Trčanje kao antistres terapija

Reciklažni maraton pamtiću dok sam živa. Tad sam bila bitku sama sa sobom. Nije to bio moj prvi polumaraton već četvrti, ali mi je…
  1. Reciklažni maraton pamtiću dok sam živa. Tad sam bila bitku sama sa sobom. Nije to bio moj prvi polumaraton već četvrti, ali mi je pao u najgorem mogućem momentu.

U to vreme imala sam ozbiljan problem na poslu. Spremao mi se otkaz.Toliko sam bila pod stresom da nisam uopšte funkcionisala normalno. Nisam jela, nisam spavala. Bila sam na ivici očaja.

Razočarana u ljude, u svet oko sebe nije mi se uopšte izlazilo iz kuće, a da trčim – ni slučajno! Jer kako? Nemam snage, nemoćna sam, slaba, pašću u nesvest.

Ali ipak sam došla.

Prvo, naterala sam sebe da izađem iz kuće. Drugo, trebali su mi neki drugi ljudi u blizini. Pozitivni, srećni, veseli. Trebala mi je njiihova energija, optimizam, kolegijalnost. I treće glavno, na reciklažnom maratonu možeš da istrčiš koliko hoćeš 5,10,15,20 km, onoliko koliko osećaš da možeš. Nije striktno određen 21km. Bitno je druženje, dobra  energija i zabava.

S tim ubeđenjem sam izašla na Kej. Istrčaću 5 ili 10 km… A stvarno su mi prijali i lep dan i sunce, i svi ti dragi ljudi, radosni, ushićeni, kompletna atmosfera.

Počela sam da trčim. Teško. Jedva. Nemam snage, ne mogu trčat gladna, jer par dana pre toga skoro pa ništa nisam jela, ali trčim. Koristim priliku i na svakoj okrepnoj stanici uzimam vodu i parče banane. Osećam kako mi se vraća snaga. Trčim sa mojim dragim drugom Caletom. Mojim vernim kompanjonom sa treninga. Nas dvoje smo oni iz zadnje klupe, oni što uvek trče poslednji, ali i oni što se zezaju i što treninge doživljavaju kao zabavu. I progleda nam trener kroz prste, pusti nas nekad da zabušavamo. Valjda vidi da, kakao tako ipak se trudimo, ako ništa, makar smo redovni na treninzima i oprašta nam. I tako Cale i ja trčimo, a Sunce greje koa da nije decembar nego kao  da je maj. Srećemo u  mimotrču nasmejane face, jedni drugima mašemo, prija mi to. Toliko mi prija kad vidim neku poznatu facu na stazi da se osmehnem od uva na uva. Na trenutak zaboravim svoju muku i zaboravim na kilometre, koliko ih je još ostalo… Istrčali smo jedan krug. Kažem Caletu da ne mogu više.  Možeš, nemoj zezat! Nema pogovora. Nastavismo da trčimo. Bilo je valjda potrebno da mi samo neko kaže da mogu. I stvarno mogu. Trčimo. U međuvremenu su tu naši dragi fotografi, blicaju i slikaju na sve strane. I njih kad vidim na stazi na trenutak se osmehnem i na trenutak zaboravim kako mi je… Prolazimo treći krug. S vremena na vreme pridruži nam se Saša. I onda trčimo nas troje. A Cale je natempirao tempo tačno u minut. Tačno je procenio kojom brzinom da trčimo da bi stigli za vreme koje smo planirali, odnosno koje je on planirao, jer ja sam planirala istrčati samo jedan ili dva kruga i ne više. Ali prođosmo i treći krug. Opet zastajem, opet Cale kaže, ajde možeš ti to. I nemate pojma koliko meni znači ta jedna jedina reč. To jedno – možeš ti to. To neko poverenje u mene onda kad sama sebi više ne verujem. I naravno, skupim snagu i nastavim dalje. Prošli smo tako i četvrti krug. Ulazimo u peti, zadnji krug. Sad znam da nema više odustajanja, iako je ostalo još 4 km. Ali sad se ne odustaje. Trčim, trčim i dalje. Jest da sam se skupila, savila glavu i više ne gledam ni ko je ispred mene, ni sa kim se susrećem, ni ko me pozdravlja, ni ko mi maše. Samo trčim i trčim. I mislim moram proći kroz cilj. Pa kad bi i hodala, završiću trku. Ali znam da hodati neću. Jer naprosto neću. Ne mogu to sebi dozvoliti.  Da u cilj uđem hodajući! Ne, pa kad bi se raspala. Jednostavno je tako. I trčim daljie i trčim, kako mogu. Nose me noge. Pukćem i dahćem na sve strane, ali trčim. Još malo, eto cilja, još stotinjak metara. Cale i Saša su otrčali. Kaskam za njima. Još malo cilj je tu. Vidim ga. Utrčavam!… Na trenutak mi se smračilo pred očima. Samo što nisam izgubila svest. Trepćem a ne vidim. Mrak. Nikako da mi se razbistri. Kao kroz maglu vidim poznate face tapšu mi, čestitaju, mašu, smeju se, a ja sam u momentu zaboravila šta sad. Toliko sam se izgubila. Čujem neko dobacuje, idi tamo po medalju. Tamo su medalje. I zbilja jedna mala plava devojčica se smeši i stavlja mi medalju na vrat. Okrećem se gde sam, šta sam , vidim Caleta i Sašu, i oni dolaze sebi. Smejemo se, čestitamo jedni drugima. Čestitaju nam i drugi. Radosti nigde kraja…

Nisam sama sebi verovala da ovo mogu, nisam bila spremna, nisam imala snage, bila sam u lošem i fizičkom i psihičkom stanju. Lošiji momenat mi nije mogao biti, ali sam ga preživela, istrčala i što je još važnije sa rezultatom najboljim do sada. Za ne poverovati.

Kad sam došla kući, posle tih par dana gladovanja prvi put sam sela i najela se. I istog momenta sam shvatila da svi ti problemi koji su me mučili su nestali, nema ih. Ne dotiču me. Ne pogađaju više. Osećala sam se  fizički slomljeno, da kažem raspadnuto, jedva sam se popela uz stepenice, mislila sam da će mi leva noga odleteti na jednau a desna na drugu stranu, ali mentalno i psihički pročišćenja. Osetila sam da sam ozdravila.  Osetila sam da mi ne trebaju  lekovi za stes. Shvatila sam da je trčanje najbolji antistres  lek. Osećala sam se preporođeno. Doživela katarzu.

 

Dragoslava Petrović

 

10967871_1019897618024557_1132118662_n

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  • Boško Stupar

    Браво Драгослава! Тако је, некад су нам потребне једноставне и наизглед невезане баналне ствари да нас врате у менталну равнотежу, јер тек онда можемо трезвено да размишљамо и не допустимо себи да нас то баци на колена!

    Хвала ти што си поделила ову причу с нама 🙂