U subotu 14.09.2013. godine održan je 11. po redu Bukovački maraton. Još jedna prilika da se dan provede aktivno u prirodi, daleko od gradske gužve, sa drugarima u predivnom ambijentu Fruške gore. Sa ugodnom temperaturom i blagim vetrom, dan je bio kao stvoren za pešačenje ili trčanje. Moglo se pešačiti na više staza različite dužine i težine, ali prilagođene svim uzrastima i fizičkoj pripremljenosti. Arkovci su i ovde bili brojnija ekipa sa ciljem da upotpunimo sam događaj i da podržimo manifestaciju koja nam je kao i Fruškogorski maraton već prirasla k’srcu. Ovde smo preneli utiske dva naša člana, Samante i Dejana.
Najveća draž maratona je ta što smo posle svakog od njih bogatiji za još nekoliko prijatelja. Ni ovoga puta nije bilo izuzetka. Krenula sam sa svojom drugaricom Tijanom sa ciljem da prepešačimo 48 km, provedemo ceo dan u prirodi i isključimo se iz svakodnevnice. Već na samom startu srele smo neke naše drugare, i spontano krenuli svi skupa. Sve do manastira “Grgeteg” naša priča bila je dosta jednolična, u smislu da nije bilo nekih većih “događanja”. Jednostavno, pratili smo markacije, pričali o svemu i svačemu i topili kilometar po kilometar. Posle pomenutog manastira, izlazimo na čistinu, staza vodi između redova kukuruza, nekim njivama, sa koje smo jasno videli Avalu i neke udaljene planine.
Drugar i ja smo bili na začelju kolone, nekih 300m iza ostalih, kada videsmo da su svi stali i da se smeju nekontrolisano. Odmah smo pritrčali da vidimo o čemu se radi, a ekipa je već uveliko jela lubenice koje su rasle na toj njivi, a koje je naš novi drug, Igor, elegantno razbijao o zemlju i delio svim prisutnima. Tako smo upoznali Igora i Jelenu, mladi par, koji je neverovatno zanimljiv i ima šta da kaže, te su se i oni pridružili našoj veseloj grupici, sve do samog kraja. Igor bi, gde god bi video drvo sa voćem, brao i punio nam džepove, u tolikoj meri, da nam hrana iz rančeva gotovo nije bila ni potrebna. Smehu nikad kraja! U pojedinim trenucima bi ubrzao, ili počeo da trči iznenada. Kada ga pitamo zbog čega, kaže, od samog starta se “takmiči” sa dvema devojčicama (koje su u sjajnoj kondiciji!), i ne sme sebi da dozvoli da ga preteknu. Udubili smo se toliko u pričanje avantura i dogodovština (Igor svake godine prelazi ultramaraton na Fruškoj gori), da su nam kilometri neprimetno leteli, i imali smo osećaj, kada smo se približavali cilju, da smo svi sveži, i da bismo mogli još toliko da pređemo.
Oko 19h ulazimo u Bukovac, laganim trčećim korakom, kad, u jednom trenutku Igor kaže: “Ubrzajte i ne okrećite se!”, i krene da juri. Naravno, svi smo se okrenuli, kad ugledasmo one dve uporne devojčice, koje su mu bile “so na rani”. Smah, smeh i samo smeh… Igor je stigao pre njih, a nas, ostale su prešišale (svaka čast devojčicama! Posle smo saznali da imaju po 15 godina i da se bave penjanjem). Tako se završila još jedna divna avantura… Vidimo se i sledeće godine na ovoj stazi, naročito zato što je prijatna za šetnju (i za lagano trčanje), nema mnogo uzbrdica, najveći deo staze je ravan i pogodan svima, čak i onima koji su u slaboj kondiciji.
Iako je prvobitna ideja bila da ispesačim malu stazu od 16km, ipak u petak na dnu pivske čaše donosim odluku da trčim. 🙂 Kao i sve moje prethodne odluke koje sam doneo u saradnji sa pivom, i ova je bila dobro doneta odluka. 😀 Pošto mi je sestra branila dimplomski taj dan u 16 časova, cilj mi je bio da u Novom Sadu budem nacrtan do 13h kako bi mogao sve stići i na vreme se pripremiti, tako da je na kraju logičnije bilo da umesto pešačenja odradim kvalitetan trening.
Već sam se istrenirao da kao pevac svako jutro rano ustajem, samo što ne kukuričem već zevam kao nilski konj, tako da ustajanje u 6 časova u subotu ujutru nije teško palo. Jeo, spakovao se, odradio 20 sklekova i sa klubskim drugarima uputio se u Bukovac. Na startu maratona prijatna atmosfera, zezanje i druženje, davanje saveta kako pravilno spakovati planinarski ranac, gledanje trail patika u kojima trkači trče (profesionalna deformacija 🙂 ), slušanje iskustava sa prethodnih planinskih trka; sve je to utpotpunilo atmosferu pred start Bukovačkog maratona.
Usledila je ceremonija otvaranja i davanje starta. Krenuo sam zajedno sa Bojanom Ćulibrkom koji je trčao 16km. Tu nam se prudružio i Nikola Kujundzić koji je pre dve nedelje učestvovao na planinskom ultramaratonu oko Mon Blana, svaki respekt, a ovde je trčao veliki stazu od 48km, tako da je zbog toga ubrzo usporio i nastavio svojim tempom. Do ulaska u šumu smo se držali zajedno a jedan trkač iz Sremskih Karlovaca me je povukao za sobom i naveo da malo pojačam tempo. Odmah na prvoj uzbrdici osetio sam adrenalin i veliku energiju u telu, tako da sam u trenutku odlučio da se na ovoj stazi neću štedeti, nego ću odraditi jako pa koliko me glava i noge budu nosili.
Do prve kontrolne tačke, Vilina vodica dolazim dosta brzo, osvežavam se na izvoru, overavam knjižici i nastavljam istim tempom dalje. Odlično sam se osećao, nisam razmišljao da li ću se umoriti ni o tome ko je ispred a ko iza mene, jednostavno sam uživao i trčao, a to je ono što najviše volim. Trčao sam sve vreme, samo sam na jednoj strmoj uzbrdi malo prohodao. Od prve kontrolne pa do cilja trčim sam, tu i tamo obilazim po kojeg planinara koji je krenuo ranije iz Bukovca. Osećao sam se jako, ali nije to prvi put da se tako osećam. Svaki put kada sam u prirodi i kada trčim u šumi i na planini, obuzme me ta sloboda da mogu da divljam kao životinja na slobodi. Valjda je to taj životinjski isntinkt koji je duboko potisnut i koji u ovakvim okolnostima ima priliku da se oslobodi i da pokaže svu svoju snagu. Uživam dok trčim sam u šumi i u potpunosti sam prisutan i fokusiran. Bio sam svestan svakog svog pokreta, svoga disanja i okruženja. Šuma u ovo doba godine izgleda predivno, polako dobija šarenu jesenju boju, ali i dalje ima onaj bogati letnji miris kore drveta koji me je pratio sve svreme dok sam trčao.Imao sam osećaj kao da sam postao deo šume. Na par mesta sreo sam veverice kako prelaze stazu, valjda polako skupljaju zimnicu, ali su me usrećile svaki put kada sam ih video.
Do treće kontrolne tačke sam bukvalno leteo i nisam osetio umor, kada sam stigao do Brankovog groba zastao sam na trenutak da osmotrim divan pogled na ravnicu i da ipak par puta normalno udahnem i izdahnem. Osećao sam se sveže i da mogu da dam još sebe. Do Brankovog čardaka ipak malo usporavam i nastavljam oprezno zbog strme nizbrdice i serpentina. Na čardaku poslednji put se osvežavam i uzimam par gutljaja vode. Sada sledi ravan deo i poslednji uspon. Trčim i dalje jači tempo jer osećam da mogu, na poslednjoj uzbrdici prema selištu ne štedim se i dajem sve od sebe, tako da brzo izlazim na čisitinu sa koje se video Bukovac. Selište je predivan predeo koji se nalazi iznad Bukovca, ovde se mešaju vetrovi koji dolaze sa različitih pravaca tako da ovde nastaje lokalna ruža vetrova te je stoga i klima malo drugačija. Sa selišta brzo sam se sjurio do Bukovca, usput susreo sam dva psa koji su počeli da laju i da me vijaju ali samo na kratko, kasnije su samo trčali sa mnom do ulaska u selo.
U cilj ulazim sa vremenom, 1 sat i 16 minuta, i što je najbitnije svež. Drugarica, Marijana mi overava knjižicu a Goran Djurić me časti čašom piva, izgleda da gde god otišao od piva ne mogu pobeći. 🙂 Drugi u cilj dolazi Bojan Ćulibrk sa vremenom 1 sat i 24 minuta. Tu smo dočekali i ostale drugare iz kluba, razmenjujemo utiske i častimo se domaćim voćem. Kući se vraćam sa društvom iz Beograda koji dalje nastavljaju prema Čelarevu gde se održava prva trka na 5 km i naravno dani piva.
Ovde bih spomenuo i da je Uglješa Nikolić, fruškogorac-samuraj, istrčao veliku stazu maratona, 48km, sa vremenom od 4 časa i 29 minuta, i time zauzeo treće mesto. Prvo i drugo mesto zauzeli su Duško i Saša Momić sa vremenom od 4 časa 06 minuta.
Na kraju, kako obično to volim da završim, staviću jedan citat za koji mogu potvrditi da je tačan, ali ću to ostaviti tebi čitaoče da sam proveriš i da sam iskusiš; „Pogledaj duboko u prirodu i onda ćeš bolje sve razumeti“ , Albert Ainstein.
Aleksandar Pavlović