Iskustvo sa prvog učešća na 35. Fruškogorskom planinarskom maratonu

autor: Marko Mitrovic

Moja prva trka koja je duza od polumaratona a na  koju sam se odvazio ucestvovati je 35 ti Fruskogorski maraton, manifestacija koja se odrzava  od one godine kad  sam se ja rodio a za koju sam nazalost cuo tek skoro. Pojma nisam imao  kakve su staze, kuda se trci, ko sve ucestvuje, gde je star a gde cilj…

Kada me je Raš pozvao da mu se pridruzim i da trcim sa njim I njegovom ekipom, bio sam pocastvovan. Razlog je jer sam Raša upoznao samo nedelju dana ranije, tačnije na Beogradskom maratonu kada je predvodio grupu nas rekreativaca odlucenih da mu poverimo svoje licne rekorde. Duga kosa, balon zavezan za rep, da li se on sali, pomislio bi neko. Negde je napisao  da on sebi ne bi verovao, ne znam zasto je to mislio ali nijednom nisam posumljao da ce nas dovesti do cilja sa zacrtanim vremenom a mislim da nisu ni drugi iz grupice. 1:45 a kao da sam ga poznavao sto godina. Cilj, cestitamo jedni drugima I odlazimo, svako na svoju stranu, zadovoljni jer smo istrcali svoje licne rekorde.

Nekoliko  dana kasnije na sajtu trcanje.rs moja supruga cita komentar upucen nasojgrupi, takozvanoj 1:45 grupi, gde nas Raš poziva na ovu trku. Pristajem rešen da da pobedim sebe, I poboljšam svoju psihofizičku kondiciju. Noc pred polazak slabo spavam ali zelja da se pojavim na startu ne jenjava.

Dolazim u 7.00h, u dogovoreno vreme u NS na zeleznicku stanicu a u prolazu srecem nasmejan svet koji sa rancevima na ledjima, neko sa decom, neko u paru, mladi I stari, šarolikih godina kako idu u mom pravcu I shvatam da je ta manifestacija i vise od maratona i da je start blizu.

Docekala me je ekipa ARK Fruska Gora, ne poznajemo se ali se ponavlja situacija kao sa Rasom, kao da se dugo znamo, odavno nisam imao takvo iskustvo, da upoznajem mnogo novih ljudi koji sutoliko pozitivni I veseli I koji tebezrezervno prihvataju kao da si jedan od njih, tako sam se bar ja osecao.

Ulazimo u dupke pun bus, vozimo se dvadesetak minuta do Popovice I krecemo ka startu. Dolazimo u Popovicu, malo mesto u blizini Novog Sada na obroncima Fruške Gore. Mnogo se sveta skupilo, neki se javljaju ljudima Iz grupe, stice se osecaj kao da se svi medjusobno poznaju a ima ih zaista mnogo, pozitivna atmosfera se oseca na svakom koraku I obecava odlican provod na stazi. J

Mali istocni maraton (35.025 km), trka koju smo resili da istrcimo je jedna od kracih, ali za mene duzina koja je vredna postovanja.

Na startu smo Raš, Damir ili Potpukovnik, kako smo ga zvali I ja, grupica koja ce istrcati ovaj mali maraton zajedno. U jednom momentu sam cak I pomislio kako ce to biti lagano, naravno jer me je Raš uverio u to. J

Start je planiran u 9:00, na startnoj liniji smo bili nesto ranije I sa nestrpljivom masom smo sacekali start! Pocela je trka, niko ne diktira tempo, svi trcimo svoju trku, ubrzavam, trcim uzbrdo a Potpukovnik me usporava I objasnjava da ne zurim jer cemo na KT1 cekati dok se postave obelezivaci kartica. Usporavam I zajedno stizemo do prve kontrolne tacke, malo cekamo, overavamo prvu tačku I nastavljamo trku.

Obilaze nas momci na bajsevima, sustizemo ljude koji trce sa stapovima, pretpostavljam da su neki od njih I ultramaratonci I na samu pomisao na 111 km me hvata panika a kamolina 111km koji se trče po terenu koji vodi 95 % kroz sumu Fruške Gore. Ima dosta starijih ljudi, dece koji su resili da prodju neku od trka I to me odusevljava, shvatam da je ova manifestacija zaista mnogo vise od maratona I postajem siguran da cu nastaviti da dolazim ovde narednih godina zajedno sa porodicom. Takodje se nadam da ce sledece godine ova manifestacija biti dosta vise medijski propracenea jer mislim da postoji mnogo ljudi koji binam se pridruzili das u samo znali da ovako nesto postoji.

Predeli na koje nailazimo me fasciniraju, redjaju se kontrolne tacke a nas trojica trcimo istim tempom I niko ne posustaje. Ras I Damir dugi niz godina u svetu trcanja a ja dosta krace od njih ali mi se cini da mogu da ih pratim I ponosam sam zbog toga I ako sam svestan da je ovo zanjh lagani trening dužine. Rash sve belezi fotoaparatom, pocinje da trckara oko nas, napred nazad, kako bi zabelezio moment na stazi. U grupi vesela atmosfera, pričamo kao navijeni, kao da nismo na trci. Do KT6 manastir Grgeteg, cesto smo nailazili na grupu iz Slovenije sa kojima razmenjujemo po koju rec, nailazimo I na Igora koga smo u Sali prozvali Kum jer zaista nas je podsetio na Rasovog kuma sa kojim smo startovali, svi trce ultramaraton plus I ja im se divim. Nesto kasnije smo sreli I Ugljesu, momka koji je pobedio na ultramaratonu plus, bilo je to izmedju KT7 I KT9 s tim sto je on morao da overi I tacku KT8 manastirHopovo, koja nije bila deo naše stazei predje oko 6 km vise od nas, obisao me je kao da je tek startovao a ne da je pregazio skoro trecinu svoje staze.

Ali da se vratim nešto ranije, na KT6-Manastir Grgeteg,  docekuju nas volonteri koji nas bodre i nude topli caj, prihvatamo a on me osvezava bolje nego hladna voda. Nas trojica krecemo dalje, dolazimo na deo staze koji vodi do TV tornja. Ako sam do tog dela staze sebe zavaravao da mogu da pratim ova dva sampiona tu mi je razbijena iluzija I spustio sam se na zemlju,  bolelo je. Uspon je toliko strm I dugacak da mi se cini da nikad ne bi mogao da ga istrcim a ovom prilikom sam ga jedva prehodao.  Dolazimo do ravnog dela staze, krecemo da trcimo I tu se susrecem sa “betonom”, grcevi u levoj butini me lome I ne dozvoljavaju da se krecem.  Nastavljam da pesacim a ekipu molim da nastave bez mene, obojica odmahuju I neće ni da čuju već se vuku samnom. Krecemo dalje a ja pokusavam da trcim a noge me izdaju, grcevi ne prestaju, osecam I zuljeve na petama ali se trudim da ih pratim, uspevam ali sa dosta zaostajanja. Raš I Damir bi mogli dalje ali me ipak ne ostavljaju već me bodre da nastavim. Shvatam da su njih dvojica jako kvalitetni ljudi, pravi sportisti, šampioni!!! Masiram noge, stiskam zube I trudim se da nastavim dalje, resen da ih ne izdam vec da zavrsim trku.

Koliko god da je bilo teško dolazimo do  TV Tornja KT8,  pa do “Kraljeve stolice” tačke KT9, poslednje tacke gde je potrebno overiti karticu naseg maratona. Sledeca tacka je Popovica I CILJ nase trke.

U cilj ulazim sa Rashom dok nas je Damir koji je bio malo ispred nas sacekao na cilju kako bi ovekovecili ovu, za mene nezaboravnu trku. Sledi fotkanje na cilju I odlazak na presvlacenje. A onda ono sto sam zadnji deo trke jako prizeljkivao, pivo, koje smo popili u ime trke koju smo uspesno priveli kraju.

Iako trka nije takmičarskog karaktera,  zabeležio sam lični record, duzinu trke. Vreme za koje je trka pređena, je prolazno vreme koje ovim momcima ne ide na ruku pa ga necu ni spominjati.J

Ova trka je sigurno jedna od onih koje ću pamtiti dugo a sa Rašom I Damirom bi mi bila velika cast da istrčim još koju trku, ko zna možda se to I dogodi jos koji put.

 

  • The RaIII

    Ili ti, kako se postaje fruskogorac!!!

  • Bojana

    Trke sa ARK te tek čekaju, dobro došao Marko!

  • Lazarevic Lazar

    Onaj deo od Grgetega… e, to sam ja imao od manastira Beocin pa nadalje, ali sam bio u sjajnoj grupi sa jos cetiri “ludaka”, a trojica od njih su PRVI put na FG, tj. maratonu uopste. Kao i tebi, i mnogima drugim, bilo je sjajno, narocito onaj deo s’pivom. Nemoj da cekas iducu godinu, najblize za ruku, pa opet na FG, barem za Bukovacki maraton, da opet prodjes kroz Grgeteg:)! Dobrodosao!