Prošlo je više od godinu i po dana kada sam pisao poslednji izveštaj.. Zaista sam zaboravio kako to izgleda 🙂 Ralll navalio, ”Hajde Ćure, piši taj izveštaj!”, i evo Ćure će pokušati da napiše ukratko, ali slikovito.
Jedva smo uspeli da krenemo iz NSa! Raš se sakrio kod Satelitske pijace, ne mo”š ga naći, a SaManta se uspavala 😀 Jedini smo koji smo išli do B. Bašte, preko preče, okolo bliže, jer smo trebali da pokupimo Dragana u Grgurevcima. Pre Grgurevaca pravimo malu pauzu na jezeru Beli kamen i tu pada prva fotka. U Grgurevcima se prepakujemo, Ralll izaziva Beloga da ga ujede, a SaManta se igra sa cica macama. Posle doručka uspevamo da krenemo dalje.. Da, zaboravih babu pomenuti! Htela i ona na Taru, ali joj pukle patike za trail running 😉 Zato nam je pripremila kajganu!
Do Tare smo išli preko Sr. Mitrovice i Bogatića, pa dalje na Loznicu i uz Drinu do B. Bašte. Napravili smo pauzu kraj Zvorničkog jezera, zezali se malo na obali i naravno slikali 🙂
Pri ulasku u B. Baštu, nismo mogli odoleti pogledu ka drvenoj kućici na Drini.. Tada je usledela još jedna spontana fotografija 😀
Najzad stižemo u kamp, raspakujemo se, montiramo šatore za pola kampa i bežimo u centar da pokupimo startne pakete! Na trgu je vec bila ekipa iz NSa i BGa: Shone, Cole, Natasa, Sasha, Milos, Bojana.. Malo smo morali da sačekamo da organizator zapakuje startne pakete, pa tek onda da ih podignemo… Videlo se od samoga početka da nisu baš najbolje organizovani, ali prvi im je maraton, pa ćemo im progledati kroz prste! Po povratku u kamp, upoznajemo ekipu iz Bajine Bašte ”Je l’ ima neko jednu cigaru..”, koja kampuje na obali reka Rače i Drine, samo 150 dana godišnje 🙂 Alkosi koji su u sastavu dvojica različitih i jedna ista! Ne zna se ko više može da potegne i ko je unezvereniji od njih troje 🙂 Rash je ostvario odličan kontakt sa njima, a bili su i oduševljeni sposobnostima našega predsednika kako skuplja suvo drveće ”iznad kampa” 🙂 Kako je vreme prolazilo, tako se i kamp punio.. Uveče su nam stigli Laci, Albina, Vlada maratonac, Zec, Keti, Vlada, Milutin… Bili smo kao mali kvart, jer su svi naši šatori bili jedni do drugih! Zezanju nije bilo kraja, a kamp je brojao sigurno blizu 100 šatora! Ostali smo budni do ranih jutarnjih sati, kao da nismo došli da trčimo trku. Ako se dobro sećam, otišao sam da spavam oko pola 3. Sastavili smo par sati sna i onda je usledilo ludilo i haos u kampu. Ultramaratonci su startovali u 6 h, pa je bilo onih koji su se budili i pre 5 h. Dragan i ja smo išli da ispratimo ultraše, pa smo takodje bili jedni od ranoranioca, iako smo mogli da se izležavamo u šatoru do pola 8. Kad smo otišli u B. Baštu, svratili smo u pekaru pre starta ultramaratona da pojedemo po kiflu, a razvalili smo se od komplet lepinje kao da nećemo trčati za par sati. Lepinja je bila sa kajmakom, jajima i prelivena sa punom kutlačom masti.. Imala je energetsku vrednost od oko 2000 kcal 😀 Nisam mogao da pojedem sve, mislio sam da cu eksplodirati! Usledio je i start ultramaratona, koji nije bio nista spektakularno i posebno. Zaista nisamo morali da ustajemo pre 5 h da bismo videli tu senzaciju, na kojoj je bila totalno mrtva atmosfera. Organizator je rekao 5 reči na mikrofon, a od muzike ni traga, ni glasa. Po mojoj proceni je bilo oko 70-ak ultramaratonaca, možda i manje. Vraćamo se u kamp, spremamo za našu Cross trku i ponovo odlazimo u B. Baštu. Pre starta je usledilo i grupno slikanje sa klubskom zastavom 🙂
Start je bio u 9 h, tri sata nakon starta ultramaratona. I dalje nisam mogao da verujem da nece biti muzike pred sam start. U 6 h sam mislo da ne puštaju muziku jer je rano, pa da ne bude ljude u centru koji još nisu ustali, a u 9 h su zaista mogli da raspale malo sa Grandom 😀 I najava je bila užasna, da ne pominjem davanje znaka za start maratona.. Maraton može da krene sad 🙂 I krenuo je… Većina nas Fruškogoraca se našla u prvim redovima start zone, svi smo bili veoma ambiciozni 🙂 Kada smo startovali, formirale su se dve vodeće grupe u kojima je bilo naših članova. Prvih par km smo trčali zajedno Deki, Rash, Cole, Damjan, Keti, gde smo se kasnije polako razdvajali kako se uspon povećavao. Prva 2 km su bila asfaltom blago uzbrdo, pa se posle toga prešlo na tucanik. Vreme je bilo ok, možda za nijansu toplije, ali sasvim podnošljivo. Posebno zadovoljstvo mi je bilo trčati sa predsednikom, jer je ovo bilo naše prvo zajedničko trčanje 🙂 Staza je bila zanimljiva jer smo na tom prvom delu prolazili kraj vikendica gde su ljudi tresli šljive pa su nas pojedini vikendaši/meštani pozdravljali i bodrili, pitajući se šta se to dešava kada svi trče 😀
Prva okrepa i kontrola je bila na 6-7. km. Na tom delu staze sam bio sam jer nisam želeo od starta da se forsiram i pratim tempo Dekija, Shoneta, Keti, Rasha, Coleta i Dragana. Nakon prve kontrole, staza je bila valovita, pa je usledila nizbrdica ka manastiru Rača. Kod manastira ih sustižem, pa na kt-2 nas je bilo sedmoro.. Cole, Deki, Shone, Rash, Laci, Keti i ja. Staza je od kt-2 išla kružno oko manastira, pa se moglo ići u oba smera, a u stvari se trebalo ići samo jednim smerom. Ispred nas je bilo 6-oro trkača. Na jednom delu tog dodatnog kruga, jedno skretanje je bilo loše vidljivo, pa su Shone, Deki i Cole produžili pravo, umesto da su skrenuli levo. Isto smo postupili i Rash i ja, jer smo pratili njih trojicu… Laci i Keti su skrenuli na vreme, dok smo nas petorica morali da se vratimo 150 m nazad. Ustvari, njih trojica su imali i više jer su bili ispred Rasha i mene. Nakon kilometar klackanja uz brdo, naišla je nizbrdica i u susret su nam naišla četiri trkača koji su bili u vodećih 6-oro, gde su nam rekli da moramo da se vratimo jer idemo pogrešnim smerom.. Posle njih je naišao i Sipče, pa nam je rekao da je svejedno kojim smerom idemo! Bili smo izuzetno ljuti na devojku sa kt koja nam je rekla da je svejedno kojim smerom idemo. Odlučili smo da nastavimo dalje i da idemo na cilj, računajući da ćemo biti diskvalifikovani! U susret su nam nailazili svi ostali učesnici Cross-a koji su išli pravim smerom. Kada smo završili taj krug, dolazimo na istu kontrolu kod one devojke koja nam saopštava da je ispred nas četvoro, samo dvoje trkača, Aleksandra Marinkov i Vladimir Riling.. To je bio 13. km staze. Nakon te kontrolne tačke, usledeo je uspon do 18. km sa 400 m penjanja. Zajedno smo isli oko 2 km, gde sam nakon toga odlučio da dodam gas pred sam kraj uspona i napravim prednost nad Rashom koji je sve vreme ta dva km govorio kako on kao predsednik treba da bude drugi na trci, a prvi od članova kluba 😀 Stižem na poslednju kt, ujedno i okrepu, uzimam gel, dobro se hidriram i kreće downhill 🙂 Nizbrdica mi je legla kao budali šamar! Osećao sam se sveže i baš sam peglao solidnim tempom. Pred sam kraj spusta, zaledio sam se od straha kada me je dočekao bernardinac na kapiji jedne kuće. Kapija je bila otvorena, a on kao medved. Krenuo sam u nazad uzbrdo, vikajući: ”Gospođooo, upomooć :)”! Šalu na stranu, baš je bio adrenalin. Žena mi je rekla: ”Ne boj se ti, samo trči, neće te ujesti..”, a pas k’o odvaljen od brega 😀 Usledela je mala uzbrdica i izlazak na asfalt i poslednja 2 km do cilja. U jednom trenutku sam se naježio kada sam pomisio da ću se popeti na postolje i da ću završiti trku kao trećeplasirani, a drugi u kategoriji muškaraca, jer nikada nisam bio na postolju.. Kada sam prošao kroz ciljnu kapiju i video da ni tada nemaju muziku, pa cak ni flašicu/čašu vode, skroz sam se razočarao! Za malo da ne dobijem ni učesničku medalju da nisam otišao da im kažem koji sam startni broj. To sam zaboravio da kažem na početku da startni broj nije bio plastificiran.. Užas! Setio sam se da sam ga stavio u džep od šorca, pa sam im dao da ga razmotaju onako ulepljenog od znoja. Nakon mene je Rash finiširao, zatim jedan triatlonac iz BGa i onda Keti 🙂 Shone, Cole, Deki, Sipec i Laci su stigli odmah posle Keti. Tada se i organizator setio da donese vodu, kao da su je tada flaširali. Sreca, pa je bila česma na trgu, pa smo mogli da se osvežimo… Družili smo se još koji sat u centru, otišli u kamp da se presvučemo i pravac na kupanje na jezero Perućac 🙂 Plivanje i blago hladna voda je bas prijalo. Tamo su već bili Shone, Deki, Damjan, Cole..
Po povratku u kamp, kada je pao mrak, Rash je nastavio sa skupljanjem ogreva 😀
E, znate šta, ne mogu svega ni da se setim šta je bilo to veče. Noge su me bolele, a zaboravio sam da smo bili i na pasta party prethodno veče 😀 Prelazim na dan broj tri..
Nedalja jutro, pakujemo stvari, sklapamo šatore i odlazimo na proglašenje pobednika u centar. Ni tada nisu imali muziku! Pomislio sam da je možda B. Bašta u žalosti.. Sedeli smo u kaficima, u kojima takodje nije bilo muzike. Skroz neka mrtva atmosfera! I onda odjednom Zumba, Rumba, Ča Ča Ča 🙂 Razigrale se devojke i po koji momak, a mi gledasmo i slikasmo. Evo kako je to izgledalo.
Sve sam se nadao da ce pustiti i ”Malo Sladja, malo Zorka”, ali nije bilo. Nakon muzičkog programa, usledelo je proglašenje pobednika, ali samo po kategorijama. Generalni plasman nije postojao, kao što se da primetiti i u rezultatima. U seniorskoj kategoriji smo Rash i ja zauzeli 3., odnosno drugo mesto, a kod seniorki je Keti završila kao drugoplasirana!
Posle proglašenja pobednika, odlazimo na Drinu do same brane i započinje splavarenje! Bilo nas je oko 120 u 10-ak camaca. Imali smo muziku, pojedinci su se kupali u Drini, zezali smo se i proveli oko sat i po klackajući se nizvodno do kampa. Ovako je izgledalo u i oko čamaca 😀
Nakon dolaska u kamp, većina je morala da ode u centar do trga jer su se tamo parkirali, dok je Dragana i mene naš prevoz čekao u kampu. Rash i SaManta nisu isli na splavarenje, pa su dovezli kola.
U povratku smo krenuli zajedno sa Veljom i Danielom i klackali se zajedno do Malog Zvornika gde pravimo pauzu i poslednju fotografiju koja izgleda ovako :)Posle pauze, Velja produžava dalje put NSa, a mi polako za njima preko Šapca za Grgurevce da odbacimo Dragana. Opet pauza, a moja mama navalila da se večera, pa da se večera.. Pravila roštilj, pa da se ne baci! Jedva krenusmo, za malo i lanč pakete da nam uvali 😀 I na kraju, stižemo u NS pred ponoć… Eto drugari, tako je izgledalo ovo naše putešestvije. Bilo nam je lepo i zabavno! Takodje i nezaboravno i pored svih propusta koji su bili na trci i o kojima ne bih pričao i upoređivao ih sa planinskim maratonima u inostranstvu. Konačna ocena je odlična, i rado bismo se vratili na Taru i sledeće godine. Kamp je bio pun pogodak, odlično smo se proveli.
Izvinjavam se onima koje nisam pomenuo u izveštaju, a bili su sa nama, jer se zaista ne mogu setiti svih detalja. I ovako sam se raspisao previše… Rezultate i vremena naših drugara iz kluba možete pogledati na sajtu Tara Marathon-a. Pozdrav Fruškogorci, do sledećeg druženja 🙂
Aleksandar Pavlović
Nenad Jovanović