Stvarno ni sam ne znam šta, pod utiskom sinoćnje trke, da napišem u ovom izveštaju osim da sam razočaran i zgrožen.
Više ne mogu ni da se setim svih detalja trke jer se za mene sve previše brzo odvilo. Moj jučerašnji plan je bio jednostavan : doći na trku malo ranije, podići majicu, zalepiti broj, koji je drug iz kluba već podigao za mene 10-ak dana pre trke, pošto ja nisam bio u mogućnosti, i pokušati istrčati svoje najbolje vreme, pa kako bude, biće.
Međutim scenario je bio skroz drugačiji. Kao što sam i planirao, Nataša i ja smo došli ranije da bih izbegao gužvu i bez ikakve frke podigao majicu, u kojima je rečeno da se mora trčati, tako da smo svi (barem to mogu da garantujem za novosadske trkače koji su došli orgagnizovanim prevozom toga dana) želeli da ispoštujemo organizatora i istrčimo u Nike majicama i na taj način promovišemo njihov brend, kao veliko hvala za trku koju su planirali da organizuju bez ikakve kotizacije, a u cilju popularazacije trčanja. Ali, to je sve previše lepo izgledalo na papiru. Kada smo došli ispred Delta City-a, već je bilo nekoliko stotina ljudi koji su stajali “u redu”, čekajući da podignu brojeve ili su već imali brojeve, pa su želeli samo da podignu majice u kojima će trčati. Malo smo pričekali društvo iz Novog Sada, koje je dolazilo organizovano u dva autobusa, pa da odemo da se svi zajedno prijavimo. Ono što smo gledali par metara od nas dok smo čekali ni malo nije ohrabrivalo.
Naime, bilo je pola 16h (prijave su trebale da počnu u 16h), ispred prijavnog centra je stajalo više stotina ljudi koji sa željom da se prijave ili podignu majicu. Od trenutka kada smo došli, pa do trenutka kada smo ušli u red sa drugarima iz Novog Sada (što znači jedni 40-50 minuta kasnije), “red” se možda pomerio par metara. Kažem “red”, jer ono je bilo sve osim reda, kao i ceo događaj koji se posle odvijao. Ja sam inače, moram priznati, nepopravljivi optimista, i stajao bih možda i dalje u redu da nije došao drug iz kluba i rekao da nam Bojana i Laslo, drugari iz kluba, mogu podići brojeve u naše ime, jer su tada upravo bili na redu, samo je trebalo da im doturimo brojeve. Njih dvoje su uz dosta muke i dugog objašnjavanja sa volnoterima koji dele majice, uspeli svima da nam podignu majice ( i brojeve i čipove onima koji nisu stigli da se ranije prijave, ali takvih nije bilo mnogo). Svi smo srećni, trčimo ka njima dvoma da se presvučemo i krenemo na zagrevanje pred trku, jer smo ocenili da će ona sigurno kasniti, s obzirom da je onaj red ljudi i dalje prevelik i da će valjda morati svi da sačekaju da podignu majice. Ali opet se nepopravljivi optimista prevario. Istog tog trenutka smo dobili informaciju da trka nipošto neće kasniti i da će se održati tačno u 18:00. Gledam na sat – prošlo 17:50. Ne verujem svojim očima dok gledam u sat i u oni masu ljudi koja stoji još uvek u nadi da će podići majice u kojima će trčati.
Brzo se presvlačim. Gledam da i pored svega što sam upravo video, obučem majicu i trčim u njoj i otkrivam da mi je zapala 2XL majica, gledam Zokiia koji je istu takvu majicu upravo, isto u žurbi, obukao i od muke ne znam da li da se smejem i da plačem, jer momku je majica bila kao kecelja, a još je višlji od mene. Tu sam preskao, obukao sam svoj standardni dres u kojem inače trčim, vezao patike, Nataša mi, kao i uvek, ritualno 🙂 namešta broj, (još dve minute do starta), pozdravljam se sa njom, sa tatom (koji je posle deset godina opet došao da odgleda neku moju trku, jer danas nije radio i sve su nam se kockice poklopile da opet vidi kako trčim) i trkom jurim na start. Probijam se kroz masu dece, momaka i devojaka, deka i baka, aktivnih trkača, i dolazim na deset – dvadeset meratara od startne kapije. Dalje nije moglo. Tih desetak minuta što sam tu stajao su mi bili kao cela večnost. Tek tada se setim da nisam stavio čip na pertlu u onoj brzini, ali sada povratka nema. Sad sam već mnogo nervozan i ne preostaje mi ništa drugo da čekam.
Dok sam tako stajao u iščekivanju da začujem neki signal za početak trke, imao sam priliku da malo osmotrim profil ljudi koji stoji u tom neredu samnom. Pretežno mlađa populacija, prošarana nama aktivnim trkačima. Čitam malo komentare kolega trkača posle ove trke, koji se profesionalno bave sportom i moram reći da se ne slažem sa onima koji opravdavaju organizatore a kritikuju sve ove ljude (iskreno takvih je bilo malo koji su branili organizatore, ali sam se neprijatno iznenadio ko ih je sve branio ….. učestvovao sam u oragnizaciji trka i znam koja je to patnja, ali ovo sinoć je bila pravo rasulo). Da se odmah ogradim, ovo je samo moje lično mišljenje, tako da može biti i da grešim (mada mislim da ne grešim jer nije isto posmatrati ljude iz prvih redova i iz sredine). Slažem se sa konstatacijom da je bilo mnogo njih koji su došli zbog opreme, ali su isti ti koji su došli zbog opreme mogli odmah da se okrenu i odu kućama sa tom opremom kada su je podigli, a ne da stoje tu u onolikoj gužvi i čekaju da im mučenje u onoj gužvi dok stoje, organizator prekine time što će oglasiti start trke. Moju pažnju su zatim okupirala i mala deca, zatim stariji učesnici, bilo je tu ljudi koji su gurali decu u kolicima i sa njima planirali da trče (znači istinskih ljubitelja sporta), onda se setim Lasla i njegove žene koji su došli da trče sa petomesečnim sinom Atilom, gurajući ga u kolicima. Razmišljam kako li se oni tek snalaze, ako se ja ovako sam jedva držim na nogama u ovolikoj gužvi. Među ljudima počinje da vlada veliko nezadovoljstvo zbog odlaganja starta iako je najavljeno da neće kasniti ni minut, iako smo se svi uredno poređali, ko je kako mogao da se probije, a sada nas još guraju od napred. Vazduha sve manje. I odjednom masa kreće, nikakvog starta (ili barem ja na 10-20 metara od startne kapije nisam čuo) . Iskreno, opet previše optimistički, mislio sam da sam stajao na ok mestu, na 20-ak metara od kapije, jer sam video koliko ljudi ima iza mene. Ali tek kada sam krenuo video sam koliko sam se prevario. Tek u trenutku kada sam uspeo da potrčim kako treba (znači jedno 50 metara posle prolaska startne kapije) od onolike mase ljudi sam primetio u kojoj sam zabludi bio. Ispred mene je bilo stotine ljudi, i kada vam kažem da su se svi ti ljudi uspeli zbiti na tom malom prostoru ispred mene, onda će vam moje reči neslaganja sa onima koje brane organizatore ove trke možda biti za trunku glasnije, naročito ako se uzme u obzir da je tu bilo i dece.
Što se tiče samih postavljenja volontera i sudija na stazi pa do zainteresovanosti većine njih da regulišu trku stvarno ne bih trošio reči. Dok u ritmu muzike obilazim trkače ispred sebe i probijam kroz masu, ne mogu da verujem koliko mi je odmakla vodeća grupa koja mi je na startu bila svega 20 – ak metara ispred. Sad se moj optimizam već odavno ugasio, jer vidim kako ljudi ispred mene skraćuju stazu, volonteri i sudije koji se nalaze na samo par metara od tih dešavanja, ne reaguju. To skraćivanje staze ne bih toliko teško ni primio da su to radili samo klinci koji verovatno nikada nisu ni potrčali, jer njih najverovatnije niko nije imao da nauči da to nije ispravno, ali kada sam video da to rade i neki prekaljeni polumaratonci koji se pojavljuju na svim trkama na kojima i mi ostali i koji treba da budu primer tim klincima koje niko nije imao da nauči, tada sam stvarno počeo da gubim nadu. U svakom slučaju, u toj grupi koju sam obilazio, mislim da sam jedini produžio do mesta gde je stvarno trebalo da se izvrši okret (na koje inače nije bilo nije jednog volontera, sudije …. bilo koga) i takva situacija se ponovila na još jedno dva mesta. Opet probijanje kroz istu masu koju sam obišao, barem dva puta, opet obilaženje tih kvazi polumaratonaca, kvazi profesionalinh atletičarki i atletičara iz profesionalnih atletskih klubova (ja sam dugo član atletskih klubova, ARK Fruška Gora mi je treći po redu, i mislim da bi me se sva tri odrekla istog trenutka kada bih i pomislio da skratim stazu ….. što će reći da danas većina trenera svoje pulene ne uči pravim vrednostima u sportu, kao što je to nekada bilo) koji pred mojim očima i očima sudija skraćuju po, bar, sto metara na samo jednom mestu. Mislio sam da će to beskrajno obilaženje i probijanje trajati večno, ali eto došli smo jednog trenutka i do ravnine kada sam mogao da ubrzam, krenem da trčim svoj tempo, obiđem one koji su istrčali par stotina metara manje i sa manje muke … i odjednom mi se cilj stvorio pred očima. Ispred mene u cilj ulazi momak koji, činilo mi se dušu ispušta, i onda ja za njim, iznerviran, zaostao mnogo za vodećom grupom, u nogama i u plućima ima još mnogo neiskorišćene snage. Gledam na sat koji je bio na startnoj kapiji (pošto u onoj panici i gužvi na startu ni svoj sat nisam mogao da nađem i merim sebi vreme). Vreme od 17:18 je ok, s obzirom koliko sam se namučio da obiđem ljude i koliko sam vremena potrošio na startu i u gužvi. Još ukoliko je staza stvarno onolika kolika je organizator rekao da će biti, znači 5300, onda može biti da sam išao lični rekord na 5000 (ali čisto sumnjam da su i dužinu staze potrefili). Prolazim kroz ciljnu kapiju, tata mi govori da sam među prvih 10, 15, čime sam sa prijatno iznenadio jer sam očekivao da je ko zna koliko ljudi prošlo kroz cilj, videvši da ispred mene ulazi momak koji je ko zna koliko puta skratio stazu i misao mi je bila da se takvih mnogo više probilo napred.
U svakom slučaju, i pored mojeg ok trčanja, iako bi trebalo da budem zadovoljan što sam odradio jedan ok, kraći trening, vraćam se u Novi Sad u pratnji moje verne tehničke podrške, Nataše (bez koje ne znam kako bi smo svi mi iz Novog Sada trčali, jer osim što svi uvek imamo slike sa cilja, zahvaljujući njoj smo ovaj put imali i sačuvane stvari, jer pogađajte ….. organizator nije obezbedio mesta za odlaganje stvari), i zajedno konstatujemo da je trka potpuni promašaj, potpupo promašena poenta promovisanja trčanja uopšte (ako im je to uopšte i bio plan …. jer ako jeste onda je stvarno promašen način na koji je pokušano da se ostvari ). Jako mi je žao i zbog tate koji je uspeo posle toliko godina da dođe da pogleda neku trku na kojoj trčim i video ovaku neorganizaciju u svakom smislu te reči. Nadam se da on, i svi ostali koji su možda prvi put gledali neku ateltsku trku uživo, neće sve drumske trke poistovetiti sa ovom, jer verujte mi na reč, sve drumske trke koje mi drumski trkači posećujemo ( koje su pri tome organizovane sa enormno mnogo manjim budžetom i manje reklame, u manjim sredinama ) organizovane sa mnogo više ljubavi prema trčanju i samim trkačima, i onima koji to istinski žele da postanu.
Na kraju, da rezimiram, jedini svetli momenti jučerašnjeg posećivanja ove trke, su mi bili lagan osećaj u nogama nakon trke, koji mi govori da se opet vraćam u formu, tatino posećivanje trke, i još jedno druženje sa meni dragim ljudima – pravim trkačima i ljubiteljima sporta.
Do skorašnje, prave atletske drumske trke, vredno mi trenirajte i budite uvek optimisti, jer na već sledeću trku negde drugde ćemo sigurno biti čili i veseli i biti okruženi pravim trkačima spremnim da pomognu jedni drugima u svakom momentu trke.
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić