Putovanje

taraRano je jutro; Sunce polako izlazi nad horizontom. Dok stojim na jednom ogoljnom uzvišenju posmatram okolinu i planine u daljini čiji su vrhovi i dalje okovani snegom. Gledam Sunce i njegovu svetlost koja kao zlatni tepih pokriva površinu obližnjeg ledničkog jezera. Vrhovi Durmitora se sada jasnije vide u svojoj moćnoj veličini.

Čudna jeza me prožima celim telom. Ne želim da taj osećaj nestane. Želim da ovaj trenutak traje zauvek. Dok stojim oslobođen okova vremena ne pokušavam da dam značenje onome što sada osetim niti  da dam smisao onome što sada doživljavam. Jednostavno živim u momentu, živim u trenutku. Ego nestaje; “Ja” više ne postoji. Osećam da sam deo svega, osećam da sam živ.

Taj trenutak  i taj osećaj me i dalje prati,  zbog njih i pišem ovaj tekst. Šta čoveka zaista čini živim? Ne želim da dam odgovor na ovo pitanje. Odgovor se ne krije u rečenici, tekstu ili knjizi… Odgovor je u životu i u načinu na koji ga živim. Odgovor je u samome življenju.

Durmitor

izlazak suncaPriroda je moj medijum. Ona mi pomaže da se povežem sa onim što se nalazi unutar mene, ona mi pomaže da započnem putovanje iznutra. Priroda je deo mene i ja sam deo nje, to je neraskidiva veza koju još pokušavam da shvatim. Priroda budi ono iskonsko u meni što me zaista čini čovekom i njenim bićem.

Rođen sam da bih bio u pokretu a ne da stojim u mestu. Trčanje, hodanje, penjanje su forme moga pokreta. Forme pokreta koje mi pomažu da istražim prostor na jedinstven način, koje mi pomažu da istražim svoju unutrašnju prirodu. Pomoću tih pokreta izražavam sebe i  komuniciram sa svojom okolinom.

 

Putovanje je jedina konstanta u mom životu, sve ostalo je relativno. Život je sam put, potraga, istraživanje samoga sebe i pronalaženje svoga mesta u ovom beskonačnom prostoru. Putovanje nije način i sredstvo za dosezanje neke daleke i nedokučive istine, ono je moja svrha i sama smisao življenja. Život je konačan i zbog toga putovanje ima svoj kraj . Svest o tome može čoveku dati moć da se oslobodi okova straha i lažne sigurnosti koja je  privid. Ta svest može mu dati hrabrost da zaista živi, da upoznaje sebe i svet koji ga okružuje.

  • Ugi

    Svaka čast, Deki! Drugačije i nisam očekivao od jednog Nikolića…:)

  • Shone

    Kakav poeta bivstvuje u našem klubu 🙂 …. Svaka čast za tekst.

  • Bojana

    Svaki kraj, je ustvari jedan novi početak, tako i putovanje, sa svakim polaskom/povratkom ustvari koračaš ka novoj avanturi, a one se smenjuju i daju ti iskustvo…