Trudim se da svake godine uradim nešto lepo i korisno za sebe kako bih imala o čemu da razmišljam u sledećoj godini i da naravno, na osnovu toga proširim svoje vidike i ciljeve. Početak godine mi je bio izuzetno loš i tada nisam mogla ni da pomislim na trčanje, a kamoli na neke rezultate.
Verujem da je na većinu mojih odluka, nakon tog lošeg perioda uticalo trkačko društvo. Neke ljude sam znala lično ali većinu sam “upoznala” tako što sam pratila “dokaze” koje su ostavljali na fb profilima. Slike sa trka na kojima sam želela da i ja jednog dana osvanem.
U subotu, 8.09. je bio Bukovački maraton. Prošle godine, baš u vreme Bukovačkog prvi put sam počela da se raspitujem za neku trku, ali sam bila sprečena da dođem, tako da ove godine nije postojala šansa da je propustim 🙂 Pre trke se baš nisam najbolje osećala jer me je stigao umor i noga mi je stvarala probleme, ali bez obzira dala sam sve od sebe. Što se tiče organizacije, meni je uvek sve ok i realno mislim da se nikad neću ni žaliti jer suviše volim trčanje i ljude koji su u toj ekipi. Staza je bila odlična, nepredvidiva, nekad veoma teška ali dovoljno dobra da mi i sada podigne adrenalin kada se setim buke trkača na startu, i sa druge strane da me smiri kada pomislim na ravnotežu i balans koju je priroda pružala. Nisam mogla, a da ne pomislim na ljude koji su išli stazu od 35 i 48km. Jer, za mene je planinsko trčanje relativno teško obzirom da živim u ravnici i da nemam gde da se spremam. Neću da se žalim jer sam prvih desetak kilometara trčala sa drugarom iz Vrbasa koji je stao kad sam ja stala, usporio kad sam ja usporila i to je bilo dovoljno da mi sledećih par kilometara da dovoljno energije i snage da nastavim. Kasnije, naletim na čoveka koji se okreće i vidi (verovatno po mom izrazu lica) da mi nije dobro i daje mi svoju flašicu vode bez govora. Da, to je ono što se oseti kod svih trkača, toplina. Završavam trku i društvo mi pravi Bojana ( sa kojom sam se malo bolje upoznala i jako mi je drago jer je skroz slatka i pozitivna ), i Jovica – čovek koji me je pratio na stazi i okretao se da slučajno ne zalutam negde 🙂
Svaka trka je za mene novi izazov, ali ono što ona pruža posle je najdragocenije. Srce mi je bilo puno tek kada sam bila u društvu svih onih čije sam slike, do pre par meseci samo gledala i molila se da i ja tu energiju osetim. Žao mi je samo što nisam mogla sve da dočekam sa trčanja i pešačenja pa će mi valjda oprostiti Sasha, Nataša, Ivan, Zoki i sorry ako sam još nekoga propustila ali naravno prave se planovi za sledeću trku i sprema se materijal za vanilice 🙂 (nadam se ovog puta za sve jer sam tu dobila jedan veliki minus ) 🙂
Društvo, šta da vam kažem osim da sam polaskana jer sam član trkačke zajednice , a sada i vašeg kluba i nadam se da sam i ja vama izmamila osmeh, pružila barem mali delić onoga što ste vi meni pružili do sada…
Aleksandar Pavlović