Citius, altius, fortius

Konačno je došlo proleće, a sa njim i sezona trka. Moja prva trka ove, kao i prethodne sezone – novosadski polumaraton. Zimske pripreme su bile duge i naporne. Bilo je to sve samo ne zimski san. Ako je i bilo nekog sna, to je bio san o tome da se ove, 2011. godine istrči polumaraton. Spremao sam se po kvalitetnom programu i pridržavao sam ga se koliko god je to fizički bilo moguće. Novosadski polumaraton je došao negde na trećini mojih priprema, što je naravno značilo da nisam spreman za 21K. Ali za koliko sam bio spreman? Cele zime sam trenirao na stacionarnom bajku, trčao u bazenu i radio vežbe ojačavanja određenih mišićnih grupa. Na taj način sam menjao klasične treninge kako bih oporavio i sačuvao kolena, sa kojima sam imao velikih problema prethodne sezone, a ojačao mičiće potrebne da mi drže sve na svom mestu kada dođe do toga da se mora trčati. Dve nedelje pre novosadskog 21K, uradio sam testno trčanje na merenoj stazi, 2000m. Na nepunih 1700 metara, javio se taj dobro poznati bol koga sam se plašio. To je bilo razočaravajuće. Zar posle tolikih priprema samo 2km? Ili sam u nečemu pogrešio? Šta je – tu je. Imam još sedam dana da popravim šta se popraviti može, a nešto sigurno može! Uzeo sam godišnji odmor i radio intenzivno, dva puta dnevno, pre podne bazen, popodne teretana, nordijsko trčanje. A onda pet, šest dana odmora uz “core” vežbe, i čekanje trke. Šta je urađeno, urađeno je.

Došlo je vreme za prijavu, subota veče, pasta parti, hotel “Vojvodina”. Kao i do sada, prijavio sam se za štafetu. Međutim, problem je bio što je za štafetu bilo zainteresovano samo nas dvoje, Tijana i ja. Tijana se izjasnila da ne želi više od 5km, ja maksimalno 2.5, jer nisam želeo da se vratim dva-tri meseca unazad sa novom povredom i pokvarim pripreme za najvažniju trku ove godine – Noćni Maraton, na kome mi je plan osvajanje trofeja zvanog 21K. Dakle, Tijana i ja zajedno, trećina polumaratona – nedostajalo je još ljudi. Rash, naš trkački “šef”, je u šali rekao da podelimo po pola, što sam ja i shvatio samo kao šalu, ništa više… Došla je i nedelja jutro, niko nam se nije pridružio. Pitao sam Tijanu na koliko bi maksimalno išla, rekla je najviše 8km. Dakle trebao sam je sačekati na mestu zamene oko 45 minuta od starta.

Susret

Tijana Rankov (10.3km, ~1 sat) dolazi iz neočekivanog smera. Plan se menja u par sekundi, bez mnogo priče.

Međutim, kao i ranije, moja “logistika” je opet zatajila. Bila je toliko spora da smo zakasnili na mesto zamene, dom vojske. Tijana, videvši da me nema, napravila  je krug do okretnice, istrčala i “mojih” 2.5, ukupno 10.3km. Na svu sreću, mesto zamene na 10.3 je bilo takođe kod doma vojske, pa smo se našli, jedino što je došla iz suprotnog smera od onoga iz koga sam je očekivao. Nisam imao vremena za razmišljanje, preuzeo sam štafetu, rekao “logistici” da me čeka tu gde jeste, da ću se vratiti jer sam računao da ću izdržati par kilometara i onda tražiti nekoga poznatog da mu okačim štafetu oko vrata i da onda on “dobrovoljno” završi trku i za sebe, i za nas.

Pogled koji govori: "I'll be back... sooner or later" ...ispostavilo se da je bilo "later".

I dok sam tako trčao prema univerzitetskom kampusu, okretao sam se da vidim da li će se pojaviti neko poznat, a istovremeno osluškivao signale svoga tela. Kako sam bio okupiran razmišljanjem o tome ko će biti “žrtva” za štafetu, nisam ni primetio da su vec prošla prva tri kilometra, a meni je i dalje dobro išlo. Kada bi se pojavio prvi znak bola u kolenu, zamenio bih trčanje brzim hodanjem, a zatim, kada bi mi se učinilo da se žarište bola dovoljno primirilo da istrčim nekoliko stotina metara, nastavljao bih sa trčanjem. Negde između Limana 2 i 3 sam shvatio da ću odraditi mnogo više nego što sam planirao, ali i dalje nisam smeo da pomislim na ono “nemoguće”, jer – znao sam koliko je to kilometara. Na svu sreću, opet slučajno, u jednom od džepova su mi ostali mobilni telefon i dve bombonice dekstroze. Pojeo sam jednu, i uzeo mobilni da javim “logistici” da je došlo do male promene plana. Dok su mi kapi znoja padale po displeju pokušavao sam nekako da nađem broj koji mi je trebao, naravno sve bez zaustavljanja. Posle nekoliko pogrešno dobijenih brojeva, konačno sam dobio pravi, i prvo što sam pitao bilo je da li je Tijana još tu ili je otišla. Da je bila tu, rekao bih da me sačeka i zameni kada napravim krug sa Limana 4. Ali kako je ona već otišla, rekao sam svojoj “logistici” da me ne čeka kod doma vojske, nego kod cilja. Ili ću, savladan bolom i iznurenošću, odustati i prečicom doći do cilja, ili će se dogoditi “nemoguće”.

Sada sam već bio kod okretnice na Limanu 4, tu sam se osvežio i okrenuo nazad. Naizmenično sam trčao i hodao u intervalima od po par stotina metara, konstantno pratio puls, vreme, kilometre, osluškivao signale tela. Nekako sam u tim trenucima prvi put pomislio da bi nemoguće moglo postati moguće. Znao sam da snagom neću moći, a ako nešto ne ide snagom, onda preostaje jedino taktika. Tražio sam ravnotežu između bola i brzine, bezbroj puta preračunavao broj preostalih kilometara i preostalo vreme do isteka norme, probao sa promenama koraka… Valjda su mi kroz glavu prošli svi motivacioni tekstovi, sva teorija koju sam do tada pročitao o mehanici koraka, amortizaciji i raspodeli sile udara, putanji kukova i ne znam o čemu sve ne…

Izašao sam na kej iz krivine na završetku bulevara Cara Lazara. Ceo kilometar ispred mene nije bilo nikoga. Potpuno pust bulevar, samo saobraćajci koji stoje sa strane i blokiraju saobraćaj iz bočnih ulica dok još nas nekoliko najsporijih ne završimo trku. U daljini sam  video narandžaste prsluke sudija kod doma vojske, okrenuo sam se i video da iza mene ima još trkača. Taj kilometar sam prešao ne gledajući na sat i želeći da što pre stignem do vode i osveženja. Javili su mi se neki novi bolovi u mišićima zadnje lože, ali sve je bilo podnošljivo. Samo taktički, razmišljao sam, za sada mi ide odlično. Prošao sam i tu okrepnu stanicu, i u suprotnoj, povratnoj traci video marker za dvadeseti kilometar. Čoveče, kada napravim još taj jedan krug od 2 kilometra, imaću samo kilometar do cilja. Zar je moguće! Još samo tri kilometra, a sat je pokazivao da imam još ogromnih 35 minuta do isteka norme. Pa da trčim na rukama, stigao bih, pomislio sam. Tada sam shvatio da me samo cunami iz Dunava može sprečiti da ostvarim ono za šta bih se još juče samo slatko nasmejao kao da mi je neko ispričao dobar vic. Okretnica na industrijskoj zoni. Marker 20. Ulazim u Dunavsku ulicu. Sve je kao san. Da potrčim? Neću, hodaću, ovo malo snage što mi je ostalo sačuvaću za poslednjih 300 metara, za Zmaj Jovinu ulicu, za ulazak u cilj. Nije mi ovo bilo prvi put da sam prošao kroz cilj, nije bila ni najlepša trka na kojoj sam bio, ali nekako je bila najveća. Prevazišao sam svoja očekivanja više nego četiri puta! Svi oni treninzi, svo ono strpljenje da se ne pretera, striktno pridržavanje saveta sportskog lekara – izgleda da nije bilo uzalud. Imalo je rezultata. Sada to sve naplaćujem, u ovim sekundama koje deluju kao usporeni film, kada se osećam ne kao da trčim nego kao da letim, čujem ljude kako aplaudiraju sa obe strane, vidim semafor, kameru, kombi sponzora, štand sa energetskim napicima, to je cilj, prošao sam, on je iza mene, ne moram više da trčim ali ne želim ni da stanem, osećaj je potpuno jedinstven, osećam da bih mogao do kraja sveta. Jučerašnja šala postala je današnja stvarnost, ali će mi verovatno trebati još nekoliko dana da shvatim da to nije san.

I na kraju, šta je poruka ove priče? Nije važno što mi mislimo da ne možemo. Ako naše telo i naša podsvest znaju da možemo, oni će nas voditi do cilja. Ono nesvesno u nama nas štiti od samouništenja, ali nas štiti i od odustajanja ako zna ono što mi sami ne znamo, a to je da su granice mnogo dalje, i da možemo brže, više i jače, ili kako bi to rekli stari latini: citius, altius, fortius.

  • the RaIII

    Bravo Bogi!!! Trčaćeš ti i maratone!!!

  • Kathy

    Divan tekst! Odusevljena sam! Bravo bravo bravo! Secam te se kad smo se mimoisli negde na stazi, ja jos gledam ” sta ovaj covek radi, zar ne rece da ne moze vise od 2,5″? Zbunila sam se. Kad sam videla da prolazis kroz cilj, a bila sam sa strane, samo sam viknula TO VLADO! Ali i dalje nisam znala o cemu se radi. Posle mi ti rece, i bas sam bila zatecena. Ma sve cestitke, sta bih vise rekla! 🙂

  • Hvala, hvala, hvala!!! 🙂
    (i ja sam bio zatečen) 🙂

  • natalija

    RAZNEZIO SI NAS SA TVOJIM DIVNIM
    ZAPISOM O TRCI.
    CESTITAMO NA UPORNOSTI,VOLJI I ZELJI ZA USPEHOM.
    ZELIMO TI DA ISTRAJES U NAPORIMA ZA USPEH.
    TVOJI NAVIJACI IZ DJURDJEVA

  • Katica

    Samo da si mogao da vidis sa kojom tremom sam ja istrcala svoj prvi polumaraton prosle godine, ekipica zna moj izraz lica pre pocetka Novosadskog polumaraton!

    Jedinstveni osecaji definitivno, ali posle prvog puta pomislis divno sto sam to uspeo, nije bitno vreme, a vec svaki sledeci put pozelis za sto bolje vreme da ga istcis!

    Samo ti pomeraj svoje granice Bogi, pa ces pisati jos, puno, puno izvestaja o “nemogucem”! 🙂 🙂

    Push your limits! Get our from your comfort zone! 🙂 🙂

    Puno uspeha ti zelim! I jedva cekam tvoj izvestaj sa Nocnog maratona! 🙂 🙂

  • Hvala Katice 🙂
    I ja jedva cekam Nocni…. 🙂

  • Boško Stupar

    Vidiš da niko nije trebao da te ubeđuje da možeš. Kao i svima nama, kaz`lo ti se samo 😉

    Samo pametno i dalje, polumaraton ti se smeška 😉

  • olga

    Jao Vlado, alaj je lepa priča…Ko da sam i ja trčala, sa tobom…Super mi je ta fora podsvesti…i viurtualnog trčanja…Jedem slatkiše, ne treniram, debelguzim se, a trčim sa tobom čitajući txt…Živeo 21. vek! Hvala ti i na ovakvim pričama! Drago mi je da smo drugari…svašta lepo sam videla i čula od tebe…Cm