Iako je bilo dogovoreno da i profesor Franja pođe sa nama u Kulu i održi poučno predavanje okupljenim trkačima, do toga ipak nije došlo jer je profesor bio sprečen iz opravdanih razloga. Kao što i dolikuje većini novosađana, nas četvorica nismo žurili, tako da smo stigli nešto malo pre 12h.  Što bi rekao naš narod polako ali sigurno.

Praznične čestitke, pozdravljanja između trkača i domaćinski doček Zdravka Mišovića su nas uverili da će ovo biti još jedno super druženje po ovako savršenom vremenu. Kao što je Zdravko i isplanirao formirane su četiri grupice trkača. Posle ove rečenice verovatno će većina čitaoca momentalno pomisliti da su trkači podeljeni po brzini, trenutnoj spremnosti i da se na samom početku krenulo u vijanje što bržeg tempa. Međutim Zdravko je na to mislio mnogo ranije, i savršenu ideju je i sproveo u delo. Naime, plan je bio da se družimo i tokom treninga, a ne samo pre i posle njega, i zato je planirano da se držimo u grupi što duže. Grupe su bile podeljene na trkače koji su trčali na 10, 15, 20 i 25 kilometara. Svakom je ostavljeno pravo izbora da odabere u kojoj grupi bi bilo idealno da trči.

Ovom prilikom smo prikupljali i dobrotvorni prilog za našeg trijatlonca koji je nastradao u padu sa bicikla, koji je vozio velikom brzinom na trci, i kojem je potreban još jedan hiruški zahvat da bi se jednog dana opet vratio na stazu. Svako je priložio koliko god je mogao i imao u tom trenutku kod sebe. Za sve one koji nisu bili prisutni u Kuli u nedelju, a zeleli bi da priloze u ovoj dobrotvornoj akciji, vise informacija na:

http://www.trcanje.rs/desavanje/akcije/pomoc-za-cika-u-vrednosti-od-5000e/

Važno je napomenuti i podatak da smo imali i mesto na kome smo mogli da se presvlačimo a posle treninga i okrepimo već obezbeđenom hranom i pićem, a to je bio jedan veoma prijatan kafić u Kuli. Stvarno neverovatno i nestvarno zvuči da bilo ko omogući atletičarima da se presvlače i na taj način okupiraju ceo kafić, ali zahvaljujući ovim ljudima bili smo usluženi, mogu slobodno reći, kao u hotelu. Ovde smo se uverili da Zdravka osim nas atletičara, veoma mnogo cene i mnogi ljudi koji nemaju dodira sa ovim sportom, što on naravno i zaslužuje.

Mi, mlađi trkači smo toga dana upijali svaki savet od iskusnijih trkača. Dobronamernih saveta je bilo u izobilju, kao i svega toga dana, od načina na koji bi se trebalo opremiti za trčanje tog dana do načina na koji ćemo održavati neki konstantan tempo. Pre početka trčanja smo se svi zajedno uslikali, nekoliko puta, i sa nestrpljenjem se uputili na start.

Zajednicka fotografija

Iako je bilo i jako mladih trkača, niko nije kršio dogovor koji smo imali,  a to je da se svi držimo zajedno u grupi što duže možemo. Maršuta treninga je bila vrlo jednostavna, kroz Kulu par kilometara, da budem precizniji meni se čini da smo u Kuli trčali 2.6 km u jednom pravcu, pa se zatim izlazilo iz mesta i nastavljalo putem između dva mesta. Društvo super, šale uvek prisutne, osmesi na licima dok smo trčali, sve u svemu neverovatna atmosfera koja oduševljava, barem što se mene tiče ali verujem i svih ostalih prisutnih toga dana. Odvajanja su ipak morala da se dese jer smo se podelili  na grupe koje su se razlikovale po planiranim dužinama. Tako da su nas na početku napustili trkači iz grupe 10 km, koji su se okrenuli nazad na petom kilometru, a zatim i ostale grupe od 15 km i 20 km koji su okretali na 7.5 odnosno 10 kilometara. Od trenutka kako su nas napuštale jedna po jedna grupica, zbog već opisanih razloga, tempo se malo ubrzavao, ali samo u onim granicama kojim bi mogli svi preostali trkači da isprate. Na samom kraju ostali su oni najambiciozniji, svega osam trkača, koji su bili spremni da prihvate svaku izmenu planirane kilometraže i tempa. Do toga je i došlo, dogovorili smo se da umesto planiranih 25 idemo 28 kilometara, mada je licitacija za većom kilometražom bila spremna da se nastavi, međutim ipak smo se zaustavili na ovoj kilometraži jer smo se svi složili da se posle 14 kilometara trčanja u jednom pravcu, treba vratiti i nazad. U povratku se tempo značajno promenuo na brže, ali naravno u nekim granicama koje su bile prihvatljive za sve. Moram napomenuti i to da je, osim besprekorne organizacije ovakvog zajedničkog treninga, general Zdravko veoma uspešno dirigovao tempom ove grupe trkača i sve nas održao na okupu do samog cilja.

U kafiću su nas sačekali svi preostali trkači, koji su bili u drugim grupama koje su ranije okretale, željni da čuju kako je nama bilo i kako se u nastavku tempo kretao. A u kafiću sve već spremno za prekopotrebnu okrepu. Voda, sokovi, kolači ali i sendviči, koje je za sve nas spremio Zdravko. Svi smo se složili da su sendviči, kao i sve ostalo, bili odlični u toj meri da bi Zdravko pored uspešne karijere atletitičara sa velikim uspehom mogao da drži i neki lanac pekara.

Na samom kraju, profesor Zoran Janković nam je održao kraći govor o motivaciji u trčanju maratona i polumaratona, i o svojim iskustvim u njegovoj veoma bogatoj karijeri.

Jedan od bitnih razloga zbog kojih sam i zavoleo maratonske i polumaratonske trke kao i ljude sa kojima delim muku i zadovoljstva ovih trka i treninga je i taj trenutak koji se svaki put desi kada se rastajemo sa ovakvih skupova. Naime, mi se u trenutku razlaza ne oproštamo nego dogovaramo već sledeći zajednički trening ili trku na kojoj ćemo sve ovo da ponovimo. Dogovor da ćemo se opet svi videti za jednu, dve ili tri nedelje, nam svima povećava, i ovako već veliku, ljubav prema trčanju i daje nam motivaciju da na sledećem okupljanju budemo još bolje fizički prpipremljeni.

Sve u svemu još jedan dan koji smo podelili zajedno je prošao besprekorno, a za to je u najvećoj meri zaslužan Zdravko Mišović. Nadam se da ćemo i mi u Novom Sadu biti ovako dobri domaćini kao i on, i u ime svih nas iz Novog Sada, a verujem i u ime svih koji su bili prisutni u Kuli 9.januara 2011.godine, moram da kažem :

ZDRAVKO  HVALA!!!

  • the rash

    Šone je sve rekao!!! Ja bih se samo još jednom, osim Zdravku, zahvalio i ostalim Kuljanima, članovima ARK Hajduk-Kula, prof. Jankoviću, Veljku Popoviću, Čupiki, gospodji Miri,koja je,siguran sam iz opravdanih razloga, bila odsutna i pre svega Duletu koji je kolima došao po mene kako bi me spasao daljih patnji.
    Zahvalio bih se i osoblju kafića Dablin na gostoprimstvu, a kad se već zahvaljujem iskoristiću ovu priliku da se još jednom zahvalim i Mirjani i Nemanji koji su mi iz Sivca doneli kobasice, pečenice, slaninu i kačicu masti za mog prijatelja Mileta iz BGDa.Zatim bih se zahvalio svojoj supruzi koja me je pustila na ovaj zajednički trening, bratu Vikiju što mi je bez pogovora pozajmio auto, policiji što nas nije zaustavila, iako smo imali letnje gume i neispravnu prvu pomoć i za kraj se zahvaljujem mojoj majci što me je rodila kao pravog, vrhunskog maratonca, šta bih da sam se rodio kao fudbaler???
    pozzz

  • ZDRAVKO

    Drago mi je da ste se lepo osećali u Kuli i na zajedničkom treningu. Nadam se da je ovo samo početak jedne lepe prakse iz koje će nići nove trkačice i trkači a ujediniti one koji već trče. Šta reći, jedan je Vića! Do novog susreta veliki pozdrav !

  • Bravo za Zdravka, sa kojima sam imao prilike da se čujem. Bravo za sve koji ste doprineli da se deo novca sakupi!

    Ostaviti u tekstu i link sa podacima za dobrovoljne priloge
    http://www.trcanje.rs/desavanje/akcije/pomoc-za-cika-u-vrednosti-od-5000e/