Državno prvenstvo u planinskom trčanju – Dimitrovgrad

Nakon svake trke, na kraju vikenda, vraćamo se kućama sa razmišljanjem da od ove poslednje trke sigurno neće moći da bude boljeg druženja i više zadovoljnih lica, ali svaka naredna trka demantuje ta naša razmišljanja. Fenomenalno druženje i raspoloženje prošli vikend na Fruškoj Gori, na fruškogorskom maratonu, je stvarno malo ko očekivao da će biti moguće da se na isti način ponovi, ali priča je samo nastavljena ovog vikenda, koji je za nama, u Dimitrovgradu. Možda ta izvanredna atmosfera, koju stalno spominjem da je pristutna u našem klubu na svakoj trci, svaki put zvuči kao neki šablon koji koristim ne bi li započeo tekst, ali takvo drugarstvo u mojoj dugoj atletskoj karijeri nikada nisam doživeo kao sa ovim klubom i sa ljudima okupljenim u tom klubu i oko njega. U narednih par pasusa ću pokušati da prelistam ceo vikend u glavi i da bacim na papir ukratko o našim  doživljajima u Dimitrovgradu na prvenstvu države u planinskom trčanju.
Mala promena u odnosu na naše prethodne polaske na neku trku je bila ta što se ovaj vikend nismo svi nalazili u Novom Sadu i odatle kretali u nove pohode, već je okupljanje bilo dogovoreno u Beogradu, gde smo imali organizovan prevoz autobusom do Dimitrovgrada, i to za džabaka. Do Beograda smo došli  različitim prevoznim sredstvima, kako se ko snašao, kolima, autobusom ili vozom, ali naposletku svi smo se našli ispred glavne železničke stanice u Beogradu. Sve je bilo isplanirano u minut, pa smo tako i krenuli, tačno na vreme, ne bi li smo stigli na svečano otvaranje trke u Dimitrovgradu. Autobus je bio pun, istina u autobusu je brojčano bilo mnogo više starijih trkača, verovatno jer je osim što je ovo bilo prvenstvo države u planinskom trčanju, takođe i bilo državno veteransko prvenstvo, ali to se po atmosferi u autobusu ni malo nije osetilo. Naravno pogađate ko je bio zadužen za neprekidnu graju u autobusu čitavih četiri, pet sati putovanja. Mlađe veselo društvo, okupljeno u zadnjem delu autobusa, je odavalo utisak da je autobus zakupljen za srednjoškolsku ekskurziju a ne za prevoz ozbiljnih trkača, od kojih većina pretenduje na najviši plasman u svojim konkurencijama. Naravno da vas to u svakom trenutku oduševljava, i da vam toliko dug put predstavlja zadovoljstvo a ne samo neku obavezu.

Dolazak u Dimitrovgrad nas je sve, mogu reći, prijatno iznenadio, jer u istom trenutku kada smo mi izlazili iz autobusa, počinjala je organizovana parada paradnih gardi vojski iz svih država iz regiona. Iako smo mi klub u usponu i iako nas danas svi prepoznaju na trkama, ipak taj doček nije napravljen samo za naš autobus. Podatak koji nisam do sada napomenuo je i taj da je ovo ujedno i bila vojno prvenstvo države u planinskom trčanju, a otuda i prisustvo ove svečane povorke ne izgleda toliko čudno.

Prijatan program, koji je spremila naša vojska a koji je uključivao svečani marš, vojni orkestar koji je izvodio razne muzičke numere i na kraju, kao šlag na tortu sletanje padobranaca u Dimitrovgrad, stvarno su stvari koje vam ostaju dugo u lepom sećanju.

Naša sledeća briga jeste bila gde ćemo se smestiti, gde se nalazi hotel u kojem ćemo prespavati, ali na to, kao i na mnogo stvari oko organizacije, je odavno već mislio jedan čovek, Goran Čegar. Stvarno se morate osećati počastvovano kad vam, jedan od najboljih planinskih trkača kakav je Goran, organizuje ceo vikend i kada ne morate ni o čemu da brinete. Naime, nas 15 iz ARK Fruška Gora Goran je smestio kod jedne jako prijatne porodice u Dimitrovgradu, svako je imao sasvim dovoljno prostora da se razbaškari. Još jedna olakšavajuća okolnost je bila ta što smo se smestili na samo 200 metara od starta.

Druženje je moglo da počne. Nismo dangubili ni trenutka, momentalno smo počeli sa klopom, zatim neizbežni kolači, i kao kulminacija večeri društvene igre uz burno praćenje tenisa na TV-u. Neki su se odlučili da obiđu stazu, ne bi li se što bolje pripremili za trku, a neki su ipak odlučili da se ne troše i ostanu u kući da dovrše sve što je ostalo od kolača.

Ipak ništa nije savršeno, pa tako ni to naše idilično veče. Naime, sve je poremetila jedna vest koja nas je sve izbacila iz takta, a ona je glasila “članovi ARK Fruška Gora u nedelju neće učestvovati u trci u najačoj konkurenciji, jer kao klub nemaju licencu atletskog saveza (u svom nazivu imaju naziv atletski rekreativni klub), tako da će trčati u prvoj trci u 9h u kojoj se takmiče amaterski trkači”. Neverovatno razočarenje je bilo očevidno na svčijem licu te večeri, naročito ako se uzme u obzir da je naš klub i nastao okupljen oko profesionalnih sportista, koji ceo život trče ovakve trke. Međutim, ipak smo se dogovorili da ujutro svi složno izađemo na tu trku u 9h, i pokažemo ko su u stvari ti “rekreativci”. Svaki krug je iznosio 4km. Staza se odllikovala mnoštvom uzbrdica i nizbrdica. Muškarci su trčali 8km a žene 4km. Trka je bila zaista naporna, ali svaki trkač je hrabro prešao ovu jako valovitu stazu.

Poznati sportski inat je i ovde proradio, kao klub smo bili dominatni. U svakoj kategoriji u kojoj smo učestvovali smo imali osvajače medalja, ali i pobednike u apsolutnim kategorijam. Činjenica da su trkači u najjačoj konkurencij, u kojoj su nama zabranili da trčimo, trčali slična vremena kao i naši članovi u ovoj “amaterskoj” trci, dokaz je da nam atletski savez nije ni bio potreban.

Nakon završenog celokupnog takmičenja, svi smo bili raspoloženiji, ne toliko zbog tih silnih medalja koje smo pokupili iz već pomenutog saveza, već zbog činjenice da smo dokazali da smo ravnopravni sa takmičarima u vrhu ove vrste atletskih trka.

Na kraju trka naravno neizbežni ručak u hotelu, naravno pasulj. Nakon ručka, koji nam je zaista povratio energiju, prekopotrebnu za put do svojih mesta, morali smo da se pakujemo i da se oprostimo od naših gostoprimljivih domaćina i od neverovatnog Gorana Čegara, koji i pored tolikog angažovanja ceo vikend oko trke  i svih ostalih propratnih stvari, i dalje je imao snage da veselo sa nama ćaska kao da se vraćamo iz lagane šetnje a ne sa ovako jakog i iscrpljujućeg, ali ujedno i jako prijatnog, takmičenja. Obećali smo Goranu da ćemo doći i na njegovu trku u Apatinu na jesen, na koju nas je ovom prilikom srdačno pozvao.

Put nazad je bio preslikan kao i put u Dimitrovgrad. Graja, pesma i šale. Napravili smo i improvizovano proglašenje pobednika u autobusu, jer smo propustili ono pravo koje je bilo posle završetka trke, ali organizator nas je razimeo, kolači su nas čekali u frižideru, tako da su nam medalje, diplome i pehare naknadno posle ručka predali. Vreme nas je poslužilo, a kiša nas je stigla tek u Beogradu. U putu smo stajali samo jednom, da se još jednom osladimo i odmorimo.

U Beogradu smo bili prinuđeni na brz rastanak koji je prouzrokovala kiša, kašnjenje na voz, autobus ali i na neizbežno praćenje teniskog meča. Međutim, sad kad smo se uverili da nam je svaki naredni vikend druženje sve bolje, ovaj razlaz se mnogo lakše podnosi a dani do naredne trke se mnogo lakše odbrojavaju.

  • Bojana

    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀
    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀
    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀
    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀
    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀
    😀 :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D :D:D 😀

  • Vlada Raskovic

    E,u Sombor idem i ja!!!

  • Sasha Tucakovic

    molim da udje u zapisnik da je ona slika fotomontaza…… ja nisam ni liznula kolace 😛

  • Saša je u pravu ….. ja sam sve sam olizao :))))

  • Katica

    Sta se vas dvoje folirate! Pa ja sam pojela sve kolace!!! :PPPP

  • Katica

    I to u jednom dahu!