6. TRON rođendanski polumaraton, Palić (02.03.2013.) – izveštaj

Važniji je put do cilja nego sam cilj, jer na tom putu gradimo sebe, menjamo se. Ciljeve ne postavljamo zbog onoga što dobijamo, već zbog onoga što postajemo. Polumaraton je istrčalo 4% svetske populacije. To je 4% onih koji su se pokrenuli i učinili nešto korisno za sebe. Svako od njih je u tom procesu priprema prošao kroz niz fizičkih i psihičkih prepreka. Taj put sa sobom nosi mnogobrojna iskušenja, počev od povreda, preko čuđenja prijatelja i rodbine, pa čak do povremenih kratkotrajnih kriza – preispitivanja svrhe postavljenog cilja i padova motivacije.

Neretke su prozivke ljudi iz moje okoline: „Šta će ti to?“, „Zašto to radiš sebi?“, „Šta ti to treba?“, „Ti si fanatik“. Saša Porubski, profesor fizičkog vaspitanja u Zemunskoj gimnaziji i sjajan motivacioni govornik ima odgovor na sve te prozivke, i u poslednje vreme ga rado parafraziram: „Zašto sam ja fanatik? Zato što trčim dva sata? A ne bih bio fanatik da dva sata sedim ispred kompjutera, televizora, da se ne pomeram?“

Leta 2012. godine sam postavio sebi cilj – 20. oktobra iste godine u Apatinu istrčaću svoj prvi polumaraton. Pripreme su krenule. Pridržavao sam se programa Hala Higdona – stručnjaka za „pametno“ trčanje. Samo nekoliko nedelja pre trke – razočaranje i neverica. Povreda na treningu. Bol u stopalu je bio toliko jak da nisam mogao uopšte da se oslonim na desnu nogu. Lekar je, naravno, prepisao mirovanje dok se povreda ne zaceli. Proces oporavka je trajao nešto više od mesec dana, koje sam proveo sedeći i skakućući na jednoj nozi. Propustio sam trku. Fizička i psihička pripremljenost, kondicija, svi oni treninzi, zacrtan cilj – sve je u tom trenutku delovalo uzalud. Ali, kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da sam kroz taj proces pripreme stekao disciplinu kakvu pre nisam imao. Krenuo sam ponovo sa laganim treninzima, odlučivši da je to samo početak pripreme za neki od polumaratona u budućnosti. Posle nekog vremena saznao sam od mojih drugara iz kluba da se 02. marta 2013. godine održava polumaraton na Paliću. Zacrtao sam taj datum kao dan kada ću istrčati svoju prvu polumaratonsku trku. Ali, ne lezi vraže. Već krajem januara 2013. sam počeo da osećam bol u levoj cevanici koji se postepeno pogoršavao nakon svakog treninga. Nisam želeo da rizikujem i da ponovo dovedem sebe u stanje da zbog povrede propustim trku, ali s druge strane nisam želeo ni da potpuno prekinem sa pripremama i potpuno nespreman odem na trku. Našao sam kompromis između te dve krajnosti – prilagodio sam treninge svom trenutnom stanju, i po treningu sam trčao tri – četiri kilometara ujednačenim tempom od 5 min/km, i tim režimom sam nastavio sve do dana trke.

Samo dva dana pre polumaratona na Paliću bio sam u velikoj nedoumici. Bol u cevanici je postao toliko iritantan da sam razmišljao da uopšte ne odem na trku. Porazgovarao sam sa svojim prijateljem i, mogu slobodno reći, stručnjakom za trčanje i čovekom kojem se redovno obraćam za savete – Dejanom Nikolićem. Nakon što sam saslušao njegova iskustva sa sličnim povredama, kao i savet da razmislim i donesem odluku u skladu sa svojim subjektivnim osećajem i svime onime što mi je ispričao – odluka je pala.

 

ekipa - ns

Polazak iz Novog Sada

 

ekipa_palic

Stigli na Palić

 

Došao je i taj dan. Palić, 02.03.2013. Želeo sam da pokušam da završim trku sa vremenom ispod 01:50:00. Sve ispod tog vremena smatrao bih velikim uspehom, a sve iznad toga – motivacijom za bolje rezultate na trkama u budućnosti.

 

zagrevanje

Zagrevanje pre trke

 

Nakon srdačnog dočeka i bogatog propratnog sadržaja organizatora, trka je krenula. Žarko sam želeo da istrčim trku do kraja, nadajući se da mi se bol u cevanici u toku trke ne pogorša u toj meri da moram da odustanem. Na startu sam krenuo ujednačenim tempom kojim sam trčao i na prethodnim treninzima, nadajući se da ću taj tempo zadržati do kraja.

 

thumbup

Mama, tata, pogledajte, ja trčim!

 

Ubrzo sam trčao rame uz rame sa drugarom, Draženom, koji je imao sličan tempo, radujući se što će mi neko praviti društvo. Međutim posle nekoliko stotina metara, pogledao sam pored sebe i njega nije bilo. U glavi mi je bila samo jedna reč. Izdaja! Nema veze, krenuo sam dalje sam samcijat. Bol u cevanici je postajala sve gora i i gora. Posle petog kilometra – sjajna vest! Nisam mogao da verujem. Cevanica me više ne boli! Ni malo. Kao rukom odnešeno. Čudo! Sav srećan, nastavio sam dalje.

 

jezero

Palićko jezero

 

Nakon osmog kilometra, sinhronizovao sam se sa četiri trkača domaćina – atletsko rekreativnog kluba „Tron“, i sa njima sam trčao u grupi. Na pitanje: „Koliko naplaćujete šlepanje?“ dobio sam odgovor da ću dobiti račun nakon trke, što je bio samo uvod za opušteno ćaskanje i zezanje tokom trčanja. U odličnom društvu kilometri su prolazili veoma brzo, praktično ih nisam ni osetio, niti sam razmišljao o trci, povredi ili bilo čemu u vezi sa tim. U jednom trenutku, tokom ćaskanja – uletela mi je buba u usta. Bila je prilično živahna, migoljila se i imala je čudan gorak ukus. Nakon što su shvatili šta se desilo, gledajući moje gađenje i pljuvanje na sve strane, usledio je grohotan smeh mojih kompanjona trkača, a nakon što sam se rešio bube i gnusnog oporog ukusa u ustima – pitao sam se „zašto baš ja?“, što je, naravno, rezultiralo još većim smehom svih prisutnih, uključujući i mene samog, nakon što sam sabrao utiske šta se upravo desilo.

 

proteini

Šta hoćete, ima puno proteina!

 

Prošao je četrnaesti kilometar, i to onim tempom koji sam zacrtao, sa neznatnim odstupanjem. Mislio sam u sebi: „Sjajno, bolje od ovoga ne može!“ Ali, ali, ali. Gotovo u istom trenutku – debakl. Pojavio mi se grč. Prvo u jednom listu, a nakon nekoliko minuta i u drugom. Ne. Ovo se ne dešava. Usporio sam. Znatno. Morao sam da se oprostim od svojih novih drugara koji su nastavili bez mene. Što sam više usporavao grč je postajao sve jači. Ponovni pokušaj ubrzavanja nije urodio plodom. Nisam želeo da odustanem samo sedam kilometara pre cilja. Sa nogama kao od drveta, naterao sam se da nastavim trku. Borba za zacrtano vreme od 01:50:00 se pretvorila u borbu da ne probijem limit trke od 02:30:00. Redari na stazi, koji su primetili da vidno kasnim, s obzirom da me svako pretiče, bodrili su me, navijali i davali podršku. Tada sam bio još više rešen da trku završim u propisanom roku, i da nikako ne odustanem. Postajao sam već prilično gladan. Jedino na šta sam u tim trenucima mislio bio je pasulj koji je organizator trke najavio. Nisam želeo da mnogo zakasnim, kako ostali gladni trkači ne bi sve pojeli. Nisam hteo da ostanem bez svoje porcije. Ono što sam naumio – ostvarilo se. Svoj prvi polumaraton završio sam sa vremenom 02:13:00. Ubrzo sam video da drugari iz kluba nisu zaboravili na mene. Iako su svi oni već davno završili svoje trke, Nataša je bila dežurna, čekala me je na cilju sa foto aparatom, i načinila istorijske fotografije trenutaka koje ću dugo pamtiti.

 

finish

Prolazak kroz cilj

 

Usledila je i nagrada. Dugo očekivana i priželjkivana porcija najboljeg pasulja sa kobasicom koji sam ikada jeo. Ubrzo nakon toga – dezert. Zdrav’ veliko parče torte nakon koje možeš samo prste da poližeš. U sjajnom ambijentu ubrzo su proglašeni i pobednici. Organizator ARK „Tron“ Palić se svojski potrudio da napravi dobar i kvalitetan event, premašivši sva očekivanja. Sa jednim pozitivnim utiskom usledio je povratak u Novi Sad na zasluženi odmor.

Onim potencijalnim kritičarima, kojima će moje vreme od 02:13:00 biti smešno – rekao bih nešto. Ja sam uradio ono zbog čega sam otišao na Palić. I prezadovoljan sam onim što sam postigao. Kraj priče. A za one koji se pitaju kako se osećam sada kada sam istrčao svoju prvu trku od 21.097,5 m – imam odgovor. Video klip vredi više od hiljadu reči.

  • nenad jovanović

    Odličan tekst! (od sad ćeš ti stalno pisati izveštaje! 🙂 )
    Svaka čast……. sledeća trka će biti još i bolja

  • Tatjana Grbovic

    Zaista lep izvestaj. Svaka cast! I ja sam trcala danas na Palicu, ali samo 5 za 25. Spremam se za “April u Beogradu” – moj prvi polumarathon, a cilj mi je da istrcim ispod 120min…I da, nisam bila te srece da probam palicke insekte kao ti :), ali pasulj jesam mmm, bio je bozanstven, cini mi se da nikad nisam jela bolji. Ni kolac nije zaostajao… Ma sve je bilo odlicno!

  • Damir

    🙂

  • Dejan Nikolic

    Najbitnije je biti svestan svojih mogucnosti i ne zaletati se previse. Ti pametno trcis tako da tvoje vreme tek dolazi. 🙂

  • the RaIII

    Možda nisi istrčao posebno brzu trku, ali si napisao extra brz i lep izveštaj!!! Svaka čast za upornost!!! A, kritičari vremena 2h13min neka pokušaju sami.

  • Svakako bih ti preporučio palićke viline konjice. U ovo doba godine kažu da su posebno sočni. Ne smeš ih propustiti na sledećoj rođendanskoj trci ARK “Tron”-a. Lepo je čuti kad neko postavi sebi konkretan cilj i hrabro odluči da istrči svoj prvi polumaraton. Znam da ćeš u tome i uspeti. Držim ti palčeve. Samo napred!

  • Bojana

    Ti proteini koji su uleteli u usta su ti dali snagu do kraja, a volja je već bila tu 😉 Svaka čast za prvi polumaraton, odmah sam se setila svog, i jasno mi je kakav je osećaj. Samo pametno i dalje, slušaj iskusnije trkače, biće u budućnosti i ceo maraton iza tebe 😉 P.S. Ovako brz izveštaj posle prvog polumaratona mislim da nismo imali do sada 🙂

  • Hvala. Tako je. Ko misli da može bolje od 02:13:00 neka proba sam. A ako uspe – kupim mu kiflu!

  • Hvala. Naravno, sledeća će biti bolja. A izveštaje pišem samo za dobru klopu. U ovom slučaju je to bio pasulj i torta. Nema klope – nema izveštaja.

  • Yes sensei. Thank you for your wisdom.

  • Hvala. Naravno, biće i ceo maraton jednog dana. Samo polako. Korak po korak.

  • Boško Stupar

    Bravo Ivane!!! Sad možeš i da se ne maskiraš ovoliko na trkama, da te prepozna narod 😉 A za pasulj si potpuno u pravu – i ja uvek posle njega dobijem inspiraciju 😀

  • Jelena

    Ivane, svaka cast! Citajuci tvoj izvestaj, dodje mi da se uozbiljnim i pocnem spremati i ja za polumaraton! 😉 :))

  • Boško Stupar

    Jelena, zamoliću te da se uozbiljiš 😀

  • Jelena

    Hahahaha, nema igranja vise! 😀 Ako se ove godine ne uozbiljim nema pasulja za mene na trkama! 😀

  • Pasulj je ozbiljna klopa za ozbiljne ljude. Naročito ako je dobar. A znaš kako kažu: “dobar pasulj daleko se čuje”. Onaj u Paliću je bio dobar. I svi koji smo ga jeli kasnije smo se i čuli. I to daleko! Prema tome Jelena, i ja ću te zamoliti da se uozbiljiš, spremiš za polumaraton, da ga istrčiš i tako znaš da si pošteno zaslužila svoju porciju nakon koje energija prosto zrači iz čoveka. Držim ti pesnice!