Divan dan za sunčanje iliti kako sam stigao pre drugih

 

Većine učesnika prolećnog maratona održanog prethodnog vikenda u Beogradu složiće se da su se pripreme za ovu trku trebale obaviti u solarijumu, a ne na trkačkoj stazi (zbog tog „propusta“ veliki broj trkača je trčalo ispod svog nivoa). Izgleda da ja ne spadam u tu većinu, jer sam na Beogradskom maratonu istrčao svoj najbrži polumaraton, i tim vremenom sam ostvario najbolji rezultat u svom klubu.  I sad umesto nagrade ja dobijem „obavezu“ da napišem izveštaj sa pomenute trke.

Ovogodišnji, 26. po redu, maraton je bio obojen belo-zelenim bojama i u znaku humanosti pod jednim imenom Belhospice . Dosta nas je trčalo u znak solidarnosti sa volonterima koji se bave humanim radom, mnogo nas je nosilo belo zelene majice na kojima je bilo ispisano ime humanitarne organizacije koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem onkoloških bolesnika u odmakloj fazi bolesti. Više o njihovom radu možete videti  na  sajtu belhospisa.

Naravno da je ekipa ARK „Fruška gora“ bila deo ove humane ekipe i svojim prisustvom širila prijateljstvo i dobre vibracije. Pri samom prilasku šatoru Belhospis tima, osetili smo talas pozitivne energije. Jednostavno smo imali osećaj da se nalazimo na intimnijem maratonu u okviru Beogradskog maratona. Kao da smo učestvovali na posbnoj trci koju trčimo sa svojim prijateljima. Sa ekipom Belhospisa sve je izgledalo kao da smo na našem „Noćnom maratonu“ . Sada znamo kako se osećaju trkači kada dođu kod nas u Novi Sad na trku.

Belhospis logistika je bila na visokom nivou, bilo je okrepe u vidu raznoraznih pića, voća, masaže, ljubaznih volontera. Stvarno nam nije bilo teško da se uklopimo u tako organizovanu dobrodošlicu.

24

E sad malo o trci, jer trka je razlog zašto smo se okupili. Okupili smo se da kroz trku promovišemo ciljeve Belhospisa kao i zdrav odnos pojedinca prema sebi, ali i prema društvu.

Još ranije Raš je preuzeo obavezu da bude „vodič“ polumaratonaca koji bi da istrče trku u vremenu 1:45, pa je pored odlično dizajnirane majice zadužio je i zastavu vodiča grupe na kojoj je bilo ispisano željeno vreme. Tako opremljeni bili smo spremni, pa za fotografisanje, naravno. Posle par fotografija (čitaj, par stotina) krenuli smo ka startnoj zoni da se pripremimo za predstojeću trku.

Kao što rekoh vremenske prilike su bile idealne (sunce, temperatura u granicama normale 17-20 oC, pritisak, valjda je i on bio tu oko normale) da trka uspe. A kako su se kasnije te prilike promenile, to je subjektivan osećaj svakog trkača.

Pored rekordnog broja prijavljenih trkača (organizator navodi broj od 2.373 polumaratonaca i 395 maratonaca) na startu nije bilo previše gužve i guranja, jer svaki trkač je bio čipovan tako da se oficijalno vreme bilo vreme sa čipa.

10,9,8,7,6,5,4,3,2,1 start…ali ne za svakog… 1,2,3,4,…treba malo vremena da se dođe do startnog mesta. Ali bez nervoze smo lagano šetali sa gomilom do samog starta, a tada počinje trka i za nas.

1

Nošen energijom prijatelja iz Belhospisa, povučen atmosferom krenuo sam sa grupom koju je predvodio Raš. Staza prvih par kilometara ide blago uzbrdo i dosta je velika koncentracija trkača, pa smo taj deo staze trčali laganijim tempom, sporijim nego što je potrebno za predviđeno vreme od jednog sata i 45 minuta. Vremensku razliku smo anulirali do petog kilometra, pošto se staza od Kalenića i Crvenog Krsta preko Slavije sliva niz Nemanjinu do prve okrepe.

22

I tako malo uzbrdo, malo nizbrdo, pa preko mosta i eto već smo bili na 7-8 kilometru, putem koji vodi ka Zemunu. Tempo grupe je bio odličan i meni je u potpunosti odgovarao. Tu su nas sačekali Nataša i Šone! ŠOOONE!? Otkud on ovde pored staze, zar nije trebalo da bude daleko ispred, negde napred sa Oliverom Jevtić!? Preko razno raznih gastikulacija i dovikivanja,  saznali smo da je Šone osustao jer su mu noge zablokirale. (Dešava se to od stalnog klečenja na kukuruzu!) Šta je tu je, mi smo morali da ostanemo da branimo boje fruškogoraca. I tako prolazimo pored hotela Jugoslavije, sunce sija, vetrić pirka, Kevin Kostner stoji na autobuskoj stanici . Stoji tako Kevin i dovikuje: “Ajde bre Sipac ubrzaj taj maraton, treba da u’vatim bus do stanice, pa šestokec za aerodrom, će mi pobegne avijon “. I ja šta ću, ubrzao sam. Reko sam, drugari moram brže inače će Kevin da zakasni, ovo je stvaran život, a ne film “Telohranitelj”, pa da zaustave avion zbog njega. I tako sam ja zbog Kevija pojačao tempo.

11Malo po malo, moj vodič mi je postao gonič. Gonjen duhovima prerijskih indijanaca nastanjenim u telu Raša, potomka pradavnih vračeva, u glavi su mi odzvanjale reči velikih poglavica: “Traži sebe, kroz sebe. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj. Drugi mogu ići s tobom, ali niko ne može ići umesto tebe!”

Kilometri su se smanjivali, minute povećavale. Nekom čudnom lakoćom sam pretrčavao stazu Milankovićevim bulevarom pa pored Sava Centra. Priblžavao sam se Ušću gde krivina na lakat okreće stazu ka najvećom izazovu maratonske staze, Brankov most. Vreme je teklo, cilj je bio sve bliži, most sve viši. Nošen željom za brdovitim terenima rodnog zavičaja, u dahu trčim preko mosta hrabreći trkače koji pored daha gube i volju. Gubim dosta snage na tom delu staze, ali i dalje imam osećaj da ću bez problema završiti trku, makar po inerciji, odnosno po Prvom Njutnovom zakonu ( telo se protivi promeni stanja svoga kretanja, a to znači da sam odlučio da se krećem čak i ako Zemlja prestane da se okreće).

14

Srećom svaka uzbdica ima kraj tj. nizbrdicu, koja se u ovom slučaju prostire ka ulici Narodnog fronta koja mi je donela neka drugačija razmišljanja. Trčeći tom ulicom shvatio sam da u velikoj zgradi, na kojoj piše GAK, postoji neka buduća mama kojoj je trenutno teže nego meni. Ta činjenica me nije previše utešila, ali dok sam o tome razmišljao stigao sam do poslednjeg uspona na trci, ulica Kneza Miloša! Deo staze koji oduzima dah, ali bukvalno. Ali i bez daha uspeo sam da pretrčim poslednji par stotina metara, uđem u cilj i pravo do Belhospis šatora. Pravo mesto za relaksaciju posle pretrčane trke, koja je slučajno moja najbrža, ali i najbrža u ARK „Fruška Gora“ tog dana, 21. aprila 2013.

Samo da naglasim na kraju, nisu ostali bili sporiji, već su se samo više sunčali. A sezona sunčanja počinje Beogradskim maratonom.

Veliki pozdrav do sledećeg sunačanja, pardon, trčanja!

  • the RaIII

    Eee, kuda ide nas klub kada nam Srbijanci kolo vode:D Priznaj da si skracivao stazu i da nisi stajao na semaforima:D
    Cestitke za licni!!!

  • Bojana

    Najbrža panda u klubu 🙂

  • Sipac

    Semafori!? Što mi niko nije rekao da ne moram da čekam na zeleno?

  • Sipac

    Semafor!? Zašto mi niko nije rekao da ne moram da čekam zeleno svetlo?

  • …velim ti ja Sipac, biće nešto od tebe kad porasteš! 😉
    jeeej za najbržu trku…..:)

  • Jelena

    Svaka čast! 🙂

  • najomiljenija panda u klubu 🙂

  • Cedo

    Bravo!

  • bojan duvnjak

    Bravo matori, svaka čast!!!