Izveštaj sa Beogradskog maratona

Prazan papir, ili u ovom slučaju prazna stranica word dokumenta, uvek ulivaju neki strah za svakoga ko počinje sa opisom nekog važnog događaja. Strah, iz tog razlog da li je moguće nešto tako veliko kao Beogradski maraton opisati u jednom tekstu. u ovom slučaju je svakako prisutan, ali pokušaću opisati najbitnije detalje koji će vas svakako staviti, bar na trenutak dok budete čitali ovaj tekst, u ulogu nas koji smo protekli vikend proveli u Beogradu.

Ovaj put, iako je bila u pitanju nejmasovnija trka u godini, nismo uspeli u klubu da se organizujemo da dođemo u velikom broju na ovakvo zbivanje iz opravdanih razloga.Možda baš iz tog razloga smo i došli uglavnom svi individualno na trku. Ali to je bio samo dolazak, jer trka kao što je Beogradski maraton je svakako manifestacija koja spaja veliki broj ljudi na jedno mesto, pa smo se tako i mi, članovi i prijatelji ARK Fruška Gora, uspeli okupiti pred start u velikom broju, i čak imam utisak da je susret bio još srdačniji. Verovatno što smo jedni drugima nedostajali u putu do Beograda.

Bilo kako bilo, trka je bila zakazana u 10h u nedelju 17. aprila. Odmah moram da “saspem vatru” po organizatoru, jer vreme ovakvog događaja nigde na sajtu Beogradskog maratona nije bilo naznačeno, osim da je start trke u nedelju 17. aprila. Naravno, svi smo stigli na start na vreme, svako se od nas snašao na svoj način da dođe do informacije vezane za start trke, ali moram reći da je ovo neoprostiv propust organizatora. Ali vratimo se pozitivnim stvarima. Bliženje starta polumaratona/maratona, sve veći broj ljudi se bliži startu, tenzija raste kao i adrenalin kod svih nas, ali to se sve pretvara u pozitivno raspoloženje kada na svakom koraku viđate nekog poznatog i dragog. Smeh, šale, najiskrenije želje za laku istrčanu trku, sve su to detalji koji krase ljude koji su se tu okupili željni novih izazova, željni nove borbe sa štopericom, željni novih druženja.

Ulazak u liniju starta je nešto što se rečima ne može opisati, toliko ljudi i pozitivne energije na tako ograničenom prostoru je stvarno neverovatno doživeti.  Prisustvo poznatih ličnosti na startu, neki od njih i spremni da istrče polumaratonsku dužinu, su svakako predstavljale veliku podršku i dodatnu snagu da se istrči jedna dobra trka. Iskreno, ja stvarno nisam neko ko voli da poklanja veliku pažnju javnim ličnostima, ali ovaj čovek je stvarno, po mome mišljenju, ljudina što zbog profesionalnosti i opuštenosti u  emisijama koje vodi, što zbog hrabrosti da istrči svoj prvi polumaraton na ovako zahtevnoj stazi, tako da sam u ovom tekstu ostavio mesta za njegovu sliku sa starta jučerašnje trke.

Tradicionalno nadletanje helihoptera iznad starta Beogradskog maratona, zajedničko glasno odbrojavanje sekundi do starta trke, pojačano kucanje srca, pojačana muzika i najzad paljenje štoperice i START. Tolika eksplozija adrenalina u jednom trenutku verujete da je nemoguća, ali ona se ipak desi. Pogledate pored sebe i vidite sve kolege trkače kako hitaju ka svojim novim ličnim rekodima. Pogled bacite malo dalje, van trkačke trase i viditi masu ljudi koja vas bodri i uliva uvek prekopotrebno samopouzdanje da izdržite do kraja. Ovakav osećaj je stvarno neprocenjiv i svaki minut proveden u naporu, preznojavanju i slobodno mogu reći, preživljavanju ovakve trke,  na stazi se zaboravlja kada se setite te sreće i radosti koja vas je u trenutku zadesila.

Da se ne lažemo, da je teško, teško je,  ali takve muke često se zovu i “slatke muke”, jer većina nas koja trči polumaraton ili maraton, to radi sa velikim uživanjem sklanjajući negde u ćošak taj napor koji doživljavamo tokom 21km odnosno 42km. Takođe je i velika čast trčati sa tamnoputim trkačima i posmatrati ih sa kojom lakoćom oni odrađuju svoju trku, naročito zbog saznanja da sa tako dobrim trkačima nemamo mnogo prilika da se nadmećemo.

Staza ove trke je jako zahtevna ali to je još jedan izazov za svakog trkača da postigne još bolje vreme. Kako kilometri odmiču sve se više razvlači kolona trkača, tako da nakon nekih 5km dolazi do stvaranja mnogih grupica trkača. Svako je pronašao svoj tempo, svog odgovarajućeg sparing partnera i trudio se da u toj grupi ostane što duže, jer opšte je poznato da se trčanjem u grupama mnogo lakše podnose napori tokom ovakvih trka.  Kako trka odmiče telo je sve umornije, u glavi vam se polako javlja slika cilja koja postaje sve jasnija, znate da je tamo negde daleko, ali mašta čini svašta, tako da tom maštom zavaravate izmorene noge da izdrže još malo, jer tu iza prve krivine je možda kraj. Ali kada se taj kraj, ta ciljna ravnina stvarno pojavi pred vama, kada više to nije samo mašta, i kada na 200, 300 metara od sebe vidite ciljnu kapiju, čujete jake aplauze, noge više nisu vaše, dobijaju krila i nošene publikom neverovatnom brzinom prolaze kroz cilj. Olakšanje, u tom trenutku ni sami ne znate šta ćete sa sobom. Meni je ostalo u sećanju pitanje koje sam, onako izmoren i dotučen, pitao kolegu trkača kada smo ušli u cilj : “Druže, kada i gde ćemo da trčimo sledeću trku?”.  Šta je to što nas vuče ka tolikim naporima, a mi ih spremno i svesno dočekujemo, nikada mi neće biti najjasnije, ali u svakom slučaju moram kontstatovati da je svaka trka drugačija i da je svaka na neki poseban način draga.

Dočekivanje ostali drugara na cilju, podela utisaka, tešenje onih koji nisu zadovoljni svojim rezultatima,  deljenje radosti sa rekorderima, sve je to neizbežni deo ovakvih trka. Konsolidovanje redova je trajalo koji sat, i najzad smo se dogovorili da svi posetimo Kalemegdan. Šetnja Kalemegdanom je svakako delovala opuštajuće za sve, a tek kada smo svi posedali na travu, sreći kraja nije bilo. Tada je bilo jasno da se odatle nećemo dizati narednih par sati. Bila je to živa priča, prebacivali smo se sa teme na temu, prešli smo celu istoriju od Balkanskih ratova do današnjih dana, i mnogo drugih tema. Ne mogu ni da zamislim na koji način su nas posmatrali šetači tako razvikane, ali to nama nije bilo ni malo bitno. Sve tmurniji oblaci kao i bliženje polaska voza za Novi Sad nas je prekinulo u razgovoru, tako da smo se žurno uputili ka železničkoj stanici.

Evo i sada dok kuckam ovaj izveštaj, teško mi je kada se setim dragih lica koja te ispraćaju na stanici, ali ću sada, ovoga trenutka da uzmem sportski kalendar i da zaokružim prvu trku koja se na njemu nalazi sa nadom da ćemo se svi naći na toj trci. Drugari do sledećeg viđenja, budite vredni.

  • tanja

    divnoo!! svaka rec je na mestu! Bambi za Memeda!! :))

  • S kim si usao u cilj? Sve si nesto tajanstven i ne pricas detalje… 😛

    Dobar si bio, al da sam ja dosao, odrao bih te 😀

  • Nenad Jovanović

    Prvo Albert, pa ja, pa Živan ….. tim snova …… može Bole, može, kad malo porasteš vodićemo i tebe 🙂 🙂 🙂