Upravo tako! Sada vam dajemo duplo posla, tj. da čitate dva izveštaja umesto jednog! 😛
Ipak je to velika trka ,pa stoga i zaslužuje jedan veeeliki izveštaj. Pa da počnemo! 🙂
Jelena:
Moram priznati da sam željno i dugo čekala ovaj dan! Da istrčim svoju prvu trku dužu od 5 km i to još u Ljubljani za koju sam sentimentalno vezana! Uf, kockice nisu mogle bolje da se slože! Sve sam isplanirala i potpuno se opremila! Očekivala sam da sve ide kao podmazano!
ALI!
S obzirom na to da se na dan Ljubljanskog maratona pomerao sat, ja sam ga, pametnica, pomerila dva sata unapred, dva sata unazad- hm, ne znam ni ja sama šta sam uradila, tako da smo Bojan i ja zamalo zakasnili! Istina, stigli smo pola sata ranije, ali nije mi to bilo dovoljno da smireno uđem u startnu zonu, da ostavim stvari, da se na miru presvučem, da nadjem Fruškogorce- apsolutno ništa nije išlo po planu. Uhvatila me je panika (kao i obično) da neću uspeti da istrčim, jer debeloguzan nisam trčala tri nedelje, nego sam samo maštala o trčanju! Panika me je tresla tako da sam ne samo Bojanu nego i samoj sebi išla na živce. Ipak uspela sam da se smestim u startnu zonu br.5 iliti zonu sporaća :-D, stigla sam da se zagrejem i konačno trka je počela.
Srce mi je lupalo kao ludo! Aaaaa, trčim u Ljubljani! Tresla su me panika, malo više sreća, sve mi se dešavalo! Sve dok me nije “otresao” hladan sneg u patikama! Da! Zaboravila sam da napomenem da je sneg padao kao lud, i da je na stazi bila bljuzgavica a da su moje patike bile one letnje “sorte”. Noge su mi bile i više nego mokre, a prsti na nogama su mi u potpunosti utrnuli. Kako je masa ispred mene “gnječila” onu bljuzgavicu i meni ostavljala ledenu vodurinu, na svakom koraku mi je u patike ulazila ta ista ledena vodetina i meni je jedino bilo u glavi “Ne osećam noge! Samo da ne odustanem!” Ipak, na prvom kilometru ovog svog “putešestvija” sam sretala i klince i matorce, pa me je ipak digla misao “Pa ako oni mogu da trče u mokrim patikama, mogu vala i ja! Ne moram baš uvek biti pekmezara”. Držala me je i nostalgija jer smo trčali ulicama koje su mi bile itekako poznate, pa sam se u sebi pomalo i pravila važna.:D
Malo pre drugog kilometra, na skretanju sa Tržaške ceste (Mhm! :-P) je bila postavljena mini bina i tresla se pesma “I’m so excited”! Krucijalan momenat! Toliko me je digla! Zaboravila sam na hladnoću i vodu u patikama i počela da radim ono što sam trebala na samom početku- da trčim i uživam! Mislim da mi je voda u patikama čak počela ključati! 😀
Divno je bilo trčati pored kuća i gledati ljude koji su izašli iz svojih domova jer su znali da se održava maraton u njihovom gradu i nije im bilo teško da nas bodre! Svako je trčao za sebe! Bilo je puno ljudi ispred i iza mene! Bilo mi je božanstveno! Staza odlična, dinamična, na svakom 3, 4 km muzika, okrepa, trčanje po gradu, trčanje kroz šumu, voda u patikama vruća! 😀 Posle 5 km sam ni ne primetivši ubrzala i polako počela da pretičem mnoge koji su uveliko bili ispred mene u prvoj polovini rute. Bila sam ponosna na sebe jer nijednom nisam stala, trčala sam sve vreme i ništa mi nije falilo!
Posle 9 km sam pošteno ubrzala i jedva čekala sa stignem na cilj! Nisam mogla da verujem koliku snagu može da ti da gomila ljudi koji stoje uz stazu, viču, bodre te, tapšu! Ma, osećaj je neopisiv! Uletela sam u cilj kao oparena vrućim patikama! 😀 Toliko sam brzo trčala da Bojan nije mogao da me stigne i uslika! Hahhaha, dobro, dobro, sadveć malo ukrašavam! 😀 Završih trku s vremenom 1:11:09! I mogla sam još! Imala sam snage za još!
Ljubljanski maraton beše to! Trka koju ću gledati svake godine da posetim! Odlično organizovana, fenomenalna atmosfera! Imam samo reči hvale za trku!
Do sledećeg Ljubljanskog!
P.S. Nadam se da će tada, u mom slučaju, u pitanju biti polumaraton! 🙂
Šone:
Natašino i moje prvo zajedničko putovanje, moja prva inostrana trka i još na dan trke najavljuju sneg u Ljubljani, kada se to još sve zapakuje u jedan veliki paket koji se zove – organizvovan vikend sa drugarima koji vole trčanje, isto toliko kao i Nataša i ja, i to sve pod dirigentskom palicom fantastičnog Zdravka Mišovića …. jednostavno taj vikend ne može da bude loš. Kao što sam i mislio, moj predosećaj me ni ovaj put nije prevario, vikend je bio fenomenalan.
Odakle početi a pri tome nešto ne propustiti. Naravno od samog polaska busom iz Novog Sada. U Novom Sadu je mala, ali odabrana, ekipica čekala drugare koji su treballi da dođu busom po nas .
U tačno dogovoreno vreme, nešto malo pre ponoći, bus je došao i naravno prvi iz njega izlazi Zdravko, srdačni pozdravi, ubacivanje stvari i polazak dalje jer je dalje trebalo pokupiti ostatak ekipe. U busu nam Zdravko deli paketiće koje je spremio za svakog od nas iz busa, koja partija pričice i vrlo brzo smo u Beogradu gde nam se pridružio i najveći deo ekipe. U međuvremenu smo napravili mali doček poznatom nam ljubitelju štrudli Miljurku. Iskreno i ja volim slatko da jedem i štrudle su mi jedan od omiljenih kolača ali tolikog ljubitelja štrudli kao što je Miljurko u životu nisam upoznao.:) Baš iz tog razloga Nataša i ja smo napravili štrudle da ga iznenadimo i mislim da smo u tome uspeli što ćete moći da procenite iz priloženih slika :).
U sada već napunjenom busu, graja, smeh, razne pošalilce, a za to vreme Miljurko je vredno prionuo na prvu posudu štrudli. 🙂
U većem delu puta smo se malo utišali jer bilo je već kasno u noć i svima nam je trebao san. Relativno brzo smo prošli sve granice i već oko 10h ujutro (kako je Zdravko prethodnih dana i najavljivao) smo bili u Ljubljani. Međutim u hostelu nam nisu dozvoljavali da se smestimo pre 12 i 30, tako da smo malo posetili štandove sportske opreme koji su bili postavljeni specijalno za Ljubljanski maraton. Naravno opreme je bilo na pretek, što bi naš narod rekao svega i svačega, ali generalno utisak svih nas iz busa je bio da je to preskupo za naš standard u Srbiji. U razgledanju smo uspešno potrošili prazan hod u vremenu, jako brzo je došlo 13h i mi smo se već smeštali u hostelu, birali sobe, planirali predstojeći dan.
Na opis hostela ne bih sada trošio mnogo vremena jer je ovo tekst posvećen jednom velikom druženju i trci zbog koje smo se u Ljubljanu svi i uputili. Ukratko, hostel je bio zadovoljavajući, i pored nekih sitnih propusta samog hostela ispunio je glavnu svrhu a ona je bila – imati mesto gde ćemo ostaviti stvari, mesto gde ćemo prespavati, mesto na kojem ćemo se moći istuširati, jesti i odmoriti se pre i posle trke.
Nakon smeštanja u hostel Zdravko i Dragana su nam svima podelili startne pakete Ljubljanskog maratona koje je Zdravko organizovao da se podignu za celu ekipu. Potom je svako od nas imao neke planove. Neko je želeo da malo prošeta, neko da odspava, neko da se javi svojima u Srbiji. Nataša i ja smo odlučili da malo odspavamo jer napolju je ceo dan padala dosadna kiša, tako da nam nije izgledalo primamljivo šetnja po kiši, naročito što smo imali u planu da ceo sutrašnji dan provedemo na nogama.
Po dogovoru, uveče smo se skupili u većem broju i svi zajedno otišli na pasta party. Trebalo nam je oko 30 minuta da dođemo do odredišta laganim hodom, ali bilo je super malo prošetati sa društvom po ulicama Ljubljanje.
Pasta party je bila super, mnogo trkača na istom mestu, ćaskanje, klopa, piće i nazad u hostel na generalne pripreme za sutrašnji veliki dan.
U hostelu još malo zezanja, šala, priprema opreme, Nataša sprema svoju tešku artijeriju za fotografisanje (baterije i memorijske kartice za fotoaparat) i na spavanje.
Kao što sam i očekivao ujutro je od samog buđenja počelo sve užurbano ali i veselo. Ustajanje iz kreveta i pogled kroz prozor me je poprilično iznenadio. Krovovi susednih zgrada su bili prekriveni snegom koji je i dalje neumorno padao i činilo se da se sve jače pojačava. Ni sam nisam siguran da li mi je to bilo prijatno ili neprijatno iznenađenje jer ja sneg obožavam ali nikada nisam trčao trku po njemu i nisam znao šta da očekujem, a naročito ne neku ovako ozbiljnu za koju sam se spremao. U holu hostela je Zdravko organizovao zajednički doručak već u 7h …. bio je to pravi doručak za pred maraton, marmelada i pahuljice, ko šta više voli. Zatim je usledilo brzo pakovanje stvari jer morali smo izneti stvari iz soba u zajedničku prostoriju (u kojoj će nas posle trke čekati) pre starta trke. Svi smo na vreme bili spremni, usledila je jedna zajednička fotografija i užurbani polazak na start trke.
Albert, Nataša i ja smo se uputili direktno na start trke. Albert i ja smo pronašli svoju startnu kapiju koja nam je odgovarala po vremenu naših ličnih rekorda (bilo je više kapija, čini mi se 6, na kojima je bilo obeleženo ciljno vreme koje mislite da možete da postignete i adekvatno tome stanete u odgovarajući red …. brige nije bilo oko eventualnog lošijeg postignutog rezultata zbog gužve i vašeg kasnijeg polaska od startne kapije jer svako od nas je imao čipove koju su se aktivirali kada biste prešli preko startne linije i deaktivirali kada biste prošli kroz cilj tako da je sve bilo fer i korektno). Nas dvojica smo se smestili iza druge kapije jer prva kapija je bila rezervisana isključivo za trkače koji su na trku dovedeni zbog eventualnog obaranja rekorda staze i time uveličali ionako veliku trku. Nataša je bila odmah pored kapije starta koja je odvajala gledaoce i trkače i zauzela je poziciju da pokuša sve iz autobusa svojim vernim fotoaparatom da nas uslika.
Naravno sve vreme pada sneg, temperatura je oko nula (ako ne i ispod), ali to ništa nije važno jer sam u velikoj grupi ljudi koji su tu da istrče i budu deo ove velike trke, muzika se pojačava kako se vreme starta približava, čuju se bubnjevi koji dižu adrenalin …. Iako sam u mojoj standardnoj opermi, samo šorc i kratka majica bez rukava, ni malo mi nije hladno, šta više – vruće mi je, ne mogu da dočekam start. I eto ga odbrojavanje i start. Krenuo sam, pored mene je Albert … još odavno smo se dogovorilil da ćemo krenuti zajedno, pa šta nam bog da. Tako je i bilo. Krenuli smo zajedno, zajedno smo obilazii ljude na samom početku, ali ni jednog trenutka nam niko nije remetio tempo trčanja usporavajući nas. Posle tri kilometra ja sam malo otišao napred, i sa Albertom sam se video posle tek na cilju. Posle saznajem od njega da mi je on bio sve vreme relativno blizu, na malo više od minut od mene. Što se mene tiče meni je bilo super, tempo je bio super, 11 kilometara nisam ni osetio, išao sam dobar prolaz, a onda je hladnoća počela da radi svoj posao. Da iskren budem meni u toku trke ni u jednom trenutku nije bilo hladno, ali mislim da se moji listovi i butine neće složiti sa ovom mojom konstatacijom jer sam osetio posle jedanaestog kilometra da su mi listovi i butine nekako uspavani, umrtvljeni, a u glavi ludilo, imam utisak kao da mi se prispavalo. Ni sam ne verujem šta se dešava. Nemoguće da su mi se na samoj trci svi mišići uspavali, naročito jer sam stvarno vodio računa da sto posto odmoran budem na dan trke. Naravno da to nije imalo veze samnom, vreme je odradilo svoje, što sam i sam ubrzo shvatio i svim silama sam se trudio da trgnem mišiće iz “zimskog sna”. Ipak taj osećaj me je pratio do kraja polumaratona, ali sam uspeo nekako sve to da ublažim ulaganjem i poslednjeg atoma snage. Iz dosadašnjih iskustava sam za sve ovo vreme treniranja naučio da kada ti je mnogo teško treba promeniti tempo, ubrzati par stotina metara, da trgneš i razbudiš malo organizam, a posle ako možeš nastaviš tim tempom, a ako ne vratiš se na stari tempo ali si se makar oporavio. To je delimično imalo efekta, ali ipak protiv onog vremena se nije moglo boriti. Do cilja sam bukvalno istresao i poslednji atom snage, istrčao sam najbolje vreme sezone – 1:20:15 je pokazivao sat kada sam ušao u cilj. U meni pomešana osećanja, presrećan jer sam preživeo ovo vreme, istrčao dobru trku, najbolju ove godine, ali i žal za par sekundi koje su mi nedostajale da oborim lični rekord od 1:19:54. Nakon par sekundi sam primetio i veliki ekran na cilju i video kako se na njemu ređaju imena kako ko ulazi u cilj (što me je impesioniralo) i u tom trenutku sam video svoje ime i prezime, startni broj i vreme 1:20:00. To je bilo moje pravo istrčano vreme, vreme koje je pokazivao čip da sam istrčao od starta do cilja. Tada mi je bilo još teže jer sam tada zaključio da mi je falilo samo 7 sekundi do ličnog rekorda, još kada sam posle čuo od ostalih trkača da su njihovi satovi na kraju pokazivali da je staza bila najverovatnije duža 250-300 metara, malo je reći da sam bio razočaran.
Međutim taj osećaj razočarenja jako brzo je nestao, jer ipak sam istrčao jednu jaku trku po snegu i to u inostranstvu. Ubrzo zatim je i Albert prošao kroz cilj sa malo više od minut zaostatka zamnom. Nas dvojica smo zajedno otišli da vidimo kako se drži Nataša koja nije odstupala od svoje fotografske pozicije. Iskreno, mislim da je ona mnogo više zaginula od svih nas toga dana čekajući na cilju da nam svima obezbedi slike prolaska kroz cilj. I pored mog upornog navaljivanja da je neko zameni i da je odvedem u hostel da se ugreje jer ruke su joj se tresle od hladnoće ona je to uporno odbijala i dalje je veselo cupkala srećna što sam istrčao dobro vreme i poneta atmosferom na cilju. Na kratko sam otrčao do hostela, istuširao se i odmah se vratio da je grejem na cilju dok fotogafiše ostalo društvo iz autobusa.
Konačni Natašin učinak je bio preko 2000 slika, malo više od 4 sata stajanja na cilju po onoj neverovatnoj hladnoći u jednom mestu, promrzle noge, promrzle šake. Zbog velike iscrpljenosti od hladnoće sam ipak uspeo nekako da je ubedim da se vrati u hostel iako i dan danas žali što nije uspela da uslika još preostala dva, tri maratonca iz našeg autobusa. U hostelu je palo grejanje, sušenje cipela i zasluženo čašćenje toplim kestenjem. 🙂
Koji sat kasnije je usledio povratak nazad u Srbiju i razvoženje po gradovima. U Novom Sadu smo bili u ponedeljak oko 3h ujutro.
Sve u svemu fenomenalan provod, jako dobro društvo, svako od nas je ostao i zapamćen po nekim epizodicama, nadimcima : Miljurko – štrudla, Nemanja Katanić – tombola, Miloš Lazić – tatko i slično. Stvarno nezaboravan doživljaj i neverovatan spoj ljudi. U ime svih nas Zdravko hvala za super organizovan vikend. Što bi Zdravko rekao : “Drugari nema opuštanja, već su u planu neke nove akcije i zajednička putovanja”….. tako da vredno trenirajte u iščekivanju novog ovakovog doživljaja, ako je ikako moguće ponoviti ovako dobar vikend. 🙂
U izveštaj ove fenomenalne trke, na kojoj je stvarno bilo svega što se poželeti može, bih dodao i malo staitstike, da eto još malo pohvalimo slovenačke organizatore jer ja nigde nisam video toliko ljudi na stazi i van nje da toliko vole trčanje i cene nas trkače. A evo i najavljene statistike :
Na 17. Ljubljanskom maratonu bilo je tri glavne trke (kažem glavne jer je dan pre maratona održano i par propratnih trkica za decu):
– Trka na 10 km – trku je završilo 4241 trkača i trkačica
– Trka na 21 km – trku je završilo 6122 trkača i trkačica
– Trke na 42 km – trku je završilo 1186 trkača i trkačica
Što se tiče nas Novosađana, članova kluba ARK Fruška Gora i prijatelja kluba, rezultati i plasmani su sledeći :
1. Natasa Tucakovic preko 2000 fotografija (u kategoriji fotoreportera 🙂 )
2. Jelena Horvacki (NIKE trka na 10km) – 1:11:09 (2083 mesto)
3. Bojan Kačar (polumaraton) – 1:51:07 (2296. mesto ukupno – 512. mesto u kategoriji A)
4. Jovica Cucić (polumaraton) – 1:41:30 (1272. mesto ukupno – 140. mesto u kategoriji E)
5. Zoran Kampfer (polumaraton) – 1:42:02 (1216. mesto ukupno – 223. mesto u kategoriji C)
6. Goran Vendlener (polumaraton) – 1:30:51 (400. mesto ukupno – 72. mesto u kategoriji B)
7. Nenad Jovanovic (polumaraton) – 1:20:00 (60. mesto ukupno – 23. mesto u kategoriji A)
8. Ivan Simic (maraton) – 3:42:10 (472. mesto ukupno – 73 mesto u kategiriji A)
Kategorije koje su nama od značaja su bile sledeće :
– Kategorija A – od 1983 do 1994
– Kategorija B – od 1978 do 1982
– Kategorija C – od 1973 do 1977
– Kategorija E – od 1963 do 1967
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora