-
Pre tačno godinu dana, 25.maja 2012. počela sam da trčim. Hoću reći, da trčim zvanično, javno, kako god. Tada sam, sasvim slučajno, naletela na plakat Trke za ružu, i odlučila da se oprobam u sprintu na 400 m. Bilo je divno, organizacija me najviše oduševila, i prosto sam se pitala ko su svi ti divni ljudi, i odakle im toliko ruža?! Godinu dana kasnije, moja staza se povećala za nekih 42 km, i član sam istog tog kluba entuzijasta – ARK “Fruška Gora.”
25.maja 2013. trčim svoj treći maraton teškim usponima Grmeča, divim se prekrasnoj Uni, netaknutoj prirodi koja me okružuje, i veoma gostoljubivim meštanima koji su nas oberučke dočekali.”Kada neko nešto hoće, nađe način, a kada neće, nađe razlog “. Trebalo je pronaći najlakši način kako otići do Novog Grada, putovati 10-ak sati, istrčati maraton, i opet putovati isto toliko. No, imala sam prejaku želju, i dva snažna motiva za to – jedan je bio moj rođendan, i taj famozni 25. (godišnjica nekog mog ludila za trčanjem), a drugi – Tanja Stojanovski, devojka koju sam srela na fruškogorskom ultraplus maratonu, i koja je za mesec dana pretrčala 400 km, ne skidajući osmeh sa lica. Uvek su me privlačili pozitivni, uspešni ljudi, i gledala sam da se vodim njihovim primerom, te mi je ovo bila prilika da je bolje upoznam.
Od Beograda do Novog Grada sam putovala sa dva izvanredna trkača i junaka, Sašom Gacikom i Srećkom Mićićem. Malo smo zadremali, kad, eto ti Novog Grada! Ljubazni meštani su nas uputili do mesta događaja, gde su nas srdačno i sa osmehom dočekali članovi AK “Sloboda”. Malo smo odmorili, i trka je startovala u 10h. Masa je jurnula u sekundi kao da se trči 2, 3 km, a ne 42… Od samog starta pa do kraja trčala sam istim tempom, laganim, kaskajućim, a društvo mi je pravio čika Miljurko. (Hvala mu na tome). Usput smo se slikali, pričali o raznim temama, bodrili se…Nije bilo, zaista nije bilo nekih kriza, ali da je bilo lako, nije. Naročito poslednjih 10-ak kilometara, nikako da prođu… Izdržali smo do samog kraja, a došavši na cilj, neverica! Ogroman transparent, na kome je pisalo “SREĆAN ROĐENDAN, SAMANTA” Ostala sam bez daha! Tanja Stojanovski i Goran Vendlener su mi urezali u srce i ovaj dan, i maraton, i sebe. Na cilju, u Hašanima, ručak za sve nas, preko 300 takmičara, veselje, druženje…
Sve u svemu, predivan događaj, koji je obezbedio naše učešće i naredne godine.
Inače, u mušoj konkurenciji bilo je 18 maratonaca, u ženskoj 4 (ja sam 4. ;)), a već pomenuti Goran i Tanja osvojili su po bronzanu medalju, i svaka im čast na tome…
Samanta Gilice
Aleksandar Pavlović