Kada ne ide ti stani, pa odmori :)

Hajde neka bude pre jedno tri meseca odlučih ja da mi je pravi trenutak za malo „ozbiljnije“ vreme na polumaratonu.. Razmišljam, trčim više od 10…

Hajde neka bude pre jedno tri meseca odlučih ja da mi je pravi trenutak za malo „ozbiljnije“ vreme na polumaratonu.. Razmišljam, trčim više od 10 godina za svoju dušu, a te 2012-te sam istrčala na našem Noćnom maratonu polutku za 1:47… Možda mogu i bolje.. Kontaktiram našeg Shoneta profesionalca u svakom smislu te reči, kad on kaže možeš ti mnogo bolje.. Ok, krećemo sa treninzima..

Ne mogu da vam opišem koliko sve odjednom za mene postaje novo.. Deonice… Redovni treninzi.. Dužine sve… Kad je trčanje u pitanju ja sam veoma požrtvovana, dajem previše vremena i nekako sam navikla na lep osećaj nakon dobrog treninga.. I možda to neki ljudi oko mene ne shvataju, ali prosto to je meni potrebno. Do sada su ti treninzi izgledali tako što ja izađem i onda smislim kuda idem bez nekog plana i programa. To je ok, ali napretka nema…

13055361_10209399344285723_4924937546264299677_n
Kada sam krenula sa Shonetovim treninzima sve se nekako obrnulo.. Deonice su mi prijale.. Teže su mi padale dužine nedeljom gde sam uglavnom trebala da pratim neki tempo. Sećam se prve „dužine“ od 16km gde su svi išli tempo brži od 5min/km a ja jedva 5:10min/km 🙂

I na tom prvom treningu pratio me Zoki. Ima on dobre živce. To je uglavnom kukanje i vreme kada trener najviše štuca 😀

Onda su krenule i deonice da mi smetaju.. Kud baš 1000m, kud baš 800m.. Uuuuuu 400m extra.. Ali sve u svemu napredak je bio vidljiv.. Onda je usledio trening nasipom gde sam ja pukla pri samoj pomisli na 5min/km… Dođem posle kući i nerviram se jer shvatam da mi je sve u glavi.. 🙂 Postajem nervozna 😀

Treninzi su se nizali, a moj trener uvek optimističan i samo me hvali 🙂 Dobro nije da nisam napredovala i nije da nisam ustajala kada me je mrzelo, radila intervale po najgorem suncu.. Nije da nisam.. Ali sam uvek nekako samokritična.. To sam primetila i na određenim razgovorima za posao, gde prvo kažem šta ne znam 😀 Lujka 😀 Kontam, hajde valjda će se iznenaditi kada vide koliko znam 😛

Prijavila sam se da napišem ovaj tekst ne zato što sam nešto uradila na Beogradskom maratonu, nego zato što želim da se na neki način zahvalim Shonetu i Zoranu na ogromnoj podršci svih ovih dana, nedelja, meseci..

Shone VELIKO HVALA što veruješ i sad da mogu bolje, što brineš, zoveš, šalješ poruke, što si uvek tu kao prijatelj, kao neko ko zna svakog momenta šta treba da uradim da bi bilo bolje.

Što se Zorana aka Žapca tiče, mislim da me je za vreme ovih priprema najbolje upoznao 😀 (On kaže zavoleo još više :D) To su osmesi, to je padanje, nerviranje, nervoza, jer dok on napravi jedan korak ja napravim 5 😀 Ispričaću vam jednu anegdotu sa naših treninga…

Trebali smo da radimo deonice i sad bilo je nešto tipa 200m (bio je početak). Ide Žabac ispred mene ono smorio se, trlja nešto oči čime meni pokazuje da mu baš nije nešto zanimljivo (toliko ga već poznajem), a i nekad više obratim pažnju na pokrete tela nego na priču pa time skontam pravu istinu 🙂 Elem, ide on tako (čitaj trči – hoda) dok se ja ubijam i taman da mu kažem brate mili idi svoj tempo ako ti je dosadno i prestani da trljaš oči, kad ono pojavi se rupa, meni noga upadne i padnem ja tako da on nije u prvi mah ni primetio 😀 😀 😀 To je toliko bilo smešno iako je mene noga već počela boleti 😀 Hoću da kažem da sam više nervozirala nego dala svoj maksimum 😀

Kako se trka približavala ja sam se trudila i bilo je znakova da će biti nešto od mene 🙂 Međutim u subotu kao od šale sunce nam se osmehnulo i to ne ono „zubato“ već pravo i reklo nam srećno 🙂

Zoran (čitaj Žabac) mi držao tempo naravno, Shone mi dao instrukcije kako ne bih slučajno Zorana ostavila i produžila 😛 Do 13og kilometra sve je bilo super, a onda krenula noćna mora.. Sunce me je spržilo, vode mi nije bilo dosta, smorila se žešće, postalo mi dosadno i vidim ja neće od mene ništa biti. Reko aj kad je već tako da stanem ja malo (inače to mi je omiljeno stani ti Majo malo, nešto si se opet unervozila).. Ali u glavi mi je bilo samo to koliko sam napora dala na treninzima da ću trku sigurno završiti… Zoran mi je uredno dodavao vodu, maramu kvasio hladnom vodom, umivala sam se, ma sve ali prosto sam se umorila i nije bilo nade… Ulazimo u cilj, srećni naravno samo loše jako vreme 1:56:50.. A kao planirala 1:46. Da budemo realni nije bilo vreme uopšte za obaranje ličnih ali ovo istrčano vreme je za mene u tom momentu bilo jako loše.

13010702_1153205024709790_1175212112274290167_n
Nakon trke, zagrli me moja draga Sanja, kaže kako je ponosna na mene kako sam super, kako treba da sam jako srećna i ja znam da je to to… Znam da jeste jer ja sam srećna. Jer život ti pruža uvek novu šansu.. Svakim danom.. Kada otvorimo oči, kada smo zdravi, kada grlimo, ljubimo, dajemo i primamo ljubav sve su to nove šanse.. A najviše od svega što mi je drago jeste uplata za Belhospice i što sam već treću godinu tu, što ih nekako grlim iz prikrajka, a oni mi se raduju iz godine u godinu sve više..

Trčati Beogradski maraton je za mene privilegija, jedan prelepi osećaj koji, nadam se, da će trajati godinama bez obzira na rezultat i bez obzira na spremnost…

P.S. Shone, Zorane HVAAAALAAAAAAAA DO NEBA!!!