Ušuškani u udobnost svakodnevnih obroka, toplog stana i suve odeće i obuće, zaboravljamo šta nas to okružuje. Kako su to naši preci živeli, a tako mi svega, i umirali… Kako to izgleda kad staviš izazov ispred sebe, kad te intrigira neizvesnost i kad zakoračiš u nešto malo drugačije.
Radio sam dosta stvari u životu, ali mogu reći da je ovo drugačije od bilo čega drugog. Ovo je nešto najrealnije, najkorisnije i možda najlepše što sam doživeo. Osećaj da su ti dovoljni samo nož i kresivo je neverovatan. Sama trka, društvo, deljenje dobra i zla, zbližavanje uz vatru i osećaj posle…
Elem, da ne smaram mnogo, počeću redom.
Trka preživljavanja je održana u obećanoj zemlji Srbiji, negde u trouglu između Valjeva, Bajine Bašte i Ljubovije i najavljena je ovde. U kratkim crtama:
- trebalo je preći 50-70km preko brda i gudura, kroz šumu, žbun i preko kamena (mo’š misliti).
- Kontrolne tačke ne znamo unapred, kad nađemo jednu tačku dobijamo uputstvo za sledeću (bolje bi ti bilo da znaš da čitaš kartu).
- Odeće smeš poneti samo ono što imaš na sebi – jedan komplet bez ponavljanja (hej, oktobar je!).
- Obavezna pomagala: kompas, karta, mobilni telefon (samo za slučaj nužde), prva pomoć i foto aparat – za dokumentovanje kontrolnih tačaka, pištaljka, astro folija, nož i kresivo (srećno s vatrom).
- Nema tehničkih pomagala: baterijska lampa, GPS navigacija i sl. šibica ili upaljač, kao i sve ostalo što nije eksplicitno navedeno kao dozvoljeno.
- Hrane – nema! Vode – pola litre po grlu.
Batko!
Skupila se ekipa, nas troje Fruškogoraca Viktor Nemet, Bojana Kačar i moja malenkost Boško Stupar pod imenom – Memef, željni avanture i umorni od posla i stresa svakodnevnice. Rešili da odemo u divljinu i pokažemo šta umemo. Sve troje umemo da kuvamo, deca odrasla u domaćinskim porodicama, umemo da koristimo ruke. Ma lako ćemo mi to!
Pešačili smo i trčali, znamo da deo sa kilometrima nije nepremostiv. Ali šta jesti? Kako naložiti vatru? Plan je bio da se dobro pripremimo, izvežbamo loženje vatre kresivom, izučimo pečurke, pogledamo popularnog survivera, pročitamo šta se u šumi u ovo doba može naći za jelo… Od silne pripreme, naučili smo nešto o 5 vrsta gljiva koje smo već poznavali.
Kasno u petak uveče stižemo do planinarskog doma odakle je trebalo da startujemo i zatičemo zaista velik broj ljudi. Bilo je tu oko 30 timova i preko 70 ljudi. Bili smo oduševljeni interesovanjem i samim tim još više zaintrigirani samom avanturom!
Kako je odlučeno žrebom, startujemo među prvima oko 9h i isto tako imamo čast da se među prvima izgubimo 🙂 Još jednom se stara topološka karta pokazuje kao velik problem za nas neiskusne orjentirce. Putevi ucrtani na karti se ne poklapaju baš uvek sa onima koji postoje danas na datom terenu. Grešimo na jednoj raskrnici i gubimo najmanje sat vremena već na prvoj polukotroli – vrhu Jablanika. Sličan se scenario dogodio tražeći put za Medvednik. Jednostavno nismo znali gde se nalazimo, a znali smo da nešto nije u redu jer se reljef nije slagao sa kartom. Tek oko 14:30 stižemo na prvu kontrolnu tačku.
Tu smo zamalo izbegli da nas organizatori sklone sa staze jer smo mnogo kasnili. Dalje se odlučujemo da se okanemo puteva, te da upotrebimo navigacione sposobnosti. Sjurili smo se niz planinu do podnožja i lako i brzo nalazimo drugu kontrolu u dolini rečice Zavojšnice. Vreme leti kad se zabavljaš. Polako postajemo sve gladniji, sa vodom nemamo problema, ali dan brzo odmiče. Relativno brzo nalazimo put do Vukobraće, ali je dan sve kraći i popevši se na vrh postajemo svesni da moramo brzo da pravimo bivak i ložimo vatru, inače ima da se smrznemo. Nismo smeli čekati rosu, jer ne bi nikad upalili vatru.
Posle 19h smo odabrali mesto blizu vrha i razleteli se. Neko bivak, neko vatru, neko drva za posle. Složno i hitro. Ceo dan smo skupljali suve travke i papirčiće usput i vatru palimo vrlo lako za par minuta. Bivak smo napravili od grana, parčića konopca koji smo usput našli, lisnatih grana (krov) i suvog lišća. Pokrili smo se astro folijama i vatru ložili na smenu celu noć.
Hrana: ubrali smo možda 5 gljiva – 4 puhare i jednog jarčića. U toku dana nabrali šipka i divljih krušaka. Našli smo i konzervu od piva, pa smo je iskoristili da od nje napravimo lončić u kome smo skuvali kompot od šipka i krušaka. Prava gozba 🙂
Relativno kasno ujutru (oko 7h) krećemo dalje. Gladni i donekle naspavani, bili smo srećni što se nismo smrzli i što nam je bilo manje više udobno. Već u početku grešimo put, ali se uzdamo u naše navigatorske sposobnosti i opet izbijamo gde treba, u kanjon rečice Ljuboviđe.
Kroz kanjon smo putovali sporo. Skakanje s kamena na kamen se pokazalo kao slaba tačka za naš tim i ipak smo se vodili mišlju da je bolje stići kasnije suv, nego srljati pa se polomiti i pri tom pomokriti 🙂 Ipak, to je možda najlepši deo staze, sa prelepim brzacima, slapovima i usecima. Izvlačimo se kroz Zastupski potok do prvih domaćinstava i tamo vidimo šta smo propustili time što nismo stigli dotle ranije – hranu. Tu smo naišli na ostatke kampa prethodnih timova: krompire, kukuruz, jabuke, luk…
Sunce je bilo sve više i sve toplije. Seljaci su nas upućivali kuda dalje, diskutabilno koliko precizno, a pred nama je bio naporan put. Sve uzbrdo, sve po suncu, sve nesigurno. Opet lutamo, i to nezgodno. Već smo umorni i iscrpljeni glađu, a i sunce udara u glavu. Posle nekog vremena očajavanja na brdu, nekako pronalazimo pravi put i polako počinjemo da se penjemo. Ali doslovce penjemo. Staza je bila užasno strma i to nas je dotuklo. Već smo se vukli kao vojska prokletih, i utrnuli smo se nadali da nema još puno kontrola…
Posle mukotrpnog uspona stižemo oko podneva do Dobre Vode i do dvene crkve. Dežurni na kotrolnoj tački nam saopštavaju da smo prešli malo preko pola staze i to je nama dovoljno da se odlučimo da na tom mestu prekinemo naše takmičenje za ovu godinu. Prešli smo oko 40-50km vazdušne linije, a sa našim lutanjem bi to moglo izaći na 60-70km. Budući da je bilo predviđeno da se do 17h svi timovi dovuku do cilja, bilo je iluzorno očekivati da ćemo u ovako jadnom stanju moći da dotrčimo do kraja… Organizator nas odbacuje džipom do starta, do našeg auta i do naše hrane…
Ljudi moji, tad smo otkrili šta je sreća! Stigli smo do naše hrane 😀 Jeli smo dok je hrana mogla da stane u nas, a onda još malo. Palo je malo umivanja i potom smo se pridružili ostatku ekipe na cilju u Soko Gradu na večeri…
Pogledajte slike ovde.
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić