27. Beogradski maraton – polumaratonsko prvenče jedne trčoniste

 

(photo by Beogradski maraton)

(photo by Beogradski maraton)

(kao generalna proba za 5. Noćni maraton)

 

Sigurno se pitate šta je to trčonista. Inspirisana rečnikom trčizama grupe beogradskih trkača, izmislila sam svoj izraz koji najbolje opisuje mene i trčanje. Trčoista je trkač hedonista, odnosno trkač koji svojim trčanjem ne radi ništa drugo već ugađa sebi. Trčoisti je svaki trening zadovoljstvo a to je kod mene do skora značilo trčanje po idealnim ili skoro idealnim uslovima, ništa vetar, ništa kiša, ništa danas mi se baš nešto ne trči . Tako sam neko vreme po idealnim uslovima trčkarala po našoj divnoj tartan stazi na Keju.

Ali… naravno uvek postoji neko ali. Takmičar u meni ne da mira. To trčkaranje samo po Keju postaje malo dosadno. Na svu sreću upoznam neke divne  ljude iz kluba ARK Fruška gora i slušajući njihove priče o tome kako je ko istrčao ovu polumaratonsku i onu maratonsku trku, dobih ideju da se i ja oprobam. Oprezno, krenula sam naravno sa kraćim trkama, koje se obično na ovim velikim zovu trke zadovoljstva. A onda sam  na prvpm učešću na Otvorenom prvenstvu Fruške gore u planinskom trčanju osvojila 3. mesto u svojoj kategoriji, a sledeće godine 2.

Hej pa ja napredujem!

Tada sam rešila da se malo uozbiljim i krenem sa pripremama za trčanje polumaratona. Šta na to kaže trčonista-hajde probaj može ti se i dopasti. Tako ja 03. Januara ove godine izađoh iz svoje zone trkačkog konfora i počeh pripreme na zajedničkim treninzima utorkom, četvrtkom i nedeljom. Cilj je postavljen po principu nije kome namenjeno već kome suđeno, pošto je želja bila da prvi polumaraton ipak bude istrčan u Novom Sadu, ali pao je izbor na Beogradski. Naravno prvobitno je bilo važno samo izdržati tih 21 km, hej dvadesetjedan kilometar, do nedavno potpuno nezamislivo. Vreme je išlo na ruku trčonisti, ubrzo su se videli / osetili rezultati redovnog treniranja. Negde u februaru počela sam da razmišljam i o mogućem vremenu za koji trčonista može da istrči polumaraton. Forma je polako rasla, isprobana je i oprema za trčanje prilagođena iznenađenjima. O da, kod nas nije samo sneg taj koji može da iznenadi zamislite  u Decembru već i gle čuda, lepo vreme i temperature oko 25 krajem Aprila. Po savetu iskusnijih klupskih kolega kao pravi štreber sam odradila i čuveni carbo loading u poslednjoj nedelji pred trku. Sve, baš sve je išlo kako je planirano do subote, dan pred trku. A onda buđenje, zapušen nos, peče grlo, sve me boli. Prosto ne mogu da verujem. Trčonista se buni… vraćaj se u krevet!… nalivaj se čajevima. Ali na svu sreću i trčonista se razvijala  za sve ovo vreme, tako da je novi nivo trčoizma od “neću na trčanje pada kiša” stigao do  “kiša, divno, neće me iznenaditi ako padne usred trke “. Tako sam ja rešila da izignorišem tu prehladicu.

Došao je i taj veliki dan. Ustajanje, uobičajeni jutarnji ritual, još jedan pogled u ranac da li je sve spakovano i pokret. Uzbuđenje mi razvuklo osmeh preko celog lica. Trema – pa naravno kao i pred svaki događaj koji vam se dešava prvi put, da li ste već zaboravili na taj osećaj.

A Beograd… Spreman… Redari se postavljaju na svoja mesta… Špaliri postavljeni… Ciljna kapija… Već se i publika skuplja polako… Čini se sve radi kao sat.

Stižem do mesta sastanka najpozitivnijih  učesnika Beogradskog maratona, šatora Belhospice tima. Vidim nasmejane trkače, neke poznate a neke ne, ali sve baš sve preponosne što nas paja isti cilj – pomoć onima koji sebi ne mogu pomoći. Ta energija koju mi svi nosimo kao jedan se ne može rečima opisati.

 

(photo by Nataša Tucaković)

(photo by Nataša Tucaković)

 

Približava se start. Još poneka fotka. Još jedno stezanje pertli na patikama, pa otpuštanje jer šta ako sam ih pretegla pa mi uspori cirkulaciju. Još po neki gutljaj vode. Još poneki savet u zadnji čas. Tu su i pejseri Belhospica a na jednoj od zastava piše i vreme za koje bih ja volela da završim ovu trku.

 

(photo by Belhospice tim 2014)

(photo by Belhospice tim 2014)

 

Koliko trkača, a i ja  negde među njima.

 

(photo by Beogradski maraton)

(photo by Beogradski maraton)

 

Čuje se znak za start, krećemo… Sledeće što vidim je ciljna kapija.

Ma da, kako da ne! Ma sećam se svakog koraka koji sam napravila. Kako me adrenalin pojurio na početku pa sam pored svih saveta prvi brdoviti deo staze trčala brže nego što je trebalo. Kako su nas bubnjari bodrili na usponu na most. Kako me je dočekao prvi udar vetra tamo na novobeogradskoj strani. Kako sam se prvi put zalila punom flašicom vode iz straha od sunčanice tako da mi se majica zalepila za leđa. Kako su mi se naočare zamaglile svaki put kad su nas istuširali rasprskivači vode (što je inače bilo veoma prijatno i osvežavajuće). Kako sam bila ljuta na sebe što sam  pre planiranog uspona na čuveni Brankov most prošetala, malo zbog tog neumoljivog vetra a malo zbog one prehlade koju sam pokušavala da ignorišem. Kako sam shvatila da imam žulj na malom prstu desne noge. Kako sam shvatila da mi je muka pošto sam ipak preterala  sa količinom vode iz straha od dehidracije. Najvažnije, sećam se svakog “hajde…” “možeš…” samo još…” “polij se…” “popi malo vode…” “sad ti treba nešto slatko….” “uzmi limun i šećer…”  klupskog kolege koji je ne mareći za svoj rezultat pomogao meni da stignem do cilja svog prvog polumaraton.

Još jedno podsećanje, 27.04.2014. je na maratonu i polumaratonu učestvovalo  3650 trkača među kojima i desetak članova kluba. U okviru polumaratona je održano i državno prvenstvo na kome je predstavnica našeg kluba bila Katarina Pohlod.

(photo by Belhospice tim 2014)

(photo by Belhospice tim 2014)

Trčonista je pomerila granice. Trčonista uživa u životu uz trčanje i želi istrčati još puno plumaratona a možda i neki… hm… sada smem izgovoriti naglas… i neki maraton. Trčanje je za svakoga i uvek.

A sada… pravac pripreme… vidimo se na 5. Noćnom maratonu u Novom Sadu, jer trčonisti vole da trče i noću.

 

 

  • Bojana

    😀 Svaka cast jednom trconisti!

  • Damjan Gataric

    Braaaavoooo Agi!!!

  • the RaIII

    Sjajno!!!

  • Katarina Keti Pohlod

    Bravo!