Trči cura 42 km i ne skida osmeh sa lica. Neverovatno.

Reče to za mene moja draga prijateljica Jasminka, posle 5. Reciklažnog maratona, održanog u nedelju, 11. decembra 2016. godine na keju u Novom Sadu. U…

Reče to za mene moja draga prijateljica Jasminka, posle 5. Reciklažnog maratona, održanog u nedelju, 11. decembra 2016. godine na keju u Novom Sadu. U jednoj rečenici sažeto sve o mom prvom maratonu (a inače sam jedna napredna verzija Zlice od Opaka, Mrguda Gavrilov – prim. aut.).

“The reasons for running are not always as lofty as health and fitness. Some of us started running because nothing else eased the pain of living.”

P(r)otrčala sam 12. aprila ove godine. Kako i zašto sam počela da trčim? Dese se neke stvari u životu, koje te izbace iz takta. Ne pomogne ti Bromazepam, nijedan savet prijatelja (iako znaš da su sve u pravu). I ne može niko drugi da ti pomogne, već samo sam sebi moraš i možeš pomoći. Prvo ne znaš kako, a onda jednog dana obuješ patike i izađeš na onu crvenu stazu, gaziš je korak po korak i stvari polako počnu da dolaze na svoje mesto. Kad ti je izmorena duša, ti izađeš napolje i izmoriš i telo i izbistriš misli i napraviš tako neku ravnotežu u kojoj može da se postoji. Kako dani prolaze i telo ti je sve jače, sa njim jača i duša. Zadišeš se na stazi ali posle lakše dišeš.

Prva pomisao da istrčim maraton (kao podršku udruženju “Plavi krug” za borbu protiv dijabetesa grada Beograda, jer se i sama protiv njega borim) se pojavila pre oko mesec dana, nešto pre Plavog Kruga oko Ade, ali sam je bez mnogo premišljanja ugušila. Nisam se osećala spremnom. Pet dana pre 5. Reciklažnog maratona znala sam, rešila sam da mogu. Zapravo je to bilo u utorak, pri povratku sa Dragoslavom sa jednog od naših redovnih treninga. Uz rastrčavanje do kuće, iz opuštenog razgovora o bistrenju misli na trčanju, izdvojila se u mojoj glavi samo jedna njena rečenica: “Tebi treba neka veća dužina.”.

Nije me niko, pa ni ona, ozbiljno shvatio kad sam prvi put i izgovorila da u nedelju trčim maraton. Ja jesam redovna na treninzima ali sam uvek jako neodlučna i mnogo se premišljam da li ću otići na neku trku ili ne.

Istrčala sam samo dva polumaratona.

Prvi je bio naš Noćni polumaraton, u junu, nepuna dva i po meseca od kako sam počela da treniram, ali i to je već bila jedna posebna priča gde se mogla naslutiti moja tvrdoglavost kad rešim da nešto završim. Nisam odustala iako mi se šav od šortsa sa svakim korakom sve više, do krvi usecao u levu butinu. Jednostavno ni ne pomišljaš na odustajanje dok protrčavaš pored transparenta na kom piše velikim slovima: “Bol je prolazna, pobeda je večna!”. Da bi puno dobio, uglavnom moraš biti i spreman puno da platiš.

Drugi moj polumaraton je bio Dunavski polumaraton u Apatinu u oktobru.

Osim toga, od trka sam učestvovala na 5km sa damama u Somboru 1. oktobra, zatim na Noćnom Ceneru u Zagrebu 2. novembra i na Zimskom polumaratonu “Šaran”, samo nedelju dana pre Reciklažnog maratona, kao član štafete simboličnog naziva “Šone izvini”, gde smo Danijela i ja osvojile ubedljivo poslednje mesto (ali sa osmesima!).

Nikad pretrčano ništa duže od polumaratona, nešto ispod 800 pretrčanih kilometara u zbiru, ali odluka je bila tu.

Tog jutra u Prijavnom centru neplanirano sam pomagala u podeli startnih paketa.

89-11122016_22

 

Vreme do starta je proletelo.

89-11122016_47

Leteli su i prvi krugovi. Krenule smo malo prebrzo, u društvu sa našom Agi, prvih pet krugova zajedno.

15384568_10208064646629983_5906246803995217663_o-1

89-11122016_11a

Onda su se njih dve izdvojile, a ja sam nastavila sama.

89-11122016_4

Da li je bilo teško? Na trenutke. Drago mi je i što sam ja bila tu da u jednom trenutku jednom Milanu pomognem da pregura krizu i uspešno završi svoj prvi maraton i što sam imala priliku i ja da čujem: “Je l’ možeš? Izvadila si me iz takve “rupe” da bih te sad na rukama nosio do cilja ako treba!”

Nije bilo potrebe.  Saša  je rekao da se videlo da su mi dva poslednja kruga teško pala. Poslednja tri kilometra pogotovo, ali ja nisam ovaj put došla na kej da bih odustala. Završila sam poslednji krug u tempu jednog lenjivca (znate one simpatične dlakavce koji se kreću veoma sporo i to samo ako je baš neophodno) uz Bojanovu podršku. On je svoj polumaraton odavno završio ali je trčao skoro ceo poslednji krug pored mene. Poslednjih nekoliko mimoilaženja sa Dragoslavom sa kojom je kao za Forestom Gampom trčalo pola naše družine, sve sa Marom u čizmama (naša Mara je karijeru voditeljke počela kao buba Mara na OPFG, nastavila kao pčelica Mara, a završila kao Mara u čizmama) je bilo smehotresno.

Dva puta sam bila na ivici da se rasplačem, ne znam da li od muke ili od sreće što se bližio kraj, već se bio zamutio pogled, ali ipak nisam. Poslednjih 300 metara delovalo mi je kao 300 kilometara, ali znala sam već tada – već sutra ću hteti sve ponovo, ispočetka.

89-11122016_12a

89-11122016_12

Na kraju, obema (mojoj Dragoslavi i meni) nam je jako drago što smo naše prve maratone istrčale u jako lepoj atmosferi, po divnom decembarskom danu, baš u našem Novom Sadu, na našem Keju na kom treniramo svake nedelje i uz punu, bučnu i iskrenu podršku mnogih dragih ljudi što na stazi, što oko nje. Nedelju dana kasnije mi i dalje kad pričamo o našem prvom istrčanom maratonu, nismo potpuno sigurne da smo to stvarno i uradile.