Kometin Polumaraton na Adi Ciganliji

4. Oktobra U Beogradu na Adi Ciganliji,odrzan je deveti po redu “Kometa Polumaraton” u organizaciji AK Kometa. Naravno rekreativci entuzijasti iz  ARK Fruska Gora su se rado  odazvali ovoj manifestaciji da brane boje svoga kluba i to  u sastavu Bosko Stupar, Nemanja Nikolic i Dejan Nikolic. U narednom izlaganju iz svoga licnog ugla predstavicu dogodovstine i situacije koje su nam se zadesile taj dan kao i samu trku na kojoj smo ucestvovali.
Dan je za mene poceo veoma rano i to vec u 3:30h, ujutru. Prethodno sam bio odspavao 1.5h sto i nije za pohvalu, tako da je ustajanje iz kreveta bilo u vidu; “Povuci potegni, ustati ne mogu”. Posle borbe koja je trajala oko 10 min napokon sam ustao i prvo sto sam osetio jesu blagi bolovi u grlu i zacepljen nos. “Ovo ne valja”, pomislio sam. Lose raspolozenje me je brzo proslo posto sam znao da sam spreman i u formi  i da cu jos imati prilike da se odmorim a mozda  malo i odspavam u vozu; sto se na kraju nije ostvarilo; tako da sam verovao da ce sve doci na svoje. Normalno sam doruckovao , nista tesko toliko samo da stomak moze normalno da funkcionise, popio sam 1 tabletu  vitamina C, spakovao sve potrebne stvari i put pod noge. Moram priznati da sam pomalo igledao kao narkoman zbog velikih podocnjaka koje su posledica neprospavane noci a drugo sto sam bio bled. Naravno u gluvo doba svakom prolazniku ces izgledati sumnjivo a pogotovo policiji, tako da sam imao tu srecu da me policija zaustavi kod raskrsnice preko puta autobuske stanice. Sreca je da sam poneo sve dokumente tako da mi je bilo djene djene. Prvo su me pozdravili sa “Dobro vece”, iako je vec bilo jutro, drugo pretresali su mi malo torbu i trece, pitali su da li sam osudjivan, sve u svemu rutinska kontrola, jedinu drogu koju sam imao jesu energetske table, ali to je moja droga. Kada su videli na nemaju vajde od mene pustaju me sa obavestenjem da ce voz kasniti 20 min, sto me nije zacudilo vozovi ipak kod nas kasne u pola godine po 10 meseci. Dolazim na zeleznicku stanicu na vreme gde me Bole vec ocekuje, posle 20 min pridruzuje nam se Nemanja u velicanstvenom ulasku na stanicu sa kacigom na glavi i sa jarko zutim biciklom. Policajci koju su mene prethodno zaustavili, odmerili su i Nemanju, moram priznati da mi je zao sto ga nisu zaustavili ali nismo imali vremena za gubljenje, tako da kupujemo karte i idemo na voz.
Voz je kasnio ocekivano 20 min, tako da ulazimo, kao i Nemanja sa svojim biciklom iako je morao platiti 300 RSD i rastaviti prednji deo, ali opet zato je Srbija lepa zemlja, sve se moze kada se plati. Pri ulasku u voz prva moja pomisao je bila da nema nista od sedenja a i spavanja, jbg. iako sam bio malo i neraspolozen, vaznije je ipak bilo da  stignemo na vreme na Adu Ciganliju pa ako je tamo moguce malo da se odmorim i da se zagrejem kako treba, nazalost na kraju ce se ispostaviti da i od te zelje nece biti nista. Putovali smo dobro i brzo, posto smo isli  brzim vozom iz Beca, tako da se nismo zaustavljali na lokalnim stanicama. Vreme je brzo prolazilo posto smo se zezali i vec smo znali da cemo doci ranije u Beograd, ali opet sve sto je lepo ima svoj kraj. Sreca nas je pratila do Stare Pazove kadaje voz morao da stane, razlog, Elektricna mreza od Stare Pazove do Beograda je onesposobljena i voz ce moci krenuti tek oko 7.30h-8.00h. Bas lepo, sve boljeg od boljega, sta je sledece, trka otkazana. 🙂 Opet u dobrom drustvu vlada i dobro raspolozenje tako da nismo puno razmisljali o tome nego odlucno smo zurno krenuli put autobuske stanice. Na putu drutvo nam je pravio jedan stariji covek koji je psovao sve i pricao o politici, nikad nisam sreo neku stariju osobu koja tako brzo prelazi sa jedne teme na drugu  ali zbog njega mi je vreme brzo proslo, Nemanja  je zaostajao za nama valjda  jer je uzivao u carima Stare Pazove. Na autobuskoj stanicu stizemo pola sata ranije pre nego sto ce autbus doci koji ide za Beograd,sto je bilo super za mene jer sam imao prilike malo da sednem. Nemanja odlucuje da nastavi put do Beograda biciklom tako da se u staroj Pazovi i razdvajamo, Bole i ja kupujemo karte i cekamo bus. Moram da kazem da mi se svidela autobuska stanica jer pustaju jako dobru muziku, od kerbera preko Olivera Dragojevica pa sve do Kemala Montena, taman muzika koja ti prija rano ujutru, barem meni,  i zbog koje ti brze prodje vreme. Autobus dolazi na vreme i za sve cudo ima mesta za sedenje sto me je veoma obradovalo tako da je put do Beograda bio ugodan.
U Beograd stizemo oko 8h, hvatamo gradski prevoz do Ade Ciganlije na vreme tako da na nase odrediste stizemo oko 8.30h. Malo vremena za zagrevanje, i posle svega sto sam vec taj dan bio doziveo glavni cilj za trku jeste bio da je zavsrim. Prijavljujemo se, sve ide kako treba, tamo nas ocekuje i drug Nenad iz AK Vojvodine, koji je bio odmoran i zapet kao puska. Nemanja stize u 8.45h tako da je cela ekipa na okupu i krecemo put starta koji je 1800m bio udeljen od restorana “Jezero”, gde je i bilo prijavljivanje za trku.
Na start dolazimo, polako me hvataju blaga euforija i neizvesnot, sta ce biti posto sam vec bio malo malaksao a i grlo me i dalje bolelo, a ipak to je 21km. Start krece tacno u 9h, sve misli koje su mi se vrzmale po glavi su nestale i idemo. Na pocetku odmah me je uhvatila blaga kriza, ne znam kako ali prvih kilometara, dva bili su mi najtezu u celoj trci valjda zbog znanja da cu morati istrcati tri kruga koliko je polumaraton. Nadu mi je dalo sunce koje se polako probijalo kroz oblake tako da je za 5 min vec bilo vedro ali i toplo, sto mi i nije islo na ruku jer sam se bio obukao kao da je napolju bilo 5 stepenu, zbog cega ce mi biti vruce tokom cele trke. Da bi razbio monotomiju hvatam prikljucak sa Boletom i Lukom iz Hermesa Srbije koji su isli jako dobar tempo ali za mene ipak prejak tako da sam ih ispratio oko 2km sto mi je bilo dovoljno da se razdrmam i da uhvatim dobar tempo sa kojim bim mogao izdrzati do kraja. Ali opet uslovi mi nisu isli na ruku tako da vec pri kraju prvog kruga stomak govori da je vreme za jutranju nuzdu, i to veliku. Sta cu duracu dok ne naidjem na WC tako da u drugi krug ulazim sa sporijim vremenom, jer misli mi nisu bili na trci nego samo gde cu se olaksati. Na WC sam naisao tek posle prelaska na makisku stranu tako da sam brzo obavio sto sam trebao obaviti. Tu sam igubio oko 3 min, ali dobra stvar je da su imali WC papir sto je za pohvalu. Tu je bila i okrepa tako da uzimam gutljaj dva vode i vracam se sa punom koncetracijom na trku. Krenuo sam za mene silovit tempo na 5 km sto je bilo dobro ali i lose jer sam posle drugog kruga znatno potrosio unutrasnje gorivo . Na srecu Bole mi daje energetski gel, koji me bukvalno vraca u zivot, za to mu zahvaljujem jos jednom. U prvoj polovini treceg kruga isao sam jako  dobro  da bi stigao na okrepu kod makiske strane sa vremenom oko 1:13, tako da mi je sada samo bio cilj da izdrzim i da dam sve od sebe. To sam i uradio; ubrzao sam i stizao sam takmicare, sto me je dodatno motivisalo. Na kraju u cilj ulazim sa vremenom 1:34:42 i 19 mesto, sto je za mene odlicno vreme na osnovu svega sto sam ocekivao od ove trke i zbog problema koje sam imao na samoj trci. Drugari iz kluba isto su imali zapazene rezultate, Bole je bio peti na 13.5 km sa vremenom (53:02) a Nemanja istrcao je isto polumaraton sa vremenom (1:47:32). Ovim bih takodje voleo da pohvalim organizaciju same trke na jako dobroj organizaciji i brige koju si imali prema nama trkacima, tako da je vredelo dolaska.
Posle trke bili smo pozvani od strane Nikola Tosica iz Hermesa Srbije da mu  se pridruzimo na njegovom splavu na uzini. Zahvaljujem  mu pritom na dobrom gostoprimstvu koji su nam on i njegova zena (devojka)  priredili . Moram reci da mi je to bi prvi put da sam bio na obali Save, i bilo je prelepo. Posto smo bili udaljenji od grada osetila se priroda pogotovo sto su nam drustvo pravili divlje patke koje su bile u blizini splava. Dok su drugi uzinali ja sam jeo svoje energetske table ipak kao sto rekoh to je moja droga. Drustvo je bilo stvarno ekstra, tu su jos bili Nikolini prijatelji , jedan iz Arandjelovca, drugi drug koji zivi u Svedskoj, kasnije nam se prikljucuje Luka i jos jedan clan Hermesa kome se ne mogu setiti imena. Pricali smo vecinom o triatlonu, ironman-u, draftovanju  i sve sto nas trkace zanima. Vreme je brzo proslo u dobroj atmosferi ali Bole i ja smo vec morali krenuti na voz koji smo imali u 13.15h.
Povratak u Novi Sad je bila cista suprotnost od dolaska. Do zeleznicke stanice smo dovezeni kolima zahvaljujuci drugaru iz Hermesa, tako da na vreme stizemo na voz a pritom smo i sreli Boletovu drugaricu koja nam je pravila drustvo do Novog Sada. Nas drugar Nemanja koji je pravi avanturista odlucio je da se vrati u Novi Sad biciklom, pravi atleta nema pogovora i divim mu se zbog toga.
Kada sada skupljam utiske, moram priznati da sam u proslosti malo imao prilike se ovako dobro provesti nedeljom. Jeste da smo imali malih izazova pogotova ja zbog same bolesti koja me je uhvatila i koja me jos uvek malo drzi. Zahvalio bi se Boletu i Nemanju na sjajnom drustvu i nadam se da cemo se u buducnosti jos vise ovako druziti. Do sledeceg izvestaja i neke druge trke, patike pod noge i dobar put!!!
Dejan

6827_152396995063_671330063_3055166_2598469_n

4. Oktobra U Beogradu na Adi Ciganliji,odrzan je deveti po redu “Kometa Polumaraton” u organizaciji AK Kometa. Naravno rekreativci entuzijasti iz  ARK Fruska Gora su se rado  odazvali ovoj manifestaciji da brane boje svoga kluba i to  u sastavu Bosko Stupar, Nemanja Nikolic i Dejan Nikolic. U narednom izlaganju iz svoga licnog ugla predstavicu dogodovstine i situacije koje su nam se zadesile taj dan kao i samu trku na kojoj smo ucestvovali.

Dan je za mene poceo veoma rano i to vec u 3:30h, ujutru. Prethodno sam bio odspavao 1.5h sto i nije za pohvalu, tako da je ustajanje iz kreveta bilo u vidu; “Povuci potegni, ustati ne mogu”. Posle borbe koja je trajala oko 10 min napokon sam ustao i prvo sto sam osetio jesu blagi bolovi u grlu i zacepljen nos. “Ovo ne valja”, pomislio sam. Lose raspolozenje me je brzo proslo posto sam znao da sam spreman i u formi  i da cu jos imati prilike da se odmorim a mozda  malo i odspavam u vozu; sto se na kraju nije ostvarilo; tako da sam verovao da ce sve doci na svoje. Normalno sam doruckovao , nista tesko toliko samo da stomak moze normalno da funkcionise, popio sam 1 tabletu  vitamina C, spakovao sve potrebne stvari i put pod noge. Moram priznati da sam pomalo igledao kao narkoman zbog velikih podocnjaka koje su posledica neprospavane noci a drugo sto sam bio bled. Naravno u gluvo doba svakom prolazniku ces izgledati sumnjivo a pogotovo policiji, tako da sam imao tu srecu da me policija zaustavi kod raskrsnice preko puta autobuske stanice. Sreca je da sam poneo sve dokumente tako da mi je bilo djene djene. Prvo su me pozdravili sa “Dobro vece”, iako je vec bilo jutro, drugo pretresali su mi malo torbu i trece, pitali su da li sam osudjivan, sve u svemu rutinska kontrola, jedinu drogu koju sam imao jesu energetske table, ali to je moja droga. Kada su videli na nemaju vajde od mene pustaju me sa obavestenjem da ce voz kasniti 20 min, sto me nije zacudilo vozovi ipak kod nas kasne u pola godine po 10 meseci. Dolazim na zeleznicku stanicu na vreme gde me Bole vec ocekuje, posle 20 min pridruzuje nam se Nemanja u velicanstvenom ulasku na stanicu sa kacigom na glavi i sa jarko zutim biciklom. Policajci koju su mene prethodno zaustavili, odmerili su i Nemanju, moram priznati da mi je zao sto ga nisu zaustavili ali nismo imali vremena za gubljenje, tako da kupujemo karte i idemo na voz.

Voz je kasnio ocekivano 20 min, tako da ulazimo, kao i Nemanja sa svojim biciklom iako je morao platiti 300 RSD i rastaviti prednji deo, ali opet zato je Srbija lepa zemlja, sve se moze kada se plati. Pri ulasku u voz prva moja pomisao je bila da nema nista od sedenja a i spavanja, jbg. iako sam bio malo i neraspolozen, vaznije je ipak bilo da  stignemo na vreme na Adu Ciganliju pa ako je tamo moguce malo da se odmorim i da se zagrejem kako treba, nazalost na kraju ce se ispostaviti da i od te zelje nece biti nista. Putovali smo dobro i brzo, posto smo isli  brzim vozom iz Beca, tako da se nismo zaustavljali na lokalnim stanicama. Vreme je brzo prolazilo posto smo se zezali i vec smo znali da cemo doci ranije u Beograd, ali opet sve sto je lepo ima svoj kraj. Sreca nas je pratila do Stare Pazove kadaje voz morao da stane, razlog, Elektricna mreza od Stare Pazove do Beograda je onesposobljena i voz ce moci krenuti tek oko 7.30h-8.00h. Bas lepo, sve boljeg od boljega, sta je sledece, trka otkazana. 🙂 Opet u dobrom drustvu vlada i dobro raspolozenje tako da nismo puno razmisljali o tome nego odlucno smo zurno krenuli put autobuske stanice. Na putu drutvo nam je pravio jedan stariji covek koji je psovao sve i pricao o politici, nikad nisam sreo neku stariju osobu koja tako brzo prelazi sa jedne teme na drugu  ali zbog njega mi je vreme brzo proslo, Nemanja  je zaostajao za nama valjda  jer je uzivao u carima Stare Pazove. Na autobuskoj stanicu stizemo pola sata ranije pre nego sto ce autbus doci koji ide za Beograd,sto je bilo super za mene jer sam imao prilike malo da sednem. Nemanja odlucuje da nastavi put do Beograda biciklom tako da se u staroj Pazovi i razdvajamo, Bole i ja kupujemo karte i cekamo bus. Moram da kazem da mi se svidela autobuska stanica jer pustaju jako dobru muziku, od kerbera preko Olivera Dragojevica pa sve do Kemala Montena, taman muzika koja ti prija rano ujutru, barem meni,  i zbog koje ti brze prodje vreme. Autobus dolazi na vreme i za sve cudo ima mesta za sedenje sto me je veoma obradovalo tako da je put do Beograda bio ugodan.

U Beograd stizemo oko 8h, hvatamo gradski prevoz do Ade Ciganlije na vreme tako da na nase odrediste stizemo oko 8.30h. Malo vremena za zagrevanje, i posle svega sto sam vec taj dan bio doziveo glavni cilj za trku jeste bio da je zavsrim. Prijavljujemo se, sve ide kako treba, tamo nas ocekuje i drug Nenad iz AK Vojvodine, koji je bio odmoran i zapet kao puska. Nemanja stize u 8.45h tako da je cela ekipa na okupu i krecemo put starta koji je 1800m bio udeljen od restorana “Jezero”, gde je i bilo prijavljivanje za trku.

Na start dolazimo, polako me hvataju blaga euforija i neizvesnot, sta ce biti posto sam vec bio malo malaksao a i grlo me i dalje bolelo, a ipak to je 21km. Start krece tacno u 9h, sve misli koje su mi se vrzmale po glavi su nestale i idemo. Na pocetku odmah me je uhvatila blaga kriza, ne znam kako ali prvih kilometara, dva bili su mi najtezu u celoj trci valjda zbog znanja da cu morati istrcati tri kruga koliko je polumaraton. Nadu mi je dalo sunce koje se polako probijalo kroz oblake tako da je za 5 min vec bilo vedro ali i toplo, sto mi i nije islo na ruku jer sam se bio obukao kao da je napolju bilo 5 stepenu, zbog cega ce mi biti vruce tokom cele trke. Da bi razbio monotomiju hvatam prikljucak sa Boletom i Lukom iz Hermesa Srbije koji su isli jako dobar tempo ali za mene ipak prejak tako da sam ih ispratio oko 2km sto mi je bilo dovoljno da se razdrmam i da uhvatim dobar tempo sa kojim bim mogao izdrzati do kraja. Ali opet uslovi mi nisu isli na ruku tako da vec pri kraju prvog kruga stomak govori da je vreme za jutranju nuzdu, i to veliku. Sta cu duracu dok ne naidjem na WC tako da u drugi krug ulazim sa sporijim vremenom, jer misli mi nisu bili na trci nego samo gde cu se olaksati. Na WC sam naisao tek posle prelaska na makisku stranu tako da sam brzo obavio sto sam trebao obaviti. Tu sam igubio oko 3 min, ali dobra stvar je da su imali WC papir sto je za pohvalu. Tu je bila i okrepa tako da uzimam gutljaj dva vode i vracam se sa punom koncetracijom na trku. Krenuo sam za mene silovit tempo na 5 km sto je bilo dobro ali i lose jer sam posle drugog kruga znatno potrosio unutrasnje gorivo . Na srecu Bole mi daje energetski gel, koji me bukvalno vraca u zivot, za to mu zahvaljujem jos jednom. U prvoj polovini treceg kruga isao sam jako  dobro  da bi stigao na okrepu kod makiske strane sa vremenom oko 1:13, tako da mi je sada samo bio cilj da izdrzim i da dam sve od sebe. To sam i uradio; ubrzao sam i stizao sam takmicare, sto me je dodatno motivisalo. Na kraju u cilj ulazim sa vremenom 1:34:42 i 19 mesto, sto je za mene odlicno vreme na osnovu svega sto sam ocekivao od ove trke i zbog problema koje sam imao na samoj trci. Drugari iz kluba isto su imali zapazene rezultate, Bole je bio peti na 13.5 km sa vremenom (53:02) a Nemanja istrcao je isto polumaraton sa vremenom (1:47:32). Ovim bih takodje voleo da pohvalim organizaciju same trke na jako dobroj organizaciji i brige koju si imali prema nama trkacima, tako da je vredelo dolaska.

Posle trke bili smo pozvani od strane Nikola Tosica iz Hermesa Srbije da mu  se pridruzimo na njegovom splavu na uzini. Zahvaljujem  mu pritom na dobrom gostoprimstvu koji su nam on i njegova zena (devojka)  priredili . Moram reci da mi je to bi prvi put da sam bio na obali Save, i bilo je prelepo. Posto smo bili udaljenji od grada osetila se priroda pogotovo sto su nam drustvo pravili divlje patke koje su bile u blizini splava. Dok su drugi uzinali ja sam jeo svoje energetske table ipak kao sto rekoh to je moja droga. Drustvo je bilo stvarno ekstra, tu su jos bili Nikolini prijatelji , jedan iz Arandjelovca, drugi drug koji zivi u Svedskoj, kasnije nam se prikljucuje Luka i jos jedan clan Hermesa kome se ne mogu setiti imena. Pricali smo vecinom o triatlonu, ironman-u, draftovanju  i sve sto nas trkace zanima. Vreme je brzo proslo u dobroj atmosferi ali Bole i ja smo vec morali krenuti na voz koji smo imali u 13.15h.

Povratak u Novi Sad je bila cista suprotnost od dolaska. Do zeleznicke stanice smo dovezeni kolima zahvaljujuci drugaru iz Hermesa, tako da na vreme stizemo na voz a pritom smo i sreli Boletovu drugaricu koja nam je pravila drustvo do Novog Sada. Nas drugar Nemanja koji je pravi avanturista odlucio je da se vrati u Novi Sad biciklom, pravi atleta nema pogovora i divim mu se zbog toga.

Nemanja Nikolic prolazi jos jedan krug.

Nemanja Nikolic prolazi jos jedan krug.

Kada sada skupljam utiske, moram priznati da sam u proslosti malo imao prilike se ovako dobro provesti nedeljom. Jeste da smo imali malih izazova pogotova ja zbog same bolesti koja me je uhvatila i koja me jos uvek malo drzi. Zahvalio bi se Boletu i Nemanju na sjajnom drustvu i nadam se da cemo se u buducnosti jos vise ovako druziti. Do sledeceg izvestaja i neke druge trke, patike pod noge i dobar put!!!

Dejan