8.Maraton Maratona – ultra 100km

 

Ultra maraton 100km – treći dan posle trke…

 	Klikni bez razmišljanja

Većinu svojih trka sam prijavio bez previše razmišljanja. Tako je bilo i sa ovom trkom.…

 

Ultra maraton 100km – treći dan posle trke…

  • Klikni bez razmišljanja

Većinu svojih trka sam prijavio bez previše razmišljanja. Tako je bilo i sa ovom trkom. Prijaviti trku na 6h nije dolazilo u obzir. Trčao sam dva puta prošle godine i video koja mi je granica. Iskreno, ni ne volim da ponavljam trke. „Stotka“ mi se činila nekako primamljivo. Nisam ni pogledeo pošteno do kraja da vidim kakve još discipline imaju a već sam odlučio da će to definitivno biti konačan izbor.

Klik na link i ode prijava. Valjalo je iskoristiti ovu trku i opet nekome pomoći, tako da sam opet pokrenuo humanitarnu akciju, samo što ću sada trčati u paru sa Draganom.

  • Vreme ide tik-tak

Od ranije sam poznat po tim zabušavanjem sa treninzima što se uvek odrazilo na rezultat trke. Da se razumemo, nikad nisam mislio da ću biti prvi na nekoj trci ili da ću Kenijce ostavljati u oblaku prašine na maratonu. Sam sebi sam najveća konkurencija. Najveći uspeh i zadovljstvo je ako postignem bolji rezultat nego na prošloj trci.

Nekako se ta motivacija dobijala na polumaratonima. Ništa čudno, normalno da ću praviti sve bolje rezultate kada sve više vremena provodim na stazi. Ali npr maraton me psihički ubijao. Svaki preskočeni trening se odrazio na trkama. A bilo ih je dosta. I prošli ultra maraton na 6h je bio traljavo spremljen da sam skoro zaplakao na jednom delu staze. To mi je bila škola da bez znoja i odricanja nema uspeha.

Mislio sam da će pripreme za ovu ultru biti mnogo bolje. Hm, svašta ja mislio.

Novembar i decembar  sam proveo kod doktora.  Trening se sveo na kruženje oko frižidera.  Tek u januaru sam napravio par treninga (svega 59km). Ostatak sam proveo u kući pored grejalice. Da li se ovo istorija ponavlja? Opet ću otići nespreman na trku? Da li je moguće?!!!! Možda bolje da nisam ništa ni prijavljivao. Samo se bezveze sramotim.  Da stvar bude gora, nijedan sponzor se nije prijavio da podrži humanitarnu akciju.

  • „Učitelj je više puta pao nego što je učenik pokušao…“

Ostalo je nešto više od mesec dana do trke a ja sam i dalje dane provodio ispred računara, tražeći način kako da preguram tu trku. Nema tu puno razmišljanja. Ako neko može da mi pomogne, to je Goran. Verovatno me bolje poznaje u trkačkom smislu nego ja sam sebe.  Iskusan trkač, ultraš. Prošao sito i rešeto na trkama. Postavljamo zadatak da u tih mesec dana nagura sve moguće treninge kako bi uspešno završio trku.

Svaki dan je slao šta treba da radim. Bilo je dana kada bi došao s posla sav unezveren i smrznut, te bi najrađe ostao u kući. E vala nećeš! Ako je on izdvojio svoje vreme da napisao taj plan, ima da izađem napolje i  to odradim. Februar je polako odmicao. Vikendom umesto spavanja, ustajao sam rano i gazio nedeljne dužine. Život sam bukvalno sveo na posao i trčanje. Ali zaostatak se morao nadoknaditi i toga sam bio svestan.

Toliko sam bio zanesen time da sam čak i ishranu korigovao. Nema više slasnog bureka, ukusnih kolača…

Prošle godine sam napravio jedan strašan kiks kada sam na biciklistički maraton (brevet) otišao umoran kao pas i to bukvalno s posla. Ovaj put sam ipak uzeo slobodan dan kako bi se lepo odmorio i pripremio za subotu.

  • 3..2…1… START

Subota, ustajanje u pola  4. Lagani doručak i obavezno kafa za poneti. Put do Beograda prolazi brzo uz druženje sa Marijom i Tanjom.

Vreme nam i nije baš nešto naklonjeno. Dosta je hladno i vetar dodatno uvlači jezu pod kožu.

Iako sam krenuo u majici i šorcu, pored staze sam ostavio šuškavac i kapu. Čisto da se nađe pri ruci ako zatreba.

Sam početak trke sam krenuo mnogo brže od planiranog. Čekalo me dugih 50 krugova. Podrška pored staze je verno navijala. Malo po malo, prolazili su krugovi. Peti, deseti, dvadeseti… Kao što je Samanta rekla, videla se ta odlučnost na licu. Prolaz na maratonu (42km) je bio mnogo bolji nego što sam očekivao. To me još više guralo napred. Na okrepi retko stajem. Malo vode ili pomorandže, nešto slano i nastavljam dalje.

Pojedine trkače gledam sa oduševljenjem. Kojom brzinom prolaze pored mene, kao da su malopre startovali. Bukvalno lete po stazi.

Prvi problemi počeli su nakon pedesetog kilometra. Grčevi u nogama. Magnezijum više nisam smeo da uzimam jer sam progutao već dva komada. Jedina solucija je da ćutim i gazim dalje. Na sreću, Dragoslava je priskočila u pomoć i izmasirala bolne noge. To je to, grčevi prošli. Noge opet pune svežine i nastavljam dalje jačim tempom kako bi malo nadoknadio vreme. Prolazim 56 kilometar. To mi je najduža distanca ikada istrčana. Kad usporedim ovu i prošlu trku, tačno se vidi koliko su mi falili treninzi dužine. Međutim, pri kraju 60-og kilometra osetio sam strašnu muku. Da li sam pojeo nešto što mi nije odgovaralo ili sam jednostavno dostigao neki svoj limit. Stao sam pored staze i očekivao sam da ću dušu povratiti koliko mi je bilo loše. Prošlo je par minuta i sve se smirilo. Mogu dalje da nastavim ali oprezno.

Kako je dan odmicao, bilo je sve hladnije. Šuškavac i kapa su bilo nešto najpametnije što sam mogao da pripremim. Još samo da sam se setio da izvadim i rukavice iz ranca. Šake su mi bile kao kocke leda.

Vrtio sam krugove i često se setio prijateljskog saveta: „istrči 70km, posle noge idu same.“ Tako je i bilo. Posle tog famoznog 70-og kilometra, nisam osećao nikakvu prepreku.  Drugi deo trke sam proveo u društvu trkača Dražena koji je takođe trčao na 100 kilometara. Lagano smo je i priveli kraju.

Posle 11h 09min trčanja završio sam svoj prvi ultra maraton na 100 kilometara. Više mi je bilo drago što ću konačno da obučem nešto dugačko i toplo. J
Konkurencija nije bila velika, svega nas četvorica u muškoj i Dragana u ženskoj konkurenciji, tako da osvojeno treće mesto ne smatram nekim velikim uspehom. Da je bilo više učesnika, verovatno bi bio daleko ispod trećeg mesta.

Dodela priznanja, slikanje za uspomenu i krećemo na novu trku – stići na voz za Novi Sad.

  • Kad zavese se spuste

U nedelju, dan posle trke, svi trkači su se okupili na humanitarnom krosu za decu bez roditeljskog staranja u Sremskoj Kamenici. To je događaj koji ne propuštamo pa makar četvernoške došli u park. Srećem dosta drugara i svi su oduševljeni pretrčanom kilometražom. Ali u meni izostaje neka euforija. Da li sam tu trku olako shvatio ili još uvek nisam svestan šta sam uradio, nemam pojma. Ili je to samo neko razočarenje zato što nijedan sponzor nije podržao tu humanitarnu akciju. Kao da sam sve te kilometre pretrčao uzalud.

Za sav svoj uspeh na završenoj trci mogu da zahvalim Goranu koji je toliko verovao u mene i što je cedio zadnji atom snage iz mene kako bi bio spreman. Mislim da nikad neću biti u stanju da mu se odužim za to. Hvala do neba!

Takođe i ekipa koja je pružala podršku pored staze. Svaka vaša motivaciona reč pružala je snagu za još jedan kilometar više.

Hvala trkačima sa staze i organizatorima za podršku tokom cele trke.

Sad sledi kraći period oporavka i onda nazad na stazu. Zacrtao sam sebi jedan cilj i neću odustati od njega!

SMS 139  na 3030