Jedne jeseni na drugoj strani planete… NYC maraton 2014

Prica je pocela jos letos, tada sam jos bila na Malti, stigao mi je jedne veceri email koji je uticao na tok mog zivota narednih meseci, u  njemu je pisalo “Pakuj kofere, trcis Njujorski maraton”. Ostala sam skamenjena u vremenu I prostoru. Email sam citala iznova I iznova, dok nisam shvatila da to stvarno jeste istina. Prosla mi je misao u glavi, kako ljudi godinama pokusavaju preko lutrije I izvlacenja da dodju na taj Njujorski spektakl, jedan od najvecih maratona sveta, da trce,uzivaju, da ga osete… a tek 50 hiljada godisnje uspe da na neki od vise nacina dodje do ulaznica. Pocele su pripreme. U pocetku sam se bojala, ali sam se posle uhodala, I videla da mogu. Dolazilo je do dana kada sam prosto morala da uzimam dane odmora, jer nakon jakih treninga, nedelja i nedelja provedenih na otvorenom, na Malti uz more, na 40 stepeni, gde je vrlo tesko bilo disati, pa u Srbiji kroz njive, kroz selo gde zivim, po kisi, po hladnom vremenu, poceli su da se pojavljuju i prvi znaci slabih tacaka na mom telu, a to su podkolenice, kao i spazam.. Nakon neuspelog polumaratona u Varazdinu, bas zbog tih problema koje sam imala, nakon 40 dana cekao me je taj Njujorski maraton…

10422949_10203845053381503_8412998766330360268_n

30.Oktobar, ushicenje pre samog puta, koferi spakovani, poleteli smo… Nebojsa i ja… Avion je kasnio cak pola sata sa poletanjem, sto je bilo dovoljno da se moj kolega i prijatelj unervozi, s obzirom da smo bili u cajtnotu. I tacno je bilo tako. Sleteli smo u Cirih 10 minuta pre poletanja aviona za New York. Morali smo da trcimo kroz aerodrom, da se u trku snalazimo. Dva minuta pre vremena poletanja usli smo u Swissov boing I smestili se. Cekalo nas je devet sati leta, preletanje kroz vremenske zone… Poleteli smo konacno. Sjajna usluga, komocija, super drustvo, brzo je proslo.

Sleteli smo, uzeli taksi, i uputili se ka hotelu. Taksista nas je odrao posteno. U lobiju hotela cekao nas je nas drugar Boki, koji je pre nas stigao u NY. Odmorili smo malo tu noc, iscrpljeni od puta. Ali..

Zvoni meni telefon u jednom momentu, budi me… javljam se, kad ono Darko, glavni “krivac” za celu tu avanturu zvanu “Njujork”:“Ajde Keti ustaj idemo na trcanje”, pomeram roletne, oci na pola koplja, ne razumem sta se desava, vidim da je napolju jos mrak, pitam ga “Jel ti kontas da je napolju jos mrak I da je sada 5 ujutru, nismo u Srbiji”, njegov odgovor je bio  da zna sta radi, Nebojsa se vec spremio, cekaju samo Bojana I mene. Odbijala sam uz mnostvo argumenata, ali… kad big boss naredi, mora da se poslusa. Vrlo bezvoljno spremili smo se i sisli. Jutro na Menhetnu… neverovatno! Ipak to trcanju u 5 ujutru I nije bila tako losa ideja!  13.kilometara treninga, zezanja, fotografisanja, .. Za pamcenje!

10386381_10203780394485071_7978655904979321540_n

Nakon jutarnjeg treninga uputili smo se u EXPO  centar da podignemo startne pakete. Srecom, stigli smo na vreme, jer je red nakon  nase posete expo-u bio I po par stotina metara… da vam se zavrti u glavi. Znate onu “ Ko rano rani… ”, okej , i zeva, ali i dve srece grabi. Isprobano – istinito! Na Expo-u je bilo zaista svega, od odlicne orgnizacije svega, do sjajne trkacke opreme, suplemenata, raznih nekih zanimacija I interesantnih sadrzaja…

10671456_10203845048501381_7624462338259318103_n
Bio je to jedan lep dan u Njujorku, prvi dan, setnja, fotografisanje svega oko nas, radost… Bas smo bili veseli I lepo raspolozeni. Paradu nacija smo na zalost morali da propustimo, s obzirom da smo bili preumorni I neispavani. I dobro smo postupili sto smo to predvece ostali u hotelu. Sutra nas je cekao novi dan – dan pred maraton…

10801572_10203819821790729_96659938068350961_n

Opet 5 ujutru, stize poruka na telefon “Jel si budna, idemo li na kafu?” Nas troje ovaj put, Darko, Nebojsa I ja. Sedeli smo u Starbaksu, pijuckali kafu, pricali o svemu, ponajvise o strategiji, o trcanju, o zeljama I planovima. Bilo je to jos jedno jutro za pamcenje. Kasnije,  Bojan I ja smo se prepustili carima velelepnog Njujorka. Nazalost, malo je to vremena bilo za sve obici. Svrha svakako nije ni bila obilazenje, nego zna se – maraton! Nismo smeli da umaramo noge. Poslepodne smo se vratili u hotel, gde su nas cekali predvodnici ekipe, vec izludeli sto nas nema. Malo nas je bio metro zeznuo, ali je to duga prica.Zatim smo se uputili na pasta parti veceru.Opet smo dosli na vreme, da izbegnemo redove I cekanje za ulaz. Lepa vecera, izbor testenina, pica, odlicna muzika, vesela atmosfera, ucinili su da I ovo bude jedno sjajno vece, I jos lepih momenata za pamcenje.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

DSC_0351 - CopyMaratonsko jutro… vrlo vazni momenti. Na vreme ustati, jesti nesto odgovaraju do odgovarajuceg vremena pred trku. Uzbudjenje od samog momenta budjenja.  Napolju mrak, hladno, a krv kljuca… Spremamo se. Polazimo. Metroom smo otisli do mesta odakle su busevi kretali ka Staten Islandu, juznom delu New Yorka, odakle startuje maraton. 700 buseva, mnostvo ljudi  u organizaciji, uticali su na to da  I ovaj aspekt organizacije maratona bude odlicno odradjen, bez greske. Neverovatan prizor Njujorka kako se budi, hiljade trkaca sa svih strana nadire, Njujork je bio preplavljen.  Ulazimo u bus, popunjavamo sedista, polazimo. Jos tri ipo sata do starta… Nisam mnogo pricala to jutro. Bila sam previse uzbudjena. Dok smo se vozili ulicama Njujorka u cik zore, gledala sam kroz prozor, u jednu tacku, pokusavala sam da se smirim iznutra. Posle sat vremena dosli smo do mesta starta. Izasli iz busa, I uvideli da cemo imati problem. Okej, bilo je hladno, uz hladnocu nije problem trcati. Ali vetar…  udari su bili cak do 50km/h. Setali smo da nadjemo nase “selo”,kako su organizatori nazvali odeljke odakle svaki “talas”polazi. Moralo je rasporediti tih vise od 50 hiljada ljudi. Prvi start je bio u 9h, a poslednji  u 11h. Ja sam bila u prvom talasu. U “selima”smo imali vode,caja, kafe, tople cokolade, dzevreka, energetskih barova,gelova. Sve je bilo jasno obelezeno. Ljudi iz organizacije je u svakom trenutku bilo na sve strane, za sva eventualna pitanja. Setkali smo se u okviru naseg odeljka, da se iole zagrejemo, skakutali smo u mesto. Darko i Nebojsa su mi pravili drustvo do mog ulaska u startnu zonu. Kad je vec bilo vreme da udjem pozdravila sam se sa njima, pozeleli mi srecu do cilja, nacinili smo jednu fotografiju i onda sam ostala sama..

Imala sam jos 40 minuta do starta. Zagrevala sam se, trckala. U 9.30h krenuli smo ka pocetku mosta gde je bila postavljena startna kapija. Sa svih strana su se postavljali talasi na hiljade trkaca. Moj talas je bio prvi iza elitnih takmicara. Organizator izgovara reci dobrodoslice, izgovara ”It’s time to get your New York on! Are you ready to run?”, cuje se zvuk topa, polazimo!!!

10805668_10203880401225177_5801304099141270163_n

Imala sam sirok osmeh na licu, kao I svi oko mene u onoj guzvi. Mahala sam kamerama. Najveci maraton na svetu je startovao. Uspon, odmah na startu, penjemo se na prvi most od tri koja nas cekaju kasnije. Ljudi vriste, helikopteri lete na sve strane, fotografi svakih 200 metara, vetar duva nenormalno  skida mi rep na glavi, ja uporno vezujem a on ga uporno skida. Nosi me na desno, sudaram se sa trkacima. Pratila sam tempo, lepo sam pocela. Skidam duks, pozdravljam se sa njim I bacam ga. Silazimo sa mosta.Ulazimo u Bruklin. Sa druge strane mosta uporedo silazi I drugi talas, treci talac se penje sa donjeg dela mosta, neverovatni prizori.

10405535_10203880401185176_1001892983703797484_n

Publika vristi, dobacuju reci podrske, muzika drezdi, ja ne znam gde se nalazim. Pratim tempo, gledam na sat, zadovoljna sam pocetkom. Gledam naravno I sa strana, prosto je neizbezno. Toliko gledalaca, toliko poruka podrske sa svih strana, … nesto slicno jos nisam dozivela. Pojavljuje se grc u podkolenicama, koji mi nije popustio ni kilometrima posle. Ali uzivala sam. Nisam dala da mi sputava osecaj koji se dozivljava mozda samo jednom u zivotu. Hiljade ljudi trci pored mene, sa istim ili slicnim ciljem. Ja licno sam trcala za svoje sto bolje maratonsko vreme. I prvi put sam u dugoprugasku trku usla bez muzike I slusalica. Znala sam da za to na Njujorskom maratonu ni nema smisla, tako bih puno propustila. Ovako sam imala pun dozivljaj.

10300095_10203844971939467_8382187834665066201_n

Trcalo se dugim pravcima, sirokim avenijama, okrepa na svaka 3-4 kilometra, I sve vreme mnostvo ljudi pored staze, osim na mostovima, gde je zaista preterano duvalo. Posle 25. kilometara  silazimo na Menhetn. Tamo tolika galama, pravi spektakl, vise od dva miliona ljudi duz cele staze je bilo uz sve nas. Mnostvo muzickih bendova. Dodirujem transparent “Touch for the power”, nisam mogla odoleti!

544942_10203819835431070_3963612169072443428_nKilometri prolaze, skoro da se I ne osete. Neprestana guzva na stazi non stop, sa vrlo imalo prostora izmedju trkaca. Divan pogled sa mostova. Helikopteri nas prelecu. Samo sam zamislila u momentu kako je njima koji to iz pticije perspektive gledaju. Ocaravajuce, znam. Prezivljavam jedan od svojih snova, svake sekunde sam toga bila svesna. Razmisljala sam I gde su momci, Bojan, Nebojsa i Darko, na kojem delu staze je koji..  Nadala sam se da je Bojan tu negde blizu. Ostalo je jos  7. kilometra do kraja, bend pored kojeg prolazim svira I peva pesmu Phila Collinsa,  govorim u sebi, covece zavrsavam svoj drugi maraton u zivotu! Istog momenta suze u ocima, radosnice, kako sam bila ponosna na sebe.. Gledala sam  u sat racunajuci za koliko cu otprilike zavrsiti. Nije bas bilo u vremenu koje sam zelela I ocekivala, I za koje sam realno bila spremna, ali je sigurno bilo da pada licni rekord, sto me je svakako radovalo! Vetar se nije smirivao, sibao me je do samog kraja. Ulazimo u Central Park, sam finis trke. Jos se lomimo uzbrdo, nizbrdo, konacno ravnina pred cilj. Vidim sat, eno ispred ona slika koju sam mesecima gledala samo preko internet, fotografija, cilj Njujorskog maratona!

Ruka na srce, utrcavam, radujem se, placem. Toliki meseci price, toliko svega oko tog Njujorskog maratona… I zavrsio se.. Kakva prica.. Prolaze mi misli kroz glavu, “ne mogu da verujem, drugi maraton, I to bas ovde. 03:28:21”. Dobijam svoju medalju, koju sam odmah poljubila I stavila kraj srca. Fotografi me vuku na slikanje, mene sa mojim suzama i medaljom. Imala sam jaku upalu, jedva sam se pokretala, podkolenice vise nisam ni osecala. Koracala sam, sa masom drugih trkaca, napred kroz ogradjen prostor, gledala u nebo, u visine, zahvaljivala se Gospodu na svemu, na zivotu koji nekad zna da bude I previse lep, da se zapitate u momentu “da li ja to sanjam??”

Sve vreme koracam, pricam sama sa sobom, sa nebom, sa glasovima u svojoj glavi, uzimam svoj finiserski paket, I odmah pocinjem saistezanjem. Neverovatna paznja volontera da pomognu svakome u cemu god. Ja nisam cak moga ni flasicu vode da odvrnem. Jedna zaista lepa slika organizacije jedne sjajne trke, sportske manifestacije, za koju svi mogu zasigurno da imaju samo reci hvale. Bojan je svoj maraton zavrsio za 04:15, Nesa istrcao svoj prvi maraton  i Dare napravio svoj rekord , obojica za 04:38.

Pitali su me pre nekog vremena, koja mi je omiljena medalja koju imam. Nisam imala odgovor, sve su mi bile drage. Ali sada mogu jednu da izdvojim ispred svih, bas ovu! Za mene, ona je od zlata. Odmah sam znala, ovo mi je nova najdraza stvar koju posedujem, jer se u njoj krije cela ova prica, delic istorije mojih pocetaka u trcanju, ona svedoci o jednim od najlepsih delova mog zivota.

Maraton je stanje uma,  svesnost koliko smo zivi, I kakvu moc nam je Bog podario. Za mene, maraton je vise od zivota.

Hvala Bogu za podaren zivot, za momente vredne secanja, i NEIZMERNO  hvala NJIMA bez kojih nista od ovoga ne bi bilo moguce.

HVALA sto ste bili tu <3

 

 

10702128_10203819822790754_7959853438522956348_n

 

  • Boško Stupar

    Bravo Keti! Jako lepa priča i fenomenalan učinak 🙂 Samo kidaj

  • Katarina Keti Pohlod

    Hvala Bosko! I svim maratoncima iz sveg srca zelim da dozive isto ovo!