I tako jednog dana shvatim da imam sve i ništa. Imam najbolje drugare, imam divnu energiju, imam osobe koje me svaki dan motivišu. A sa druge strane sam samo jedna mrvica u ovom društvu. Mrvica koja se smeje, voli i čini ovaj svet malo drugačijim mestom. Zar nije divno kad sediš u kolima, pričaš opušteno, ljudi te razumeju, sunce te greje i ti tako hodaš po oblacima? Oblacima sreće jer te neko na ovom svetu konačno razume i sluša. Što je najbitnije. Neko me sluša.
Pre par dana, kada se otvorila tema Palić – polumaraton imala sam dilemu da li uopšte da se prijavim. Dilema ne zbog svoje kondicije nego zbog nedostatka finansijskih sredstava. I nije me sramota to da napišem. Snašla sam se prvo da bih ispoštovala klub ali u fazonu trčaću bez broja. I tako dobijem i broj. Trka počinje u izuzetnom sastavu Rash, neki Bojan koga smo pokupili na startu i ja. Savršen tempo, energija, zezanje i na kraju krajeva savršena priroda (to je trebalo na početku da stavim). Ali pošto u poslednje vreme slabo odmaram i imam dosta pređenih kilometara nisam danas bila u stanju da forsiram nešto. Tj više sam uživala jer, čoveče, prošlo je skoro godinu dana od mog poslednjeg polumaratona. Naravno čula sam se sa drugarima preko fb-a, dobro Novosađane sad viđam svaki dan. Tu su bili moji Kikinđani, Beograđani, ljudi koje sam znala samo “online”. Nije me to povuklo jer sam bila previše umorna. Ali mojoj sreći nije bilo kraja. Da, to sam ja na stazi tamo gde me ljudi vole, tamo gde mogu da budem ono što jesam. Trku sam jedva završila. Ali sa osmehom na licu. Osmeh koji bi trebao stalno da bude tu. I tu je. Od kada dolazim na redovne treninge, sastanke, od kada pravimo palačinke i od kada je tu ta mogućnost. Mogućnost da vas vidim i koliko god se ponekad nervirali oko nekih situacija, ljudske gluposti, mi u stvari volimo što smo svi zajedno.
Završila sam trku i naravno tu je opet bio onaj neopisiv osećaj. Teško jeste ali vredi. I tako kad se okreneš levo, desno vidiš osmehe, priču, ljude koji pružaju i za uzvrat daju ljubav.
Često pogledam u nebo i zahvalim se ne znam kome što sam ovo što jesam. Valjda me neko čuje.
Aleksandar Pavlović