Važniji je put do cilja nego sam cilj, jer na tom putu gradimo sebe, menjamo se. Ciljeve ne postavljamo zbog onoga što dobijamo, već zbog onoga što postajemo. Polumaraton je istrčalo 4% svetske populacije. To je 4% onih koji su se pokrenuli i učinili nešto korisno za sebe. Svako od njih je u tom procesu priprema prošao kroz niz fizičkih i psihičkih prepreka. Taj put sa sobom nosi mnogobrojna iskušenja, počev od povreda, preko čuđenja prijatelja i rodbine, pa čak do povremenih kratkotrajnih kriza – preispitivanja svrhe postavljenog cilja i padova motivacije.
Neretke su prozivke ljudi iz moje okoline: „Šta će ti to?“, „Zašto to radiš sebi?“, „Šta ti to treba?“, „Ti si fanatik“. Saša Porubski, profesor fizičkog vaspitanja u Zemunskoj gimnaziji i sjajan motivacioni govornik ima odgovor na sve te prozivke, i u poslednje vreme ga rado parafraziram: „Zašto sam ja fanatik? Zato što trčim dva sata? A ne bih bio fanatik da dva sata sedim ispred kompjutera, televizora, da se ne pomeram?“
Leta 2012. godine sam postavio sebi cilj – 20. oktobra iste godine u Apatinu istrčaću svoj prvi polumaraton. Pripreme su krenule. Pridržavao sam se programa Hala Higdona – stručnjaka za „pametno“ trčanje. Samo nekoliko nedelja pre trke – razočaranje i neverica. Povreda na treningu. Bol u stopalu je bio toliko jak da nisam mogao uopšte da se oslonim na desnu nogu. Lekar je, naravno, prepisao mirovanje dok se povreda ne zaceli. Proces oporavka je trajao nešto više od mesec dana, koje sam proveo sedeći i skakućući na jednoj nozi. Propustio sam trku. Fizička i psihička pripremljenost, kondicija, svi oni treninzi, zacrtan cilj – sve je u tom trenutku delovalo uzalud. Ali, kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da sam kroz taj proces pripreme stekao disciplinu kakvu pre nisam imao. Krenuo sam ponovo sa laganim treninzima, odlučivši da je to samo početak pripreme za neki od polumaratona u budućnosti. Posle nekog vremena saznao sam od mojih drugara iz kluba da se 02. marta 2013. godine održava polumaraton na Paliću. Zacrtao sam taj datum kao dan kada ću istrčati svoju prvu polumaratonsku trku. Ali, ne lezi vraže. Već krajem januara 2013. sam počeo da osećam bol u levoj cevanici koji se postepeno pogoršavao nakon svakog treninga. Nisam želeo da rizikujem i da ponovo dovedem sebe u stanje da zbog povrede propustim trku, ali s druge strane nisam želeo ni da potpuno prekinem sa pripremama i potpuno nespreman odem na trku. Našao sam kompromis između te dve krajnosti – prilagodio sam treninge svom trenutnom stanju, i po treningu sam trčao tri – četiri kilometara ujednačenim tempom od 5 min/km, i tim režimom sam nastavio sve do dana trke.
Samo dva dana pre polumaratona na Paliću bio sam u velikoj nedoumici. Bol u cevanici je postao toliko iritantan da sam razmišljao da uopšte ne odem na trku. Porazgovarao sam sa svojim prijateljem i, mogu slobodno reći, stručnjakom za trčanje i čovekom kojem se redovno obraćam za savete – Dejanom Nikolićem. Nakon što sam saslušao njegova iskustva sa sličnim povredama, kao i savet da razmislim i donesem odluku u skladu sa svojim subjektivnim osećajem i svime onime što mi je ispričao – odluka je pala.
Došao je i taj dan. Palić, 02.03.2013. Želeo sam da pokušam da završim trku sa vremenom ispod 01:50:00. Sve ispod tog vremena smatrao bih velikim uspehom, a sve iznad toga – motivacijom za bolje rezultate na trkama u budućnosti.
Nakon srdačnog dočeka i bogatog propratnog sadržaja organizatora, trka je krenula. Žarko sam želeo da istrčim trku do kraja, nadajući se da mi se bol u cevanici u toku trke ne pogorša u toj meri da moram da odustanem. Na startu sam krenuo ujednačenim tempom kojim sam trčao i na prethodnim treninzima, nadajući se da ću taj tempo zadržati do kraja.
Ubrzo sam trčao rame uz rame sa drugarom, Draženom, koji je imao sličan tempo, radujući se što će mi neko praviti društvo. Međutim posle nekoliko stotina metara, pogledao sam pored sebe i njega nije bilo. U glavi mi je bila samo jedna reč. Izdaja! Nema veze, krenuo sam dalje sam samcijat. Bol u cevanici je postajala sve gora i i gora. Posle petog kilometra – sjajna vest! Nisam mogao da verujem. Cevanica me više ne boli! Ni malo. Kao rukom odnešeno. Čudo! Sav srećan, nastavio sam dalje.
Nakon osmog kilometra, sinhronizovao sam se sa četiri trkača domaćina – atletsko rekreativnog kluba „Tron“, i sa njima sam trčao u grupi. Na pitanje: „Koliko naplaćujete šlepanje?“ dobio sam odgovor da ću dobiti račun nakon trke, što je bio samo uvod za opušteno ćaskanje i zezanje tokom trčanja. U odličnom društvu kilometri su prolazili veoma brzo, praktično ih nisam ni osetio, niti sam razmišljao o trci, povredi ili bilo čemu u vezi sa tim. U jednom trenutku, tokom ćaskanja – uletela mi je buba u usta. Bila je prilično živahna, migoljila se i imala je čudan gorak ukus. Nakon što su shvatili šta se desilo, gledajući moje gađenje i pljuvanje na sve strane, usledio je grohotan smeh mojih kompanjona trkača, a nakon što sam se rešio bube i gnusnog oporog ukusa u ustima – pitao sam se „zašto baš ja?“, što je, naravno, rezultiralo još većim smehom svih prisutnih, uključujući i mene samog, nakon što sam sabrao utiske šta se upravo desilo.
Prošao je četrnaesti kilometar, i to onim tempom koji sam zacrtao, sa neznatnim odstupanjem. Mislio sam u sebi: „Sjajno, bolje od ovoga ne može!“ Ali, ali, ali. Gotovo u istom trenutku – debakl. Pojavio mi se grč. Prvo u jednom listu, a nakon nekoliko minuta i u drugom. Ne. Ovo se ne dešava. Usporio sam. Znatno. Morao sam da se oprostim od svojih novih drugara koji su nastavili bez mene. Što sam više usporavao grč je postajao sve jači. Ponovni pokušaj ubrzavanja nije urodio plodom. Nisam želeo da odustanem samo sedam kilometara pre cilja. Sa nogama kao od drveta, naterao sam se da nastavim trku. Borba za zacrtano vreme od 01:50:00 se pretvorila u borbu da ne probijem limit trke od 02:30:00. Redari na stazi, koji su primetili da vidno kasnim, s obzirom da me svako pretiče, bodrili su me, navijali i davali podršku. Tada sam bio još više rešen da trku završim u propisanom roku, i da nikako ne odustanem. Postajao sam već prilično gladan. Jedino na šta sam u tim trenucima mislio bio je pasulj koji je organizator trke najavio. Nisam želeo da mnogo zakasnim, kako ostali gladni trkači ne bi sve pojeli. Nisam hteo da ostanem bez svoje porcije. Ono što sam naumio – ostvarilo se. Svoj prvi polumaraton završio sam sa vremenom 02:13:00. Ubrzo sam video da drugari iz kluba nisu zaboravili na mene. Iako su svi oni već davno završili svoje trke, Nataša je bila dežurna, čekala me je na cilju sa foto aparatom, i načinila istorijske fotografije trenutaka koje ću dugo pamtiti.
Usledila je i nagrada. Dugo očekivana i priželjkivana porcija najboljeg pasulja sa kobasicom koji sam ikada jeo. Ubrzo nakon toga – dezert. Zdrav’ veliko parče torte nakon koje možeš samo prste da poližeš. U sjajnom ambijentu ubrzo su proglašeni i pobednici. Organizator ARK „Tron“ Palić se svojski potrudio da napravi dobar i kvalitetan event, premašivši sva očekivanja. Sa jednim pozitivnim utiskom usledio je povratak u Novi Sad na zasluženi odmor.
Onim potencijalnim kritičarima, kojima će moje vreme od 02:13:00 biti smešno – rekao bih nešto. Ja sam uradio ono zbog čega sam otišao na Palić. I prezadovoljan sam onim što sam postigao. Kraj priče. A za one koji se pitaju kako se osećam sada kada sam istrčao svoju prvu trku od 21.097,5 m – imam odgovor. Video klip vredi više od hiljadu reči.
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora