Dug dan, mnogo poznatih lica, puna usta priče i svakakvog jela, pune noge trčanja su samo male teze koje opisuju subotnji dan u Sivcu i Kuli na ovim neverovatnim trkama, koje su svaka posebna priča za sebe.
Ni na ovaj put nije bilo karavan vožnje iz Novog Sada sa drugarima iz kluba do jutarnjeg doživljaja – trke u Sivcu. Razlozi su bili razni, uglavnom su svi imali dosta obaveza toga dana, mada istina samo jedna, sačuvati se za glavnu trku poslepodne u Kuli. 🙂 U svakom slučaju, i pored izostanka karavana, vožnja do Sivca je bila podjednako urnebesna sa uvek veselom ekipom iz Beograda. Doći na trku, a pri tome ne promašiti barem jedno skretanje na autoputu (a nije bilo samo jedno promašeno), stvarno ne bi bio potpun doživljaj. Dakle i pored sat vremena razgledanja celokupnog autoputa od Novog Sada do Subotice, i nazad, stigli smo na trku na vreme, čak i pre vremena. Kako je to moguće, pa evo ni sada nisam siguran.
Trka čiji je cilj bio u Sivcu, je počinjala u Malom Staparu. Tamo smo se našli sa malobrojnom, ali odabranom ekipom, na čelu sa Zdravkom Mišovićem. Atmosfera je naravno opet bila pozitivna, ali svo svoje oduševljenje kao i snagu svi na trci smo čuvali smo za glavnu večernju trku u Kuli. Ipak i na ovoj jutarnjoj trci od 6 km smo se solidno umorili, najviše zbog vremena koje je bilo jako teško za trčanje. Ali na kraju trke, uvek sve vredi svakog napora, jer tada sledi treće poluvreme. Jadanje kolegama trkačima na teško vreme, klopa, piće, cupkanje uz dobru muziku, lenčarenje u hladu, podešavanje sebe tačno u onaj ugao pod kojim pirka vetar su stvari za koje ste sigurni da će se desiti posle trke, tako da vam ništa nije teško da istrčite.
Nakon svega toga, opet malko kuliranja u rodnoj kući predsednika našeg kluba Rašković Vladimira, ponovno lenčarenje u hladu dvorišta, neizbežna degustacija Natašinih poslastica, kao i razgledanje dvorišta i domaćih životinja u istom. Več tu je počela dremka svih nas koji smo bili na jutarnjoj trci, lagano zaklapanje očiju, ali svako od nas se neuspešno trudio to da sakrije, mada neuspešno jer tehnička podrška, Nataša i Bojana Tucaković, nikada ne drema i svojim fotoaparatima svaki detalj zabeleži.
A onda sledi odlazak u Kulu, istina tri sata ranije, ali bolje da mi čekamo start trke nego on nas. 🙂 U stvari smo u Kulu došli ranije da vidimo da li našem drugu Zdravku treba još neka sitna pomoć oko trke, i da ga još malo moralno podržimo u organizaciji zahtevne trke. Kada smo se uverili da Zdravko sve konce drži u svojim rukama, svako je potražio svoj mirni kutak za koji trenutak dremke, ne bi li bio što odmorniji za predstojeću glavnu trku.
Neki od nas su se i malo zaneli u tom dremanju tako da nisu prisustvovali dočeku svih drugova trkača. Samim tim izliv sreće, kada se vide sva ta poznata vam lica na jednom mestu u jednom trenutku, je bio još veći. Trka je bila masovna, što se i očekivalo. Takođe se trčalo 6 km, ali ovaj put se mnogo brže ištlo, svi su sačuvali svu energiju samo za ovaj trenutak. Iako sam bio na mnogim trkama, start ove trke mi je bio nekako najbolji do sada. Trka teška zbog jako sparnog vremena, ali u isto vreme jako interesantna staza, sve to začinjeno morem trkača koji pokušavaju da savladaju ovu stazu najbrže što mogu. Na cilju mnogo ljudi, i koliko god trka da ste do sada istrčali opet vam je srce prepuno kada opet proletite kroz ovako formiran cilj i pored sebe vidite toliko navijača. Kroz cilj sam imao priliku da vidim da ko god da je prošao bio je presrećan, jer ovde niko nije mario za vreme, svakome je cilj bio da istrči ovu trku u ovako velikom društvu, u ostalom trka se i zvala TRKA PRIJATELJSTVA.
I posle ove trke je bilo svege, druženja, hrane, pića, nagrada svih vrsta, od novčanih do robnih za najbolje trkače i trkačice, tombola u kojoj je takođe bilo izvanrednih poklona. Zdravka treba pohvaliti za sve ovo što je uspeo da nam obezbedi, ali najviše za sjajne trenutke koje ostaju dugo urezane u glavi. Momenti koji su meni ostali najviše urezani u sećanju su ti kada je Zdravko, koji je inače i trku istrčao, momentalno se dohvatio mikrofona i nastavio da predstavlja svakog takmičara koji je ulazio u cilj. Impresivno je bilo da je čovek znao svakom takmičaru ime i prezime i zanimanje i to sve bez beleški. To samo pokazuje veličinu Zdravka Mišovića.
Na samom kraju, pozdrav sa Zdravkom i put pod noge. Mada tu se veče ne završava. Ceo dan očekivani sladoled je ipak usledio, istina njegova degustacija je usledila u pokretu u kolima, međutim osećaj vožnje kola dok vas drugi hrane sladoledom je neprocenjiv, mada ne bih se bunio da se ponovi. Ali savet je da se to ne pokušava ako niste profesionalni degustator sladoleda. 🙂 Na autoputu nazad još malo gubljenja do kuće, čisto da se sa stilom završi dan. Sve u svemu kao što rekoh, jako dug dan, ali nezaboravan i teško nadmašiv.
Aleksandar Pavlović