Nakon ove divne završene priče, ponosim se sobom, što je retkost, priznajem.
A, kazaću Vam i zašto! Ova, kao i onaj ludački ultramaraton, onomad na Adi, su odluke donesene onako iznebuha, što se kaže. I svaki put kad to onako odlučim preko noći, ispadne savršeno.
Ja, maratonka, hmm, bez ijednog pretrčanog maratona, onako istinski pretrčanog, nabacih se organizatoru Mikiju Jankoviću, da budem deo ekipe koja planira da trči oko 600km od dalekog Bezdana do Negotina… Bog te… na karti ta razdaljina beše pogolema, u zbilji još više… kažu, pratimo tok Dunava…
Može, ja rek’o sebi: divno, pevušiću moju omiljenu “Rastao sam pored Dunava..’’ i trčakaraću lagano. Taman videti lepu nam našu zemlju, opet se družiti sa mojim divnim drugarima… ma milina. Ispiti gotovi, kako god “gotovi”, ja iza sebe imala pretrcanih… uh da li da kažem, Raš izvini, bejah me bilo sram da pošaljem klubu koliko imam pretrčanih kilometara… Ma jaako malo.
Sve u svemu, bejah odmorna totalno, al ne baš spremna. Al mladost ludost, znate kako to ide… Primiše me, dva dana pred put nervoza, al kad videh Slobu, Mareta, Voju, Daneta, Anjusku… Ma to je to!
Neka nova lica, lepa Saška, Mikijeva ćerka, Milena Petrović, cura i po, Dragan, meni do tad neznan lik, director Rile, vozač Sveta, doktor Vaske, naravno Miki Janković, naš minibus i odosmo.
Odlazak do Bezdana, odakle se kreće, noćenje u Somboru, jer Bezdan nije imao neko adekvatno prenoćište. Kako god bilo, noć u tem divnom Somboru, nas je opustila i odmorila za sutrašnji start iz Bezdana. Trčali smo štafetno, uz pratnju policajaca.
Prvi je kretao, kao i uvek najbolji od nas, Voja naravno, koji je sve svoje deonice pretrčavao olako, jureći neko super vreme, iako to nije bio cilj, sem da fino istrčiš svoj deo za oko 5 minuta po kilometru. Pristojno, velite… al ja baš i ne… Ma golema sam cura, ipak me je veslanje malko ukrupnjalo,vadim se ja…
Ostatak ekipe čeka na desetom kilometru. Nastavlja Anja, zatim ja. Pa Sloba, Dane, Marko, Milena… Uglavnom smo tako išli, rotirali se po potrebi. Miki je uskakao kad zatreba. I stigosmo mi predveče do Sremskih Karlovaca. 180km… Ma sitnica. Zajedno utrčavamo u grad, eh to je najlepši deo, verujte.
Doček lep i prijatan u bajkovitim Karlovcima i noćenje na Stražilovu. Htedosmo svi mi i na marathon moga kluba u Novi Sad, ali mislim da sad to i ne bi bila tako dobra ideja. Ipak sam morala da pravim drustvo mom drugu Voji, pa pobegosmo, na malo negodovanje ostalih, Sloba, Voja i ja. ekipa… Hehe.
Krivo mi beše što ne videh i ne pratih mog Maxu i njegovu mamu, koji su trčali mini maraton, i to vrlo uspešno, moram priznati. Makar sam navijala, bodrila sve divne ljude, trkače, Miljurka, Srećka, Dragu, Voju, Zdravka, Ćiru, Profu… Mlađu ekipu: Sašu, Ivana, Keti, Peru, Arkfruškogorce, ma makar smo na kratko bili tu i propratili maraton. Taksi za Stražilovo, uh ko da je na kraj sveta to divno mesto, krenuli mi pesaka, ali svaki suvišni kilometar, hmm…
Sremski Karlovci – Grocka... Nakon neprospavane noći, jutro i odlazak do Grocke. Brdašca, brdašca… Ja onako lukavo tempiram da trčim kroz Bataju i vidim moje, uspeva mi. Al etapa moja bejaše od Nove Pazove do ulaska u Zemun, tako da ne baš tako sveža protrčavah kroz selo moje, mašem srećno mojima, kao dajem gas malo, plaču mama, tata, deda, baba… Ma lupa srce lupa, lepo mi… Moram priznati.
Ah da, zaboravih Policajce koji su zaista, neočekivano, hehe, ali super obavljali svoj posao, pratnja na nivou. Osetiš se ko jedan od onih crnja, policajci napred, policajci nazad, pojedinci hoće da te povezu, vele da se ne mučimo. Lepo je to, ali ja bih ipak da trčim. Koliko god ti se lice grčilo od sunca od umora, od gubitka snage, jer ne smem da se obrukam, moram da dam sve od sebe, kažem ja njima: “ma nismo mi naterani, samo smo malo ludi, volemo da trčimo’’. Neki, nama sporijima, pustiše muziku, da nam bude lakše, ma zaista su bili korektni. Neki te malo poguše izduvnim gasovima, jer idu suviše blizu nas, ali verujte, sad je sve nebitno.
Beograd je blizu. Prijem u Gspu, japanski amabasador, fotografi, novinari, a mi onako smrdljivi i nikakvi. Ali bre lepo je! Zajedno trčimo kroz centar Beograda, jaoj ja se svo vreme smejem, brdovit i taj Beograd, ako niste znali. hehe. Osećaš se onako veliko!
Dotrčasmo do Grocke, noćenje tamo. Hrane ko na svadbi, oči ti gladne, ali ne valja se pretrpavati, što kaze Sloba, najbolje se trči na prazan želudac, onako danima da bude prazan. Zanimljivo, ali radi. Malo druženja po sobama, masaža, ma toliko već sve boli, da ništa ne pomaže. Ali ne dam se, ima jos dosta do cilja.
Grocka –Veliko Gradište. Grocka je ravna brdu verujte, uzbrdica i uzbrdica… Al kad dođe moja deonica po požarevačkim selima i trčanje pored železničke stanice, po magistrali, ma bolje da sam trčala ta brda no što sam se pogušila tamo, ali avaj… Sve sam brža, to je bitno. Ne znam kako, ali jesam. Noge teške kao tuč, ali kad brže trčiš, nekako lakše. A i panduri valjda htedoše da me osvoje, pa mi na svakih minut, dva puštali sirenu onako da odbruji do kraja. Pa mi se žurilo, il ogluveh ja. he. Šmekeri, nema šta…
Srebrno Jezero, noćenje tamo, atmosfera ne jenjava, to je ono što je najbitnije, druženje, smeh, kašnjenje pojedinaca, onih najbržih naročito, zajednički ručkovi, večere, gde delimo, jedemo zajedno, pakujemo krišom za sutra, ma to je ono najlepše, šetnja onako uparadirani u lepim belim majicama, ko da s mo neka delegacija, ma osecaj divan.
Veliko Gradište – Kladovo i opet ambasador, jupii, ma divan čikica, doček topao i startujemo odatle. Daleko je Kladovo, vala baš. Ja bejah bila najveći baksuz, svaka deonica brdska mi je zapala, al teškas uspeo da ih savlada. Svaki milimetar pretrčan.
Iako umalo da me ubije Voja, kako veli, onom svojom lubenicom, nisam mogla da ne probam komadić, maleni, ali ubistven. To mi je palo ko kamen na stomak, ali Divan Dunav kraj Golupca, mašem Rumuniji preko reke, trčkaram po tunelima i golemim uzbrdicama, krivinama, ma raj.
Dođosmo u Kladovo i vetar nas ubi tamo. Kako li žive ti jadni ljudi tamo, pitam se. Vetar tuče ko lud. Večerinka kod ljubaznih Vlaha i spavanje. Tu noć sam jedina ja zbog te lubenice prespavala, snage ponestalo za ludovanje po hotelu.
Kladovo -Negotin poslednja etapa, sad već žalimo što se kraj približava… Taj poslednji dan naš drug Mare je pretrčao sam 45km. Pridružujući se svakom od nas pomalo… Odvede mi pandure Bokte. Jer njegov tempo je teško pratiti… Tri cure, Anja, Milenica i ja, iako vidno sporije i slabije nismo baš puno zaostajale za našim bržim drugarima. Mi smo bile lepši deo ekipe, i naravno Saška, Mikijeva ćerka.
Kako god, stigosmo do Negotina, slikamo se, ljubimo i nazdravljamo… Mission possible… U povratku ručamo u lepom Golupcu, razgovaramo o budućim malo dužim trkama, jer ovo ipak samo zvuči da je veliko, verujte nije, uz dobru ekipu ništa nije teško.
Ja sam istinski uživala, divna je naša zemlja, imala sam vremena i da bacam pogled sa strane dok trčim, a ovi brzi su to propustili… Svi smo zdravi pravi, doktor Vaske nije imao posla oko nas. Dolazak u Beograd i odmah izlazak i nastavak druženja po Novom Sadu govori da mi snage nije ponestalo… Iako sam u momentima pevala mesto one “rastao sam pored Dunava”… onu našu “Dunave, Dunave kraj tebe mi srce ostade…”
Sportski pozdrav svim mojim drugarima i trkačima… Veliko hvala Mikiju što mi je dozvolio da budem deo ove divne priče… I što kaže Mare, ma nama ništa ne treba, nama je lepo i kad je teško, imamo jedni druge…
Ćao!
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić