Noćni treking na Fruškoj gori

U subotu 14.07.2012. godine moj drugar, Ivan Tančik i ja odvažili smo se na malu avanturu koja je podrazumevala noćno pešačenje na Fruškoj gori. Plan je bio da se pređe ruta koja je spajala stazu pripravničkog istočnog maratona i stazu malog zapadnog maratona. Ukupna dužina staze je tako iznosila 43km i 731m, više manje.  Dovoljno da se pređe za jednu noč.  Već sam jednom imao priliku da pešačim noću na Fruškoj gori za vreme Fruškogorskog maratona ali opet ovo je u poptunosti bio drugačiji trip. Zašto? Saznaćete u nastavku teksta… 🙂

Sa Popovice smo krenuli u 20 časova, taman toliko da izbegnemo komarce i da nam se oči postepeno naviknu na mrak koji je tada već u šumi uveliko padao.  U ovo doba godine pešačenje noću po Fruškoj gori je mnogo dobra stvar. Nema toliko buba kao po danu koje bi stalno obletale oko tebe i naravno nije toliko vruće.  Bilo je baš ugodno šetati jer sve vreme je duvao blagi povetarac koji je u ranim jutarnjim satima malo i pojačavao.  Čeone lampe  nismo palili do Stolova jer bez obzira što je padao mrak markacije su se dobro videle, verovatno zbog bele boje a i nebo je bilo vedro tako da su nam zvezde osvetljavale put.   🙂

Na stazi prema Stolovima imali smo priliku videti  par svitaca kao svetlucaju u travi. Dugo ih nisam imao prilike videti tako da je to bio baš lep prizor. Takođe na jednoj grani videli smo orla ( ne mogu tačno da na vedem koja je to vrsta, verovatno patuljasti orao),  kojeg nažalost nisam uspeo uslikati jer je već bio odleteo dok sam ja izvadio fotoaparat iz torbe.

Iako je životinjski svet aktivan tokom noći, nažalost isto važi i za ljude. Kažem nažalost jer dok smo pešačili dalje prema TV- tornju,  tišinu i mir koja je vladala u šumi narušavali su klinci koji su u blizini puštali glasnu muziku i pevali, više derali,  uz pevače Granda.  Verovatno su ih iznenadile naše čeone lampe pa su bili utišali muziku i dozivali nas ali mi smo mirno nastavljali svojim putem. Isti slučaj je bio i kod spomenika na Vencu samo što sada osim par klinaca bila je organizovana prava žurka. Koliko smo skontali održavala se neka priredba/izložba pasa. Ne zadržavamo se tu puno već dalje nastavljamo prema Kraljevoj stolici. Tamo nas dočekuje roštilj i grupa mladih ljudi koji misle da smo egzitovci da smo se izgubili ali naš tečni srpski ih ubeđuje u suprotno i lagano dalje nastavljamo prema Vrdniku.

Od Kraljeve stolice prema Vrdniku opet mir i tišina, prava uživancija. Pred ulazak u Staru koloniju drugar Ivan je hteo malo da obrsti šljive sa lokalnih voćnjaka ali naravno svaki voćnjak ima svog psa čuvara.  Vidi se da su  ti psi baš dobro istrenirani jer neće lajati i pojuriti za tobom ako samo prolaziš, ali ako hoćeš malo da se poslužiš šljivama njihovog gazde, e onda si ga ugasio. U Vrdniku nas je zatekao mrak, bukvalno, jer ulična rasveta nije bila sve do centra Vrdnika. Tamo zatičemo grupu mladića (pijani na kvadrat) koji nam malo počinju dobacivati i zezati verovatno zbog čeonih lampi i sl.  Umesto da ih ignorišemo odlučujemo da im se malo pridružimo, popričamo par reči sa njima i da se našalimo.  Tada su se odmah promenili  i umesto zezanja pitali su nas da ostanemo i popijemo jednu sa njima i nudili su nas vodom. Ono što mi je bilo zanimljivo jeste kada sam opisao gde sve idemo, jedan od njih nam je rekao da kod Brankovca postoji jeti koji tako se šunja i vreba, šta več. To mi je bilo zanimljivo jer već sam bio čuo ovu priču od Vladimira Raškovića (the Rash) koji je opisao kako je video veliko stopalo na Fruškoj gori dok je šetao da Vitomirom Nićetinom (Vića). Jeste da je ovaj lik bio pijan i da je lupao gluposti ali opet ko zna. Na kraju na putu Brankovac umesto velikog stopala/jetija sreli smo sasvim nešto drugo, nešto strašnije.   🙂

Na sred staze, sreća na vreme ga skontali

U Vrdniku zatičemo i policiju koja nas normalno zaustavlja, jer kome ne bi bili sumnjivi dva lika koja nose čeone lampe, a kad je u centru sve osvetljeno.  Tu im isto pričamo gde sve idemo, koliko smo prešli. Nisu nam tražili lične karte nego su nam rekli da smo spori ako smo za toliko sati prešli toliku distancu, Ivan i ja smo se samo pogledali. Rekli su nam kako je dobro što šetamo po noći i dali su nam savet da idemo samo opušteno. Tu se sa njima pozdravljamo i nastavljamo dalje prema Jasku.

U Jazak stižemo oko 1 sat ujutru i odlučujemo da napravimo malo dužu pauzu kako bi odmorili noge, nešto pojeli i pripemili se za uspon i dugu stazu do Brankovca koja je u dužini od oko 10km.  U selu ne zatičemo ni žive duše, samo jednog malog psa koji čuva manastir i koji nas je dočekao lavežom. Tu smo čuli i magarca kako njače. Kaže Ivan da mu je verovatno koža tesna pošto se sprema promena vremena.

Odmor u Jasku

 

Polako se dižemo i krećemo u pravcu Brankovca. Znao sam da je ovo najzahtevniji deo staze pošto je najduži, ima teških uspona a pošto dublje zalazimo u šumu verovtano ćemo naići na jetija ili na veliko stopalo.  Odmah ću reći da smo ovaj deo staze išli najbržim tempom verovatno od straha adrenalin je bio proradio. Dok smo dublje zalazili u šumu svakim korakom čujemo šuštanje  lišća sa strane kao da nas neko prati, nije bilo svejedno bez obzira što nas je bilo dvojica, mogu samo da zamislim kako bi bilo da sam išao sam. I zaista, stalno nas je nešto pratilo. Teško je opisati trenutak kada čuješ nešto,  osvetliš da vidiš šta je i kada vidiš kako te svetlucave oči posmatraju i to ne jedne već više njih. Pomisliš, fuck na#$%bo sam. Razmišljaš u glavi šta je to, i u glavi ti se svašta vrzma, da su to vanzemaljci, šakali i sl. a ono samo lisice. Onda pomisliš a šta ako  jedna od njih ima besnilo?!! Sve u svemu, lisice su nas pratile sve vreme, tu i tamo  sreli smo i po koju mačku što je bilo čudno što su zašle tako duboko u šumu.  Na drugom delu staze naišli smo na ono čega smo se najviše i plašili. Ne nije jeti, već divlje svinje. Nismo ni skontali da su nas i one polako pratile dok nismo zastali i čuli kako nam se polako približavaju uz groktanje i to sa obe strane staze. Usrali smo se, literalno govoreći.  Nije bilo svejedno jer nismo znali da su to mužjaci ili ženke jer ih nismo od mraka dobro videli i ako su ženke da li su sa prasićima, jer da su bili sa prasićima ja ovaj tekst sigurno ne bi sada pisao. Ne znam šta mi je u tom trenutku bilo ali instiktivno sam bio uzeo veliki štap koji tu bio na stazi, digao sam ga uvis i počeo sam da urličem iz sve snage. Čulo se samo naglo šuštanje lišća, groktanje koje se udaljavalo što je znak da su bežali od nas. Dobro je, fju. Još nas je jedna pratila neko vreme ali i nju smo oterali. Od adrenalina izgubili smo koncentraciju i naravno nismo pratili markaciju i bili smo skrenuli sa staze. Sva sreća ubrzo izlazimo na Partizanski put i odlučujemo da idemo njime pa gde nas odvede. Lude smo bili sreće, pa nas je put jedno 400m dalje odveo tačno do Brankovca, što je značilo da smo bili skratili tj.  presekli stazu.  Kada smo stigli na Brankovac, tada sam znao da ću imati šta pričati svojim unucima.

 

Od Brankovca prema Zmajevcu sve vreme smo išli Partizanskim putem. Nebo je bilo predivno, moglo se videti toliko zvezda i mlečni put koji je po sredini šarao nebom. Takođe mogao se videti i jedan redak nebeski dogadjaj, Okultacija Jupitera Mesecom.  Prava lepota dok ispod njih  se videla i planeta Venera i zvezda Aldebaran koji se nalazila malo desno od Venere. Dalje od Zmajevca ubrzo stižemo i do izvora Zvečan gde opet pravimo kratku pauzu jer nas je čekao poslednji težak uspon prema Popovici.

 

 

Svitanje i Novi Sad u daljini.

 

 

 

Na Popovicu stižemo u 5.50 časova ujutru. Staza u dužini od 43km i 731m je pređena za 9 časova i 50 minuta.  Dok su drugari fruškogorci uveliko završavali trening koji je počeo u 5 ujutru,  mi smo umorni ali pod pozitivnim utiskom uveliko žurili svako svojoj  kući na zasluženi odmor.   🙂

Ova mala avantura mi je malo promenila  pogled na Frušku goru.  Bez obzira što je tu blizu, što je pitoma  i prelepa planina, ona je istovremeno divlja i opasna. Zbog toga je treba još više čuvati, negovati i ceniti. Drago mi je što sam doživeo ovo iskustvo i što sam ga podelio sa Ivanom.

Do naredne avanture…

 

 

 

  • Jeste, verovatno je to bio patuljasti orao… Našao sam neke slike patuljastog orla na netu, i to su te boje. Sećam se da su mu krila sa spoljne strane imala neke svetlo sive šare 🙂

  • Bojana

    Wauuuu, bravo za entuzijazam! Treba nam više ovakvih akcija!

  • natashenko

    zvuči strava…malo mi je krivo što niste još nekog zvali, npr nas 🙂 no dobro….čitajući pasus a la kuda idu divlje svinje odlučila sam vam oprostit 😉

  • Deki, sećaš se kad sam ja išao sam u šumu noću? 🙂 Sreća pa sam ja bio bliže naseljenom mestu 😀 Da, znam osećaj… Svi smo hrabri po danu i kad ima ljudi oko nas, ali su noću životinje pravi gospodari šume 🙂

    Sjajna ideja za malu avanturu i kako ljudi uvek mogu sebi da prirede nešto interesantno i nesvakidašnje umesto da kukaju kako se ništa ne događa ili kako im je vruće/hladno. Bravo!