Duatlon Košutnjak

24.10.2010. Ranije krećem na spavanje, budući da nisam našao prevoz za Beograd, te stoga planiram da se odvezem bajkom do Beograda. Igrom slučaja, moj matori dolazi iste večeri do mene. Budući da sam izražava jaku želju da me vozi na duatlon, ne mogu reći da se protivim. Dosadili čoveku kancelarijski poslovi, sastanci, itd… Brzo stižemo do Beograda, uz dobru rok muziku. Sam Košutnjak prosto očarava svojim ambijentom. Tereni za razne sportove, okruženi šumom, možda čak bolje reći progutani šumom, sa fantastičnom trim stazom koja obavija sve navedene komplekse, kao i hotel i par restorana koji služe tradicionalnu domaću kuhinju.

Kao i obično kada Buđin tim organizuje trku, trka ispadne dobra i čovek prosto ima osećaj nekog nivoa, da nije sve zbrda zdola, već da je sve smisleno i pažljivo isplanirano. Kao što u sportu postoje faktori na koje ne možemo da utičemo, tako nam se i tog lepog dana desio jedan u vidu kiše i vetra, koji doduše nije smetao toliko, no klizav teren učinio je brdsku biciklističku stazu, koja uzgred ima mnoštvo oštrih krivina, prilično opasnom. Međutim ubrzo stižu kola za reanimaciju i ja se već osećam lakše. 🙂 Pre trke srećem gomilu prijatelja i baš zbog toga i volim ovakve trke jer su prilika da vidim ljude koje inače baš i nemam često priliku da vidim. Pre trke, radim jednu posebnu vrstu meditacije, koja mi pomaže da manje osećam fizički bol i smiruje um.

Uz Brezino skakanje i dizanje morala, završno sa piskom sirene, trka startuje. Od prvih 5km nimalo se ne štedim. Sve mi ide glatko, konstantno ubrzavam i zaista dobro završavam prvu deonicu, spreman krenuvši na biciklističku deonicu od 20km. Na toj deonici, postaje evidentno moje zamazivanje očiju sopstvenim biciklističkim treninzima, koji su usled mnoštva poslovnih obaveza bili svedeni na razvozavanja i neke kratke deonice, koje baš i nemaju mnogo smisla…

Svi me polako ali sigurno prestižu. Sportista kojem ne znam ime, drži mi se na repu, a potom nestaje… Da bi me posle nekog vremena stigao, ovoga puta sa dodatkom u vidu ogromne masnice preko celog levog ramena… Krivina, čini mi se…Mislim da znam i koja… Jedan drugi duatlonac, kojem je ovo prva trka uspešno je savijao u svim krivinama, da bi negde blizu završetka pao na ravnom, na čemu mu iskreno čestitam, jer mi stvarno nije jasno kako je to postigao. Iskreno, uživam u šumi, spustovima gde idem zaista brzo, uzbrdice su mi problem, a podsvesno jedva čekam kraj biciklističkog segmenta. Pošto konačno završavam, kako mi se čini beksonačnih 20km, krećem ponovo bez rezerve na 3km trčanja, sa zadovoljstvom ustanovivši da nisam umoran, no kako je Vo2max potrebno razvijati specifično za svaku disciplinu ponaosob, ja jednostavno nisam mogao da pokažem šta zaista umem na bajku. U jednom momentu, klizim sa trkačke staze i zbog trase koja je izabrana za trkačku deonicu, moram da uputim jedinu konstruktivnu zamerku organizatorima. Gomila rupa, jedno klizište, gde umalo nisam uništio skočni zglob, nevidljivo kamenje i panjevi u travi… Sve u svemu odlična staza za noge polomiti, koju srećom svako završava zadržavši kompaktnost istih. Zadovoljan sam i sa zadnjom trkačkom deonicom u kojoj prestižem mnoštvo duatlonaca i završavam u sprintu, trkajući se do zadnjeg metra sa jednim čovekom, kome takođe ne znam ime, ali ipak mi se čini da me je dobio za dužinu palca na desnoj nozi. Posle trke, okrepljujem se Red Bullom, klopam banane i uživam u atmosferi koja vlada na trci, razgovoru sa prijateljima i sl. Iz nekog zaboravljenog kutka mene, čini mi se da se ponovo javlja umor od Beogradskog maratona i da se lepi za ovaj od duatlona. Ono što me čini ponosnim možda i najviše u celoj priči, jeste činjenica da je moj matori nešto rastrčao zajedno sa mnom i uspeo sam da ga ubedim da trčimo zajedno. Iako je ispalio za dva treninga, nadam se da neće za treći… Uglavnom, sledi putešestvije nazad do Novog Sada, rehabilitacija, sumiranje sopstvenih grešaka i ispravljanje istih, kao i proba Sambanse, na koju ipak stižem relativno odmoran.

Nemanja Nikolić

Rezultati >>>