Izveštaj: Šri Činmoj – Maraton Samoprevazilaženja

Maratonci na cilju

Maratonci na cilju

Ekipa ARK Fruška Gora i prijatelji su posetili i ovogodišnji, po redu 15. Šri Činmoj Zimski maraton samoprevazilaženja.  Neki autobusom, neki kolima, uglavnom, u jednom komadu smo se pojavili na startu – maratonci u 10:00 a polumaratonci u 11:00.

Ovom prilikom želim da se zahvalim našem prijatelju Sebastianu Ludajiću iz kluba ARK Tron sa Palića na sjajnom društvu i želeo bih da se ovakva saradnja proširi i među ostalim klubovima, tj. da stvorimo mrežu ili servis tako da organizacija i odlazak na trke postane lakši svima!

Pročitajte izveštaj Nemanje Nikolića:

Maratonci na startu maratona

Maratonci na startu maratona

30.1.2010.
Posle slabo prospavane noći usled neidentifikovane bučne komšijske aktivnosti, krećem na autobus koji za cilj ima da me odveze do Niša. Budući da moram ranije biti na stanici da bih pokupio karte sa rezervacijom, zabavljam se ispijajući čaj u staničnoj kafani i igrajući se sa mačkom koja se ušunjala u stanicu i zaspala na radijatoru. Vreme mi brzo prolazi i Tanja, moja saputnica se u jednom momentu konačno pojavljuje. Uskoro naše putešestvije počinje.

Nemanja zanosi u krivini od brzine

Nemanja zanosi u krivini od brzine

Veseli smo zbog predstojeće trke, koju organizuje Šri Činmoj Maraton tim. Mnogi misle da su oni sekta, ali nisu. Oni samo ne jedu meso, nemaju partnere ( ili ih imaju ali su diskretni po tom pitanju, kako mi reče jedna devojka ) i imaju još nekolicinu neopterećujućih pravila. Sve u svemu, putešestvije u autobusu prolazi u razgledanju divne Vojvođanske ravnice, koja se postepeno pretvara u ponosne visoravni, uz puno smeha i malo sna.
U Niš stižemo, što bi se reklo, očas posla. Čekamo autobus za Nišku Banju, prethodno se raspitavši da li autobus staje na tom mestu… Iako smo dobili potvrdan odgovor i zaista čekamo strpljivo, ispostavlja se naposletku da autobus za Nišku banju čak ni ne prolazi tuda… Pomišljam kako je verovatno naš informator pušten sa psihijatrije da luduje malo, no uskoro ́vatamo bus na pravom mestu i stižemo u Nišku banju… Na izlasku iz autobusa, svečano nas dočekuje Šri Činmoj delegacija.

Drago Boroja i njegov ljuti konkurent na dvoboju

Drago Boroja i njegov ljuti konkurent na dvoboju

– O, vi mora da ste došli na Joy Day! Sa neskrivenom ushićenošću, obraća mi se žena sredovečnih godina, sa kestenjastom kosom, veselo poskakujući sa noge na nogu. Iza nje, visoki čovek koji izgleda kao klonirani Mr. Spok, potvrdno klima glavom.
Ja zbunjeno odgovaram – Pa ne znam… Možda i jesmo? A šta je to Joy Day? Pitam je svojim specijalnim ljubaznim tonom, koji koristim samo u posebnim prilikama… Bezgranična sreća na licu žene polako se otapa i ostaje bara razočarenja…
– Oh… Ja sam mislila da ste vi par iz Slovenije..
Pokušavajući bar malo da izgladim situaciju, kažem joj – Pa dobro, mi bismo baš voleli da dođemo na vaš Joy Day… A šta je to i gde se održava?
– Pa znate…Počinje žena, nesigurno koračajući unazad…- To je nažalost, pomalo zatvorenog karaktera… A održava se u nekom hotelu, tamo negde gore…Mr. Spok je diskretno vuče za rukav, u stilu, previše si već rekla…
– O, dobro, ako uspemo da vas nađemo rado ćemo doći, govorim sa osmehom. Dok se njih dvoje udaljavaju, čitam joj sa usana, – Ako nas nađete…

Polumaratonci startuju sat vremena posle maratonaca

Polumaratonci startuju sat vremena posle maratonaca

Kada su konačno otišli suviše daleko da ne čuju našu salvu smeha, zovemo domaćina, Spasić Dragana, koji je kao i uvek ljubazan i predusretljiv.
Uskoro smo u smeštaju, mada odlučujemo da se šećkamo malo. Iako je temperatura bila iznad nule tokom dana, uveče je opet prijatno smrzlo. Sneg je prijatan za šetnju, a mistične planine i borovi obavijeni tamom upotpunjuju užitak šetnje po svežem planinskom vazduhu. Uskoro dolazi ostatak društva, The Rash, Drago Boroja the machine, prof. Franja Fratrić, i Sebastian Ludajić. Sledi zakuska koju su naši prijatelji brižljivo spremili. Kobasice koje je pravio Drago, rezanci sa orasima, supa, pivo… Sve u svemu vrhunska gozba uz vrhunsko druženje. Na spavanje odlazimo raspoloženi.
31.1.2010.

The Rash pravi još jedan krug...

The Rash pravi još jedan krug...

Budi me dobovanje kiše po limu prozora… Vreme je zaista obećavajuće, ni vetar nije izostao i stidim se što sam na momenat pomislio kako ću od cele trke, otići samo na bazen… Nas šestoro staje u kola, da dobro ste pročitali… Uskoro stižemo u lepi sportski centar Čair, gde za nekih čedrdesetak minuta treba da usledi start trke!
Na pitanje da li se prijavljujem za maraton ili polumaraton, ,,uvređeno“ odgovaram da li ja izgledam kao pola čoveka?! Bez daljnih zapitkivanja, ubeleženo mi je da trčim maraton… Sledi klasična priprema u vidu provere opreme, zagrevanje i sl. Uskoro se pojavljuje i naš drugar Boško, sa svojim sinovcem koji je svake godine kada ga sretnemo otprilike viši za dve trećine… Organizator nas vodi do starta i uz odbrojavanje i euforiju koja raste, sledi start trke.

The Rash i Nemanja završavaju maraton - Nemanja krug više.

The Rash i Nemanja završavaju maraton - Nemanja krug više.

Za one koji nisu imali prilike da se takmiče na ovom maratonu, treba istaći da je trka kružna, dužine 975m i s toga se trči 43 i po kruga za maraton. Okrepna stanica je nameštena blizu cilja, gde trkač može da bira između vode, čaja, voća, keksa, a često bude i supe. Malo pre okrepne stanice, nalazi se zapisnički sto gde se nalaze brojači. Svaki brojač ima otprilike po četvoro-petoro takmičara koje prati i broji im krugove.
Moram ovom prilikom da pohvalim brojače što se tiče konstantnog bodrenja svojih takmičara i generalno ljude iz Šri Činmoj Maraton tima, koji su izuzetno ljubazni i predusretljivi u svakom pogledu. (Čak su nas odbacili do autobuske stanice posle trke.) Kasnije ću brojače iskritikovati zbog brojanja…

Moja lična taktika za maraton je bila da se svo vreme suzdržavam, ne dajući sebi da sagorim pre vremena, kao i da rasporedim svoja dva gela na dvanaestom i dvadeset i četvrtom kilometru. Što se mentalne taktike tiče, prosto sebi nisam dozvoljavao nikakve loše ili napete pomisli, uživao sam u prirodi oko sebe, ljudima i generalno činjenicom da ni u jednom momentu, po prvi put otkako trčim maratone nisam imao nijednu krizu. Moju prijatelji me bodre svaki put kada se sretnemo na stazi.
Zadovoljan sam što sam trku odradio upravo onako kako sam je i zamislio, u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima, bez većeg forsiranja i nepotrebnih patnji. Kada sam konačno završio trku, prosto sam bio euforičan od sreće, svi smo otišli na bazen, što da bi plivali, što da bi se grejali pod tuševima, jer kiša i vetar nisu izostali ni na trci, mada ih je bilo u kratkotrajnim i podnošljivim intervalima.

Drago ima još malo

Drago ima još malo

Svaka čast organizatorima i na tome što su stazu savršeno očistili, što nije bilo lako u datim uslovima. Što se tiče brojanja brojača, sećam se da mi je moj brojač, možda i moj najveći navijač na trci, posle dvadesetog kruga, u sledećem opet rekao da trčim dvadeseti… Posle trke sam mu prišao i rekao da sam trčao krug više, ali da nije bitno, a on je odgovorio sa – Ma, da ionako nije svetsko prvenstvo… A i drago mi je zbog tog kruga više, da budem iskren.
Uglavnom, posle međusobnog čestitanja, razonode na bazenu i sl. polako se pakujemo i vraćamo se željni odmora i regeneracije, u Novi Sad. Od naših prijatelja, Drago Boroja osvaja drugo mesto u svojoj kategoriji, maraton za muškarce preko 50 godina, sa vremenom od 3:48, Tanja Radumilo osvaja prvo mesto u polumaratonu u kategoriji, žene do 50 g, sa vremenom od 1:40, prof. Dr Franja Fratrić osvaja prvo mesto u polumaratonu u kategoriji muškarci preko 50 g, sa vremenom od 1:31 a mi ostali zadovoljni smo što smo još jednom pobedili sebe, na ovom, petnaestom po redu, Zimskom Maratonu Samoprevazilaženja.