Savski polumaraton – izveštaj

Tokom nedelje se najavljivalo srednje žalosno vreme i prethodno velik broj zainteresovanih trkača se do same trke polako osuo… Bez obzira na sve iz Novog Sada kreće auto sa tri Fruškogorca: The Rash, Zoki Marković i moja malenkost. Plan je bio jasan; istrčati polumaraton sigurno i iskontrolisano bez preteranog jurcanja i biti u vremenu između 1:30 i 1:35. Dodatno motivisani sveže odštampanim obeležjima kluba krećemo odlično raspoloženi.

U Beogradu se opet sjatilo, kažu, oko 70 trkača iz Srbije, što veterana, što svih ostalih. Prvo pozitivno iskustvo – startnina se nije plaćala. Ovo je ipak bilo prvenstvo Srbije za veterane u polumaratonu. Start je malo kasnio u odnosu na zakazano vreme zbog nesporazuma sa policijom iz pratnje, ali uskoro bez problema startujemo.

Iako je delovalo mnogo hladnije, meni je sasvim prijatno u šorcu i majici dugih rukava. Kiše nije bilo, hvala Bogu, i ako se izuzme vrlo lagan vetric i malo barica po putu, može se reći da smo imali skoro savršene uslove za trku! Na jednom delu staze smo morali da zaobilazimo ogromnu baru na silasku sa nasipa i na kraju nasipa je bilo poprilično blata, osim toga, saobraćaj na nasipu nije bio zatvoren, tako da je poneki automobil prolazio. Ništa strašno, nismo jedni drugima smetali.

Prva okrepa na 3km mi je delovala obećavajuće jer sam se odmah setio Apatina i njihovih okrepa na svakih 2-3km. Do okreta smo ipak imali još samo jednu ili dve okrepe, što je opet bilo sasvim dovoljno da na vreme, negde na trinaestom kilometru uzmem pola power gela. Raš i ja smo trčali zajedno bukvalno u stopu do 15km kad se ja odvajam bez pojačavanja još neko vreme. Ipak, glava je čudo, i ja dok god sam video nekog ispred sebe morao sam da pojačavam. Trudio sam se uzdržano, ne smem prerano, ne smem prejako, ima još 5km do kraja…

Uskoro stiže i poslednja okrepa na 3km do cilja i ja uzimam i ostatak gela i ispred sebe vidim još samo Acu Krstića na stotinak metara. Imao sam osećaj da je pojačao na svako moje pojačanje tempa i prednost se jako sporo topila. Stižem ga tek oko 1.5km pre kraja i tu me i on počinje pratiti. Ali opet kažem, glava je čudo i tih poslednjih oko 3km trčim tempom sigurno ispod 3:50 po kilometru (potpuno subjektivan osećaj, nisam imao nikakav sat a kamo li Garmin da merim tempo).

Gospodin Aca je konacno popustio i pobegao sam mu malo, ali ipak mi je ostalo još sigurno 1000m do kraja. Sad počinje trka sa samim sobom. Sad već znam da mogu da napadnem lični rekord, još se i nadam da mogu ispod 1:30. Vrlo ambiciozno, ali ne i nedostižno. Ipak prolazim kroz cilj dok je na semaforu pisalo 1:30:36 – kasnije na diplomi 1:30:44.

Bez obzira na sve, lični rekord je pao za 1 minut i 14 sekundi. Rekord star dve godine sa Beogradskog maratona! Potpuno neplanirano, ovo zadovoljstvo sam hteo da čuvam za Mačak, ali kad se već desilo neka je. Odlično sam se osećao tokom cele trke i imao sam snage za onakvu završnicu. Dosta je tu uticao i onaj power gel – što psihički, što fizički. Na kraju me gospodin Aca malo namučio i svaka mu čast na lavovskoj borbi na kraju!

Kroz 5min kroz cilj prolazi i Raš, teže nego što je planirao, ali opet zadovoljan. Što je najlepše, u cilj je utrčao sa zastavom ARK Fruška Gora 🙂 Posle završetka trke nam je organizator – Asocijacija veterana Srbije, obezbedio vruć čaj i sendviče i, što me najviše oduševilo i iznenadilo, refundirao nam deo troškova puta! Ovo mi se u mojoj sportskoj karijeri još nije desilo i ja sam zaista ostao pod utiskom. Kad se sve sabere i oduzme, Savski polumaraton je bio pun pogodak i mi prezadovoljni odlazimo kući. Veterani, svaka vam čast i vidimo se i dogodine!