Trka prezivljavanja, Zlatibor 2011

Jos jedna u nizu mojih ishitrenih,ali uvek nepogresivih odluka donesenih onako iznebuha,preko noci.  Trka prezivljavanja u organizaciji  Wild Serbia.  Lokacija Zlatibor. Ekipa, mala ali odabrana,moj drug Zlatan Kadragic I moja malenkost. Trkac I orjentirac,di ces bolje.:) Samo par dana nakon maratona u Koceljevi na kojoj bog’me dosta nastradosmo, barem vecina nas trkaca, vrucina ubi, spremismo se mi za put Zlatibora. Trka prezivljavanja podrazumeva ultramaraton od sezdesetak i vise kilometara u kategoriji Opstanak I upola manje u kategoriji Avanture.  Pritom je vazno skupljati nesto za jelo, maslacke I razne travke, napraviti bivak, zapaliti vatru zarad bodova koji se dobijaju, istrcati citavu predvidjenu stazu, odraditi zadatke I overiti kontrolne tacke, sve to uz pomoc karte, dozvoljenog kompasa, noza I kremena. Zvuci ne bas tako lako, ali verujte sad kad se zavrsilo jeste. Ovu Pricu zelim da podelim sa svima da bismo sledece ili neke naredne godine otisli u sto vecem broju na neku narednu trku prezivljavanja.

Par dana pred trku krece mala panika, kako cemo, da li cu izdrzati, da li cu preziveti noc pod vedrim nebom, da li cu izdrzati bez hrane, vode,jer ipak nemam ja iskustva u ovakvim trkama,sem nasim asfaltnim.:) Oprema se nabavlja, noz pozajmljen, ni priblizan Simicevom, al ajde, ostatak nemam, idem kao pravi trkac, u trkackim patikama,pa kud puklo.  Zlatan, Sladja I Mihajlo, sve iskusni orjentirci I opaki trkaci I naravno Tanja,iskusan,opak,hm..nista od toga..samo luda pomalo, sto rece moja mama..ekipa krece u petak popodne via Zlatibor. Korsica natovarena, pretovarena ko parna lokomotiva kaska do Zlatibora. Oko 21h stizemo u indijanski kamp. Satori se sklapaju, zajednicka vatrica vec gori, puno ljudi se vec okupilo tamo. Upoznasmo se sa ‘’konkurencijom’’, popismo po koju rakijicu da se ugrejemo, jer zima opasno zezala. Genijalni momci I pokoja cura, svi sa istom zeljom, namerom da sutra osvajamo Zlatibor. Sastanak sa momcima iz WS, gomila nasih smesnih pitanja, a mozemo li ovo da ponesemo,mozemo li ono da ponesemo. Dogovoren pocetak trke,pretresa I ostalo. Pocinak sledi, al ne zadugo, oko 5 ujutru pijani Zlatiborci povikase: ‘’Indijanci’’! aj im zapalimo satore!..eto sale..Indijanci ranom zorom ustase, doruckuju sto je moguce vise hrane, ah ta srpska posla, tovare u sebe galone vode, ko zna kad ce naici na potoke, stek je stek.:0  pretres poceo, mi tek pred kraj na redu..zajednicka fotografija, atmosfera genijalna, vesela. Karte su spremne, zadatak uslikan I odosmo. Vreme idealno, ma bice to zanimljiva tura. Zurka je pocela.  Zlatan vec izucava kartu,a  ja kao I svaki trkac, nestrpljiva,  kao gledam je I ja, nista ne razumem, a noge spremne da polete..al ne zadugo.  Prva kontrolna tacka se oduzila, gomila brda I brda, usputno skupljanje papira, suve trave za vatricu. Malo trcimo, vise setamo uz brda, patike vec izdaju, zglobovi se krive, upadaju u travu, uh bice ovo naporno za mene,vidim ja. Dosta njih je poodmaklo, vidimo ih kako u daljini kao kozice skakucu po brdima, neke I prestizemo. Divni predeli, prizori, ali dolazak do prve kontrole se boga mi oduzio. Slikanje sa konrolorom, jer to je u zadatku, novi zadatak I trcimo nazad dalje. Zlatan vrlo brzo skontava da cemo do druge kontrole “Popovog Krsta’’ najbrze doci ako se dijagonalno sjurimo, sto I radimo. Usput, opet stizemo ekipe, vrlo brzo nadjosmo drugu kontrolu, spomenik popa nabijenog na kolac davnih godina. E tu vec par ekipa susrecemo, Vesele Valjevcane od ko njih se vise nismo odvajali.  Da smo hteli da se takmicimo, mogli smo ih presisati I nastaviti da trcimo, jer sledi ravan deo do trece kontrole, usputni potocici I to, ali svidese nam se Misevi puaci I nastavismo polako uz pricu I smejanje, razmenu iskustava, jer momci po treci put ucestvuju u trci prezivljavanja.  Treca kontrola ’’ Vodice ‘’ gde nas ceka Nemanja I saopstava da smo vrlo spori. J Sledeca tacka Vrh Tornik, bice veselo, vec vidim. U pokusaju da nadjemo pametniju rutu, neku precicu, pitamo seljake ,koji su nas ocigledno zeznuli. Pa se mi fino prosetasmo itekako po pasnjacima, preskacuci ograde, kapije, zabiti,duzim putem. Usput naidjosmo na krave, kokosi, a druge hrane niotkud. Do sledeceg puta moram nauciti da je muzem, nema druge. Sunce greje ko ludo, vec smo sprzeni I onako nikakvi, al ja sam naravno na celu kolone I ko pravi vojnik, pozurujem ekipu. Stigosmo nakon sati I sati penjanja do Tornika, gde uzesmo novi zadatak ,manastir Dubrava. Jos neki sat do mraka, pa se kolebasmo sta da radimo, ima do tamo dobrih 15 do 20km. Sreca,pa je ravno, put odlican, ali sve se vise smrkavalo. Malo trcimo, malo setamo, vec pada mrak, nema mesecine, samo nebo puno zvezda, teze I sporije se ide, kamenje se odranja pod nama, vidimo vatre u daljini, ali kao da se udaljavmao od njih, sad se vec ne moze seci put, jer se prst pred okom ne vidi. Jako smo spori, ljudi su umorni ,izranjavani, ja ko zapeta puska, al mrak je mrak. Sto nam ne dadose baterije,ah. Usput nas sustize gomila ljudi, gomila ekipa I nekako nas dvadesetak stize oko 21h u manastir, gde nam organizator saopstava da ne mozemo da nastavimo Opstanak kategoriju jer smo kasno dosli I vrlo smo spori, a sutra je jos teza ruta. Vidno razocarana, jer to jako ne volim, da mi neko kaze da nema sanse da zavrsim, ali ne trci Tanja pred rudu, kad sam cula kuda I kako su se ostali koji su nastavili Opstanak kategoriju, pentrali I nisu ni stigli da je zavrse,e onda sam se uspokojila. Sledi najbolji deo avanture. Kasno je za paljenje vatrice, ne vidi se nista, drugar Ogi, Pera, Z vonko nas pozvase da se ogrejemo kraj  njihove vatrice. Joj nama. Dzaba vatra, Dzaba bivak, dzaba folija, dzaba bilo svega. Kad zima I hladnoca kidaju. Drhtanje do zore cu jos duugo pamtiti. Da nije bilo Pere koji je celu noc lozio vatru I usput pricao svoje dugogodisnje iskustvo sa planinarenja, Nemanje koji nam je ‘’ubio’’ sat vremena noci pricom, ma to mi je najteze palo. Plakalo mi se zivota mi, kad vidim kako I muskarci drhte, e onda razumete koja je to zima bila. Na zemlji sedeti, mene kuk jos od Koceljeve zezao, sad se tek sve ohladilo, pa boli triput jace. Na zalost,odose u vatru I Zlatanove naocare, slucajno izgorese zajedno sa bivkom.:(  Ni  minut nismo odspavali, sanse nije bilo. Sa prvim znacima zore pokret, begaj sto pre odatle. Vise ekipa odlucuje da odustane od svega, sem nas “Krmaka” I jos neke ekipe. Ostali su morali da se vrate sami nazad ,tridesetak km, hehe, surovi su ovi Wild momci. Zlatan I ja odlucismo da se ne predajemo, zavrsicemo Avanturu do kraja.U povratku iz Dubrave, kad videsmo kuda smo se mi spustali, ja rek’o:’’ Samo nas je Bog sacuvao!’’  Kakvi odroni I krsevi dole, koja visina majko moja, povratak ka Torniku bese jako tezak,jer sad su to kilometri I kilometri uzbrdo. Opet htedosmo da ostanemo drugari do kraja, pa lagano nazad idosmo sa ostalim ekipama, Genijalni momci iz Lazarevca,najmladja ekipa od po 17 godina, puni entuzijazma za narednu avanturu, iako sada vidno ispovredjivani I umorni odustaju od trke, momci iz Beograda, od kojih jedan sepa, jedva hoda ,ali niko se ne predaje. Rastasmo se negde usput ,mi nastavismo ka Torniku po novi zadatak. Ubrzasmo kolko smo mogli, kontrolori nas sacekase,idemo dalje ,ceka nas jos dugi put. Sledeca tacka Ribnica ,limeni most, a  zatim jos tri pogolema brda, pa kraj Tic polje. Opala, blago nama. Ribnica  bese ok,pratismo tok potoka, na balege vise nisam ni gledala, puna sam trave, trnja, kojecega, probijamo se kroz siprazje, travuljinu, al kad oguglas nista ne smeta vise. Simpaticne vesele curice nas Docekuju, vesto skrivene kod mostica, sa novim zadacima, ta tri vrha. Sunce zeze, ali kad ides ka cilju, nekako se zavaravas da ti je lakse. Zedni smo, ispeceni, ponestaju divlje jabucice od koji ti se skupljaju usta, al tad sve godi. Jaoj kako je ukusan ovaj sipak, a tek zir, pa nismo uzalud Krmci..:) Idemo polako, ne predajemo se, umor nas usporava, vise nespavanje, ali brdo po brdo I priblizavamo se cilju. pogled daleko dopire, daleko je Tic polje ,velim ja.Kad ugledamo kontrolore na vrhu, sreca sreca radost ,jaoj dodje mi da ih izljubim, obavezno slikanje sa njima I idemo dalje. Vec nam fali secera, ne moze vise da se razmislja, da se traze precice ,ah te karte, ja usput hodam I malo spavam.Sve je teze I teze, napismo se vode kod seljaka ,koji nam samo odmazu kad upitamo kolko jos do Tic polja, kazu oni :’’ auuu,pa dosta..vi cak tamo morate?’’ super..bolje ih ne pitati nista. Oko 17h stigosmo do kampa, do cilja, Kad ugledasmo binu ,ma imamo snage I da sprintamo do njih, jer nas ugledase I bodrese da dotrcimo do njih. Kazu:’’ Drugi ste dosli!’’ ja ne verujem, ali zbog vatrice, bivka, koje nemadosmo, ni brzinac do spomenika koji bese naredni zadatak, da da Wild momci su nam i to spremili, mi ne mogasmo biti plasirani. Ali mi smo kao pravi trkaci zavrsili nasu trku. Valjanih sedamdesetak kilometara, zbog lutanja. .Vesela ekipa nam cestita, neki poznati likovi nas docekuju, Prasici nasi ,pasulj topli,jaoj sladji od torte bejase, Ogi, nas spasilac od nocas I neverica da je svemu dosao kraj ,da smo ipak uspeli da dodjemo do kraja zivi I zdravi. Javljanje porodici I bliskim nam ljudima, ono ‘’Zivi smo’’ bese dovoljno, utisci kasnije. Docekujemo ostale drugare, one hrabrije koji su nastavili Opstanak kategoriju, pomalo se brinemo, smrkava se, nema ih.Organizatori ih pokupise vecinu, jer mrak je mrak. Nema se vremena da zavrse, ali nasi drugari Sladja ,Mihajlo I Nikola ipak dolaze, uspeli su, vracaju se, zavrsavaju treci, imaju snage I za brzinac, ma to je taj takmicarski duh. Tome se treba diviti.:) Mene vec polako brine povratak,jer sam ja vozac, a san me stize, umor..oko 11 casova krenusmo via Beograd,nakon pozdrava,proglasenja pobednika,dodele nagrada,obecanja da se vidimo I sledece godine..Odvozah ekipu iz kola do kuca,oko 4 ujutru  stizem svojoj kuci.500km voznje,bravo ja.:p

E pa, dragi moji drugari, sve ovo sam napisala sa namerom da bar malo osetite I dozivite ovu trku prezivljavanja, sa zeljom da sledece godine okupimo valjane ekipe, da idemo zajedno svi u ovu fenomenalnu avanturu, fantastican trening, druzenje sa super ljudima, slicnih nama, nezaboravno iskustvo, koje sam nadam se, bar malo uspela da vam docaram. Sitnih propusta je bilo, kao I uvek, ali to je zanemarljivo naspram onoga sta su ovi momci uspeli da naprave, organizuju. Hajmo Fruskogorci moji, Kuljani I ekipo, Srecko, MIljurko ,Drago, Beogradjani moji, hajmo svi sledece godine da trcimo trku prezivljavanja,pa da ovakvih utisaka I prica bude jos vise!  Mi smo probili led, sad je lakse. Od Srca svima preporucujem ovo, od srca je I napisano.  Pozdrav I Veliko Bravo I Hvala mom drugu Zlatanu, momcima iz Wild Serbia ,Nemanji I Ivanu, kontrolorima I celoj ekipi, MIsevima puacima sa kojima nam je sve bilo lakse I veselije, svaka cast ljudi!  Svaka cast svim ucesnicima,do nekog narednog puta sportski pozdrav..:)

  • Bednik :)

    Pozdrav “Krmcima” od ekipe “Bednici bedni”! 🙂 Odličan izveštaj! Trku bi možda trebalo nazvati “Trka na*ebavanja”… 😀 Mi smo krenuli takođe na “Opstanak”, stigli smo oko 03h ujutru do manastira “Uvac”, ali smo tu zbog povrede jednog člana morali da odustanemo. I nama je ovo bio prvi put da učestvujemo… Vidimo se iduće godine obavezno! Pozzz! 🙂

  • Tanjka82

    Otpozdravljamo!! BRavo bre! Vi bar stigoste do Uvca!! Svaka cast! Naravno da se vidjamo sledece godine! Mi se bas naostrili! 😛

  • Bojana

    Zaista sve me podsetilo na proslogodišnju trku Preživljavanja, sad mi žao što sam ove godine to morala propustiti, ali definitivno je imam u planu za buduća vremena, sve je kako si i opisala, samo kad se to doživi onda se je to ono pravo….Svaka čast za drugo mesto i avanturistički duh!

  • Lazarevic Lazar9

    Sve cestitke, i za ostignut uspeh i za nadahnut izvestaj i bogami za “momacku” voznju!

  • Pingback: Nacionalnost: Trkač | 16. Dunavski polumaraton – Apatin, 23.10.2011.()

  • Misevi Puaci :)

    🙂 Sve je istina drugarice moja 🙂 Osim onih sati penjanja na Tornik 😀 Veliki pozdrav od Miseva puaca 🙂