Noćni trening naš nasušni

Trčanje sa čeonim lampama kroz noć možda izgleda suludo. Procenite sami 🙂

Ima li išta lepše nego dan provesti radeći ono što volimo? Ima! Kada to što najviše volimo da radimo, radimo sa dragim osobama koje isto to vole da rade! ( E, sada ćete vi svašta pomisliti ali uopšte nije to što vi mislite! )

Naime, 8.2.2011, ARK Fruška Gora je organizovao zajednički noćni trening! Katica, vrsni alpinista i free climber ugostila nas je u svom domu u Sremskoj Kamenici, gde smo se presvuklli i odakle smo krenuli u noćni uspon na Popovicu. Moram priznati da mi je početni tempo koji je Uglješa nametnuo bio prilično jak, te sam razmišljao o tome da li ću ga izdržati do kraja… Ipak svi trčimo kao grupa ka vrhu, a ja polako ali sigurno dobijam sve više samopouzdanja.

Ono što čovek prvo primeti kada se uveče otisne iz grada u avanturu jesu zvezde koje se mnogo jasnije vide. E sada, zamislite prijatnu hladnoću, miris šume, zvezdano nebo i gomilu pozitivnih likova koji zajedno sa vama trče i zezaju se, tako da jednostavno, ubrzo postajete fokusirani samo na to kako vam je super i uživate.

Verovatno smo u nekim momentima ličili na patke, budući da su se zaleđene uzbrdice pokazale kao relativno izazovna prepreka Ipak posle nekog vremena, naš drugar Goran počinje lagano da zaostaje za nama. Imamo par incidenata sa psima koji istrčavaju van dvorišta i laju na nas, ali sve se srećom po pse, završava bez posledica. Naš drugar u međuvremenu ostaje van vidokruga grupe, trčeći njemu prijatniji tempo.

Veoma blizu zadnje autobuske stanice na Popovici ( koja je ujedno i najviša asfaltirana tačka Popovice ), zaostajem za vodećom grupom, mada stižem do vrha tek minut-dva posle njih. Zajedno se vraćamo dole i počinje ono što smo nazvali ,,lakšim delom treninga“, a mogao bih se i nadovezati na jednu staru Kinesku poslovicu koju često koristimo u završnom delu treninga, no neću je ovde navoditi… 😛 Ubrzo srećemo i Gorana koji jedno vreme zajedno sa nama drži jak tempo pri silasku, da bi ipak posle nekog vremena opet sebi prilagodio trening.

Odlučujem da nastavim trčanje do devojke te da produžim trening još nekih 10km. Okrećem je telefonom ( koji sam poneo na trčanje ) i saznajem da sprema pileću supu! Osokoljen, izbijam na čelo grupe, sav umor nestaje i završni deo treninga trčim mnogo brže nego prvu polovinu njegovu. 😀

Sa društvom se pozdravljam pred Katicinom kućom, a moje putešestvije se nastavlja. Opasna zaleđena nizbrdica, mrak i provalija čine spust od Edukons univerziteta do mosta Slobode, izazovom, ali srećom, čitav je završavam. Trčim niz most Slobode i pravac Grbavica… Ipak, jedna je pileća supa!

Ako vam ovo zvuči primamljivo, javite se na vreme povodom drugog zajedničkog uspona na Popovicu u četvrtak! 😀
Naša google grupa