Vertikalni kilometar – ljubav na prvi korak

Znate ono kad se za neko mesto kaže “tu i koze pasu pod ručnom”. Upravo to često pomisle trkači, skajraneri, tokom trke formata Vertikalni kilometar.…

Znate ono kad se za neko mesto kaže “tu i koze pasu pod ručnom”. Upravo to često pomisle trkači, skajraneri, tokom trke formata Vertikalni kilometar. To su staze sa 1000 metara ukupnog vertikalnog uspona po različitom terenu, a koje ne prelaze dužinu od 5 km.

535123_1068285953204679_6597278705231240621_n

photo by Skyrunning Serbia

Prvo moje iskustvo na ovakvoj trci bilo je 2015. god. na Rtnju kada je ovaj format promovisan u organizaciji Skyrunning Serbia. Trka najavljena kao izuzetno naporna kako zbog uspona tako i zbog relativno kratkog vremenskog limita. Kad sam se raspitivala kako bi to moglo da izgleda, rekli su mi da je to kao da trčiš uz neprekidne stepenice pet kilometara.

Gledajući snimak sa trke 4elements i čitajući opis staze stalno sam razmišljala zašto nema ni jedne žene prijavljene za Rtanj. A onda sam se odvažila i kao prva prijavljena na tu prošlogodišnju vertikalu verujem ohrabrila još mnoge trkačice koje su sada već redovne skajranerke.

Ne da se nisam pokajala već sam tamo na Rtnju doživela veliko ushićenje i mogu slobodno reći “ljubav na prvi korak” prema ovakvim terenima.

Sa tim sećanjem sam sa nestrpljenjem čekala najavu ovogodišnje vertikale. A najava je stigla u vidu Vertikalnog vikenda! Hej, dve vertikale dan za danom. Kakav izazov!

Izbor mesta održavanja trka opet fantastičan.

12804869_1125548214145119_2037689579242883714_nDan prvi. 19.03.2015. Iz starog grada Kotora, trka za “divokoze”, trka od mora do neba, 2,8km sa 1000m uspona.

Subotnje jutro. Miriše more. Stari grad polako kreće u svoju rutinu. Prolaznici na ulicama i konobari u kafićima iznenađeni našim veselim čavrljanjem. Neobične su im i drečave majice i helanke i startni brojevi pokačeni gde je kome zgodno. A mi, trkači, razmileli se po trgovima i zidinama na zagrevanje i obavezno fotkanje. Kreće start u 10 zbog specifičnosti staze. Jedan za drugim trkači startuju u razmaku od jednog minuta. Neobičan osećaj, ne znaš kako si prošao dok onaj ko poslednji startuje ne dođe na cilj. Možeš samo da pretpostaviš kakav tempo imaš ako sustigneš nekog ko je startovao pre tebe.

Posle starta na Severnim vratima i preko kamenog mosta, staza nas je kratko vodila između kuća a onda krenula vijugavo uzano uzbrdo. Kamen. Zemlja. Busen. Drvo. Stena. Žbun. I tako naizmenično u beskrajon. U stvari sasvim zgodno da se uhvati ritam koraka i disanja. Prateći markaciju od trakica, ujednačenim ritmom stižem do najzanimljivijeg dela staze. Etapa koju smo morali savladati pomoću razvučenog užeta. Vidim ide mi to. Ruka preko ruke u mojim cvetnim baštenskim rukavicama. Dobro su poslužile za crnogorski krš. 12803078_10153279863870670_1073464038182726202_nPosle opet kamen, kamen, stena, kamen… Samo sam pazila da ne otkotrljam neki. Sećam se da sam tu negde pomislila kako ću svom sinčiću pričati da sam se verala kao spajdermen. Biće oduševljen jer ga obožava. Ovakve misli mi uvek daju dodatnu snagu i bez obzira na napor izmame osmeh na lice koji onda ne skidam do cilja.

A na cilju fantazija. Maleni prostor na samom vrhu. Zovu ga Pestingrad. Odatle zaliv, CEO Bokokotorski zaliv izgleda potpuno nestvarno. Takav osećaj i pogled sam ranije doživela jedino iz aviona. A sada stojim tu na najvišoj stgeni i vidim i onaj brod u kotorskoj luci i zidine starog grada. Sve one gradiće duž obale zaliva. Eno je tamo i Gospa od Škrpjela. Eno i tivatskog aerodroma. Eno ga i otvoreno more, ma jel moguće – otvoreno more, pučina. Ne, ne ide mi se odatle. Vetrić miluje, sunce greje. Hoću još da upijam ovu divotu. Dočekujem i druge trkače. Skakućemo tu sa stene na stenu, fotkamo se. Nikome se ne ide. Postaje već malo gužva na vrhu. Krećem, ne osvrćem se. Znam, biće tu i dogodine, a biću i ja. Ćeraćemo se još.

ORJEN Outdoor, hvala za divno iskustvo, hvala za odličnu organizaciju. Imate jednog sigurnog učesnika za sledeću godinu.

Dan drugi. 20.03.2015. Iz Trebinja do Leotara. Trka u kamenu od 5,2km dužine sa 960m uspona. 1930417_10153283067490670_6743962542209415410_n

Trebinje. Grad pod platanima. Grad meda i vina. Grad mostova. A prvenstveno grad gostoljubivih domaćina.

Posle podizanja startnih brojeva ima dosta vremena do početka trke. Taman dovoljno za malo šetnje po gradu opet onako u kompletnoj opremi. Nema zbunjenih pogleda, Trebinjci su upućeni. U prolazu se čuje: to su oni što će da trče na Leotar… dobrodošli… svaka čast… srećno…

Start je na kamenom mostu. Neobičnom mostu. Asimetričnom. Sa dva imena Perovića-Arslanagića. Nagoveštaj neobičnog dana.

Priprema za start bila je podela trkača u dve grupe. Hajduci i Uskoci, kao brža i sporija grupa. Marko najavljuje: “pročitaću one za prvu, bržu grupu, svi ostali su druga”. Čita, ređa imena favorita. Čujem svoje ime, ne verujem, ja u bržoj grupi. Srce zalupalo brže, jače. Smirujem sebe: “samo pametno, trči svoju trku, ne obaziri se na druge”. Znak za start. Potrčaše svi iz moje grupe. Potrčah i ja. Preko mosta pa na cestu. Da izdržim ovo trčanje kroz grad uzbrdo, da se ne obrukam. Trče svi, trčim i ja. U grupi trkača ispred vidim i jednu trkačicu. Favoritkinje Sanja i Sofija su već odmakle. Ne osvrćem se. Nikad se ne osvrćem. Gledam samo napred. Dva metra ispred sebe, to uvek mogu da istrčim.

Sa asfalta prelazimo na kamenu stazu. Nema više trčanja. Disanje uravnoteženo, korak ujednačen. Ide mi ovo sa kamena na kamen. Ide mi, možda i previše lako, ali o tome tada ne razmišljam tako. Prestižem onu trkačicu kojoj sam do skora gledala leđa. Dobar osećaj.

Kreću serpentine. Sunce je sve jače. U nekom trenutku srećemo krave. E one su nas jedino čudno gledale. Stižem i do okrepe. Jedna čaša vode u sebe jedna na sebe.Nastavljam dalje u istom ritmu. Tu i tamo već opet kreće spajdermen hod. Tu i tamo bude i neko prestizanje. Ispred i iza mene sve trkači. Nama ni jedne trkačice. Razmišljam. Ne verujem. Moguće j, za sada sam treća. Dobijam dodatnu snagu da još pojačam. Da se osiguram. Greška, ali to ću saznati kasnije.

Posle kratke zaravni stiže finalni uspon. Tu se osvrnem, plava majica sa pletenicom brzo napreduje, sustiže me, prestiže sa lakoćom. Ok, pa i četvrto mesto je ok. Gledam prema gore. Šarena zmija trkača vijuga prema cilju. Još samo ovaj uspon i kraj. Još jedna žena se stvorila blizu iza mene. Bodre nas domaćini pored staze: “hajde, vi ste četvrta i peta, imate još samo sto metara”. Kakvih sto metara, pitam. Pa vertikalnih, dobajam kratak odgovor. Teško je. Baš je teško. Neko je iza odvalio kamen. Svi se pomoliše da nikog ne povredi. Još prestizanja.

12322871_10208100793453639_1043237815586727501_o

photo by Branka Mumalo

U mojoj glavi je: samo da završim ovo! Dolazim na cilj. Kraj je. Iscrpljena, noge mi se tresu, jedva dolazim do daha, ali ushićena i zadovoljna. Granica je još malo pomerena. Još jedna lekcija naučena. Hvala Leotare, dao si mi tačno ono što mi je trebalo. Uživam gledajući Trebinje. Pogledom pratim Trebišnjicu koja se gubi negde u Popovom polju. Upijam taj prizor celim svojim bićem prirodu koja je i u ovom kršu lekovita.

Veliko hvala našim domaćinima i organizatorima ovog našeg poho10649930_10153279864285670_2053777373027952282_nda u kamenu, PD Vučji zub.

Trebinje –  vidimo se ponovo.

Umesto zaključka – najzanimljiviji detalj sa obe trke su oznake ne na kom ste kilometru već na kojoj nadmorskoj visini trke.

P.S. Vertikalni Fruškogorci bili su: Zoran Marković, Zoran Đukić (dežurni fotograf) i Agneš Giric-Cvetković tj. ja.

1929294_1125558590810748_6036208827093462475_n

P.P.S.

(sledeća stanica Tornička Bobija)

  • Albina Tarjan Tobolka

    Sjajan izveštaj! Nije mi jasno samo zbog čega si se čudila što si bila svrstana među brže, Hajduke, ti i pripadaš toj grupi! :-*