Nedelja sa Fruškogorcima

By Daniela Nemet 🙂

Prošla je još jedna Nedelja sa Fruškogorcima … dan savršen za šetnju/trčanje po Fruškoj Gori. Ovaj put sam i ja uletela u družinu razpoloženu da utrošim vreme šetajući u prirodi!  Jaaaako sam se radovala danu koji je prethodio. Ustala sam na vreme, spremila se psihički i fizički i pošla. Prvo se klackali u busu do Bukovca nekih 40min, zatim došli u domaćinsku kuću Momić-a gde smo ostavili stvari i put pod noge! U startu nas je bilo dosta (13oro). A mene je obradovalo to što je među nama bilo i dece… uvek se obradujem činjenici da ima dece koja se ne plaše šetnje!

Usledilo je zagrevanje od 2 km do kasarne koja srušena za vreme bombardovanja. Tu smo se podelili… oni koji trče (Sale, Kaća i Nenad) i mi koji šetamo (Bogi sa lepšom polovinom i sinovima, Kaćina mama sa unukama, Deki, Bojana i moja malenkost)… naš domaćin Sale je objasnio stazu za pešačenje. Ja sam manje-više samo posmatrala moje drugare za šetnju, jer su se oni činili kao da znaju o čemu se priča… intezivno su klimali glavicama, tako da se ja nisam ni potrudila da propratim priču o stazi! L  S obzirom da smo pošli tek u 11h, nas par je ubacilo u treću brzinu tako da nas deca nisu mogla pratiti. Nadam se da su oni ipak prošetali i bez nas!

Prateći vidljiv put  i markacije po drveću (ostasmo nas petoro) uđosmo u šumu. Moram nagovestiti da je za vreme šetnje bilo oko 20 stepeni i da je vetrić pirkao… ma savršeno vreme za šetnju! Drveće je skoro  ostalo bez lišća ali je zato staza bila super mekana i šarena. Obožavam da idem kroz lišće…! J U međuvremenu smo odlučili da skratimo stazu i da odemo samo do TV tornja i vratimo se istim putem… Na putu gore, susreli smo bicikliste i bajkere. Hm, mislim da bih i ja mogla biciklom! Možda neki drugi put!  Za sat vremena smo bili kod TV tornja….Tu smo se uslikali, osvežili u hotelu Elektro Vojvodine… pala je i koja mandarina!

Ajmo nazad! Jedna mudra osoba je iznela svoje mišljenje, a mi smo se složili: “Ajmo istim putem, pratimo markacije i nećemo se izgubiti. Bolje nego da idemo nekim putem kojim nismo došli!” S obzirom da smo se u povratku spuštali , bilo je zanimljivo i jednostavnije: trčati, medjutim, ostali smo bez dvojice šetača Dekija i Bogija… sačekasmo malo… Eno, vidimo ih! Ajmo dalje… opet mi trkom, a njih dvojica polako… odmaramo malo dok nas ne sustignu… aha… evo, stigli nas! Opet… trkom… e ovaj put… pauza potrajala… nema naših šetača…. Čekamo…. Dozivamo ih!!!  Ništa… Mudrica se vratila par meteri naviše… nema ih! Ma nema veze… snaći će se oni već! … a mi???

I tako ostali smo mali desetogodišnji Aca, Bojana i ja! Došli do jedne raskrsnice u šumi, kuda sad? Ovim putem nismo došli! Nista, pratimo strelicu koja kaže: Bukovac! Opet se putevi razdvajaju i umesto da pratimo markaciju mi skrenuli … odlučili smo se za utabanu stazu. Idemo mi tako….. izbili na neko uzvišenje… čistina , ali ništa poznato ne vidimo! Ajmo mi bolje nazad! Eto nas opet na onoj raskrsnici, ali ovaj put ćemo pratiti markaciju! Ova staza nije tako utabana… ima više lišća i kupina, ali to za nas ne predstavlja nikakav problem! Došli do Masne Ćupe. Eto i spomen ploču smo videli. Idemo dalje, šetamo……… šetamo. Opet raskrsnica sa strelicama! Bukovac…levo! Idemo tuda! Pratimo put koji je više blatnjav nego suv! Nešto se čuje… drvoseče… prišli ljudima, pitali ih  a oni neki dobri ljudi….kažu: Samo pravo!

I tako mi došli do čistine sa koje ugledasmo kasarnu, ili bar ono što je ostalo od nje! Mali Aca je super sve to izdržao, ni u jednom trenutku se nije požalio da ga bole noge, s’ tim da sam ja vec htela da plačem! Od kako smo ugledali poznatu destinaciju pa do kuće domaćina (gde su nas zabrinuto čekala naša dva zagubljena šetača) trebalo nam je još pola sata. Baš u našem povratku oko 14:10h naišao je bus za grad i tu se ova nedeljna poseta Bukovcu i Fruškoj Gori završila. Bila je ovo prava avantura! Drago mi je da je ispalo ovako kako je bilo!

Eto, ja se nadam da sam uspela još nekoga da nagovorim da se druži sa Fruskogorcima jer je meni bilo SUPER!

By Daniela Nemet