9. ročník ČSOB Bratislava Marathon 2014 (06.04.2014.) – izveštaj

 

Mnogi kažu “gvožđe se kuje dok je vruće”, pa rekoh i ja da napišem izveštaj sa trke u Bratislavi proteklog vikenda na našem sajtu dok su utisci sveži da se slučajno nešto ne bi zaboravilo.

Za produženi vikend u Bratislavi, gde smo planirali da istrčimo maraton ili polumaraton  (sve zavisi od planova trkača) se opredelila grupica od nas osam. Od nas osmoro troje je bilo iz kluba : moja Nataša kao tehnička podrška i oficijalni fotograf cele grupe tog vikenda, Petar Blažić i ja koji smo trčali polumaraton. Iz Novog Sada veselu ekipu je još pojačao i Zoki Kampfer koji je trčao ceo maraton.

Iz Beograda smo očekivali pojačanje od sledeće iskusne ekipe: Božo Štula, Vuk Vukmirović (polumaraton) i Aleksandar Sale Bokarev i Mile Rašković (ceo maraton).

Već unapred smo kupili povratne karte do Bratislave, on-line uplatili startnine, rezervisali sobe i željno iščekivali ovaj vikend.

Odmah u startu tog petka je krenulo sa pehom – voz je kasnio dva i po sata (preskočićemo razlog kašnjenja voza da ne kvarimo lep provod koji smo znali da nam predstoji tog vikenda).

Ipak smo, sve uz šalu, to prevazišli i dočekali iskusnu ekipu iz Beograda sa kojom smo putovanje do Bratislave nastavili u veselom tonu tako da taj put od 11-12 sati sa svim kašnjenjem i nije izgledao tako naporan. Voz i vagoni su naravno bili međunarodni i ni malo nisu ličili na naše vozove kojim se svakodnevno putovali tako da je njime bilo milina putovati.

U Bratislavu stižemo oko 20h tog petka uveče, odlazimo svaka grupica do svog hostela (jednu grupicu smo činili Nataša, Petar, Zoki, Sale i ja, a drugu Boža, Vuk i Mile). Hostele smo našli pomoću Zoki maps-a 🙂 (celog vikenda nas je Zoki Kampfer oduševljavao svojim snalaženjem u Bratislavi tako da smo se naposletku prepustili njegovim navođenjima a karte je svako od nas nosio uglavnom kao suvenir ceo taj vikend 🙂 ).

Da ne dužim više sa dosađivanjem ….. prećiću na stvar . 🙂

Hostel je bio super, rasporedili smo se u dve sobe (dvokrevetnu i trokrevetnu), ostavili stvari, pozdravili sa recepcionarkom (zbog čijeg “osmeha” nam se svima sledila krv u žilama i svi smo poželeli da što pre krenemo sa recepcije u sobe 🙂 ) i nakon toga smo organizovano otišli da probamo tradicionalnu slovačku kuhinju kao i pivo.

Crno pivo nas te večeri u pivnici baš i nije impresioniralo, naročito Petra koji nam je nesebično dao svoju polovinu porcije piva (ne znam zašto, ali više nije naručivao tog vikenda pivo u Slovačkoj 😀 ). Što se tiče klope Saletu se svidela večera u kojoj je bila kombinacije mesa i nekog voća, tako da smo zaključili da je slovačka kuhinja sasvim pristojna.

Ubrzo smo počeli i da “kljucamo” u pivnici, pa da ne bismo svi zaspali usred pivnice uputili smo se u hostele sa jasnim planovima za sutrašnji dan (Running Shop i Raj sireva se moraju obići, pa čak i sekire da padaja sutradan a ne kišica koju su najavljivali).

Tako je i bilo. Rano ujutro ustajanje, brzinski doručak i put pod noge u obilazak Bratislave.

Svi smo se složili u jednoj konstataciji, Bratislava je stvarno lep grad (pregršt starih očuvanih skulptura, prelepog centra, neverovatan zamak, njihovi tramvaji i autobusi su samo par decenija ispred nas ali ono što nam je zapalo za oko je to da su ljudi, koji rade na uslužnim pozicijama jako neljubazni, a grad ko grad da je jako prljav i  da je to velika šteta kada se poredi sa njegovom lepotom i onim što su u nasleđe ostavili preci). A zatim još jedno iznenađenje, ljudi na ulici koje smo presretali da priupitamo za savet, pravac i slično (to je bilo isključivo u trenucima dok je Zoki maps odmarao 🙂 ),  su bili jako ljubazni, kombinovali su slovački i engleski da nam što bolje objasne šta smo ih mi pitali a mi smo im zahvaljivali u kombinaciji srpski – engleski i super smo se razumeli. 🙂

Elem, RunnerShop smo obišli (Nataša i ja smo pogledali par krpica i patika i odmah zaključili da dalje nema potebe da obilazimo prodavnicu jer je već počelo da nam se muti pred očima od cena. Ostali su bili malo izdržljiviji pa su pregledali veći deo prodavnice ali svi smo na kraju izašli praznih ruku razočarani u previsoke cene).

Usledeo je odlazak na Pasta party. Malo se skakutalo za pivo (svako ko je želeo da osvoji besplatno pivo mogao je da trči oko gajbi i da ih preskače). 🙂 Interesantna pasta, interesantan napitak (sličan našoj coca – coli ali jako sumnjivog mirisa 🙂 ). Zatim je usledio ponovni odlazak u hostel, susret sa novom recepcionarkom (još hladnijeg “osmeha”) i odmor u sobi.

Šta sve čovek radi za pivo (i to bezalkoholno) ….. Šta bi tek bilo da je bilo da je alkoholno ?! 🙂

Zoki, Sale i Petar su predveče stigli da obiđu i Raj sireva, na Zokijevo oduševljenje, i da čak nešto kupe nakon degustacija. 🙂 Nataša i ja smo preskočili proputovanje Rajem sireva, ali smo zato svi zajedno uveče otišli na izvanrednu tradicionalnu slovačku večeru. Atmosfera je bila fenomenalna, pridružili su nam se još i ostali maratonci iz Srbije : Dragiša Filipović, Danijel Topić i Srećko Micić. Mislim da smo to veče bili najglasniji u tom restorančiću ali niko se nije žalio ….. mislim da smo svima bili interesantni. 🙂

Ipak i to veče smo priveli kraju i uputili se opet u hostel da se spremimo za odmor pred sutrašnju trku.

Ujutro, radna atmosfera ….. doručak. provera opreme i spremanje za trku. Neizbežno slikanje, par desetina puta, nalaženje sa svim maratoncima i polumaratoncima iz Srbije i lagano zagrevanje.

Kako se vreme starta približavalo broj ljudi na startu se povećavao. Svi su bili podeljeni u dve zone po rezultatima, ukupno je bilo oko 3500 maratonaca i polumaratonaca. Što se mene tiče, mene je malo uhvatila panika, zaboravio sam kako je na tako velikim trkama teško naći baš onoga koga tražiš u poslednjem trenutku, tako da nisam usepo da ostavim Nataši svoj duks u kojem sam se zagrevao i plus sam ušao u svoju zonu i ostao zakucan u masi ljudi. Jedino mi je preostalo da pogledom probam da nađem Natašu i nakon starta da dotrčim do nje da joj dam ostatak opreme. Tako sam i uradio (mislim da nisam izgubio više od pola minuta – minut od regularnog toka trke).

Ova trka mi je savršeno poslužila da vidim gde sam sa formom nakon, da kažem preležane, povrede,  pre početka sezone trka . Tempo mi je savršeno odgovarao 10,11km, staza super, vreme idealno. I onda je opet usledilo isto kao i prošle godine, grčevi u nogama (istina mnogo slabije nego prošle godine) tako da sam verovatno tu bitno  popustio sa tempom u želji da završim sa nekim prihvatljivim vremenom a ne da se dovučem do cilja, što mi se neretko dešavalo cele prošle sezone.

Na moju radost, posle 15., 16. km grčevi nestaju i nastavljam svoj standardni tempo. Ipak iz predostrožnosti ubrzavam tek od 18km (povreda je čudo i mislim da nakon preležane bilo kakve povrede ni jedan trkač više nije isti nego stalno u podsvesti ima misao da možda neće imati snage da završi ako prerano ubrza). Tako sam i ja na cilju uvideo da sam mogao mnogo ranije da krenem u finiš ali opet sam bio zadovoljan rezultatom 1:26 jer sam trku završio poprilično svež i što je još bitnije bilo je bolje nego na prošloj trci ….. vraćam se lagano (istina ide to sporo, vreme i nije neko, ali svaki napredak je napredak). 🙂

Nastavak dana je bio opuštajuć, čekanje ostalih polumaratonaca i maratonaca, uživanje u posmatranju kako naš profi fotograf Nataša stvara čaroliju fotoaparatom čekajući sve maratonce iz Srbije 🙂 . I ona je imala respektabilan rezultat na kraju što se tiče fotografija.

Rezultati naših članova na polumaartonu u Bratislavi je sledeći:

Nenad Jovanović 1:26:52

Petar Blažić 1:28:40

Nataša Tucaković (preko 1000 slika, odličan rezultat ali može to i bolje da nam se ne uobrazi 😉 ) – rezultate njenog rada možete pogledati u sledećim albumima na našem sajtu : album 1album 2album 3album 4 

Ostala ekipa društva iz Srbije je zabeležila sledeće rezultate :

Polumaraton:

Danijel Topić  1:30:46

Božo Štula  1:54:31

Vuk Vukmirović  2:01:45

 

Maraton;

Dragiša Filipović  3:08:05

Mile Rašković  3:59:37

Zoran Kampfer  4:08:29

Srećko Micić  4:15:38

Aleksandar Bokarev  4:16:05

 

Nakon uspešno odradjenog maratona / polumaratona ekipa se uputila na zasluženi ručak (naravno opet slovačka kuhinja uz pivo), zatim pozdravljanje sa dragim nam recepcionarkama u hostelu 🙂 i čekanje voza na stanici.

Produženi vikend je, kako smo i pretpostavili, prošao toliko brzo da nismo ni svesni da smo odlazili iz Novog Sada a kamoli da smo ga proveli u drugoj državi, tako da nije ni malo čudno kada kažu da sve što je lepo kratko traje. Sve u svemu, jako lepo iskustvo, odlična ekipa, nezaboravan provod …. pa da kažemo i dobro organizovana i istrčana trka. 🙂

 

 

  • Nemanja Nikolić

    Kao da sam bio sa vama!