Tri dana su već iza nas, Austrija, Tirol i prelepi nacionalni park, Haue Tauern. Prvi test smo položili. Svi se već dobro znamo a i polako smo se uigrali kao tim. Sledeće što nas očekuje je druga tačka dnevnog reda, Gran Paradiso (4,066 m.n.v), najviši vrh Italije.
Gran Paradiso nalazi se na severu Italije uz granicu sa Francuskom. Drugi vrh na koji se penjemo i jedna lestvica više u procesu pripreme što se tiče aklimatizacije i navikavanja tela da duži vremenski period bude na nogama i sa teretom na leđima.
Dan pauze i noćenje imali smo u Torinu. Sutradan, posle kratke pauze u Aosti zbog nabavke dolazimo u mesto Pont, u nacionalnom parku Gran Paradiso gde je polazna tačka našega uspona. Prvi cilj za taj dan je bio da ispenjemo prvi deo rute do doma Vitto Emanuele (2,745 m.n.v). U domu ćemo prenoćiti naredna dva dana. Pošto se vreme pogoršavalo kada smo stigli u Pont, tu smo se brzo prepakovali i krenuli ka domu. Kiša već polako počinje da pada i da pojačava. Voleli bi da je lepo vreme ali šta je tu je, to je priroda i treba biti spreman na sve što ona priredi.
Put to doma je bio čista šetnja ali za predstavljalo je mali psihološki zid. Blagi pad u motivaciji i preispitivanje je sasvim normalno u takvim uslovima. Trudio sam se u tim trenucima da podignem i motivišem sebe. “Korak po korak”, to je bila moja mantra ostali ništa nije bilo bitno. Ista situacija kao i kada na trkačkom maratonu naiđete na tkzv. “Zid”. Treba samo stisnuti zube i nastaviti dalje, taj osećaj će proći.
Priroda oko nas je dosta drugačija nego kada smo bili u Austriji. Totalno druga priča, surova priroda. Okruženi smo vodopadima od otopljenog lednika, čija se voda sa vrhova sliva u dolinu. Samo stena, sneg i voda. Nema puno biljaka, nešto malo borove šume na početku staze, i trava kako se što više penjete. Životinjskog sveta, skoro da nismo ni videli. Surovo okruženje. Unatoč hladnom vremenu, vetru i kiši stižemo relativno brzo do planinarskog doma, za dva sata hoda. Svi smo bili mokri do gole kože, sva sreća u domu se nalazila soba za sušenje mokrih stvari koja je već bila puna sa stvarima ostalih planinara ali smo se nekako snašli i ostavili svoju odeću i obuću da se osuše.
U domu večeramo, okupljamo se i igramo karte, druženje i odmor. Počinak je uskoro sledovao. Plan je bio da krenemo u 5 ujutru na uspon tako da je valjalo ranije i leći spavati i dobro se odmoriti. Ustajemo na vreme, spremamo svu potrebnu opremu i krećemo tačno u 5 časova. Dan je obećavao lepo i toplo vreme. Pun mesec je obajsavao nebo. Nije bilo hladno i vetar nije duvao. Kretali smo se kroz stene, sneg i led. Voda sa glečera je buktila i tekla ispod nas. Oblaci u sunce su se smenjivali u toku uspona. Kako smo se približavali vrhu tako je vetar sve više pojačavao. Ispod vrha bili smo već u oblacima. Madona, bela statua na vrhu i simbol Gran Paradisa, mogla se videti tek samo u trenucima. Do vrha smo imali konstantan uspon tako da smo visinsku razliku brzo savladavali. Sam uspon nije toliko tehnički zahtevan koliko fizički.
Pošto je dan bio dobar za uspon u odnosu na prethodne dane kada je bilo loše vreme, dosta planinara je čekalo da krenu na uspon taj isti dan kada i mi. Tako da vrhu se stvorila gužva. Iz tog razloga za nas je pristup do vrha isao drugom rutom. Do same Madone ispenjali smo sa druge strane vrha. Poslednji detalj pred sam vrh je bio alpinistički detalj koji smo ispenjali svi bez nekih problema, naravno bili smo osigurani. Tako da smo imali priliku malo vezbati i penjanje po steni sa derezama.
Opet svih 18 članova izlazi na vrh što je još jedan veliki uspeh za celu grupu. Na vrhu se slikamo sa zastavama i po tradiciji ljubimo Madonu. Posle toga sledio je abzaj niz detalj i silazak prema domu. Sunce je več bilo upekla pri spustu tako da se sneg uveliko topio što je stvaralo bujice vode koja se čula ispod nas. Na nekim mestima sneg se skroz bio otopio tako da je sada umesto snega tu bila stena i slapovi. Prilikom takvo jednog detalja umalo nisam upao u vodu prilikom skakanja na deo gde je još uvek bio sneg. Tu snežnu platformu prilikom skoka sam obrušio i time sam otežao prolaz tuda ostalim članovima ali su oni ipak uspeli odpenjavanjem preko stena da pređu taj detalj.
Do planinarskog doma spuštamo se brzo za dva-tri sata. Za uspešan uspon sebe častim kolačem, pivom i toplim tušem koji se u domu plaća po 3 eura. Vredelo je. Opet svi u domu pravimo odbru atmosferu. Tu noć opet spavamo u domu i sutradan ujutru spuštamo se dole nazad u Pont gde nas je čekao autobus i put ka našem glavnom odredištu, Šamoniju i uspon na Mon Blan.
Aleksandar Pavlović