Trka Oko Salajke, ili skraćeno TOS, je sada već tradicionalni dogadjaj koji se svake godina održava na drugi svetac. Ove godine je održana na Preobraženje, 19. avgusta.
Da počnem od kraja, trka je prosla fantastično, i moj plasman je bio sasvim ok uzevši u obzir konkurenciju i probleme koje sam imao (povreda, loša taktitka…) – podelio sam poslednje mesto.
Grešku sam napravio u startu, prvo jos mi povreda ahilove tetive nije prošla do kraja (sada se jos i pojačala), a drugo krenuo sam sa jačom grupom. Inače ovo je praktično bila trka AK Vojvodina protiv ARK Fruška Gora pošto su 90% bili ljudi iz ta dva kluba, a ta jača grupa su bili baš profesionalci koji bukvalno svaki dan treniraju, i mlađi su 20 g. od mene. A inače (što i ja nisam znao dok nisam došao), organizator trke, Predrag Marčikić, je čovek koji je trenirao moje dečake dok su letos išli na atletiku u AK Vojvodina, a pošto sam doveo celu porodicu da navija, svi smo se oduševili, narocito dečaci, samo su zinuli kada su ga videli 🙂 Oni su malo izgubili volju da idu na te treninge, ali nadam se da će ih ovaj događaj ponovo bar malo motivisati… videćemo… uglavnom, trka je krenula kada se upalilo zeleno na semaforu i ja sam se jedno vreme držao jače grupe ali sam posle izvesnog vremena zaostao i našao se na pola puta između jače i slabije grupe, sam, i u jednom trenutku sam se čak trkao sa ciganskim konjem! Ipak, Salajka je to… Novi Sad kao što je nekada bio… 🙂
Bilo je jako zagušljivo jer se trčalo po velikoj sparini, radnim danom kroz saobraćaj, kroz neke od prometnijih ulica u gradu. Dužina staze je bila 5km. Na par raskrsnica smo izazvali pometnju pošto vozač ide glavnom ulicom i hoće da skrene, i odjednom istrči nas 25, svi u zelenim majicama, ne poštujući prvenstvo prolaza. Crveno nas je samo jednom uhvatilo i to na minut, što smo iskoristili da dođemo do daha. Na petom kilometru me je počelo jako boleti desno koleno, (sada me jos jače boli, moraću dobro da se pazim jer mi je Budimpešta za 15 dana), i na kraju sam zaostao sa još jednim trkačem – početnikom, sa kojim sam se sportski dogovorio da podelimo počasnu poziciju.
Inače startnina je bila kesica bombona i 300 din, za pare smo dobili predivne majice i super čast u Peđinom dvorištu posle trke (njegovi su sve pripremili, pizze, španske pite, sokove i ostalo…..), a bombone je Peđa stavio u kesu i uz put bacao deci sa Salajke koja su, kada su ga videla, oduševljeno vrištala ‘nastavnik, nastavnik’, pošto je on ujedno i nastavnik fizičkog u lokalnoj osnovnoj školi.
Na kraju, žurku posle trke su pre vremena prekinuli komarci, pa smo se brzo i razišli. Bilo je super, a ja sam inače bio jedini koji je doveo i navijače (ovog puta), prosto – hteli su da dođu da gledaju što nisam očekivao jer ranije nisu baš bili zainteresovani da dolaze, švrćki su posebno bili oduševljeni događajem i nadam se da će pristati da nastave sa atletikom.
Eto, sve u svemu, lud događaj totalno, i vidimo se 2011-te na 8. TOS-u :)))
Aleksandar Pavlović
Nenad Jovanović