38. Fruškogorski planinarski maraton

            Ovaj maraton je za mene specifičan iz više razloga. Zaljubila sam se u njega na prvi korak još 2000.…

            Ovaj maraton je za mene specifičan iz više razloga. Zaljubila sam se u njega na prvi korak još 2000. godine. Od tada ga svakog proleća sa nestrpljenjem isčekujem. Tako je to bilo i ove godine. Samo, u malo otežanim okolnostima..

            Kad sam videla da su od ove godine uveli i novu stazu, ultra extremnu, lampica u meni je od jednom sinula, opa, evo šanse da se pomere granice. Ranijih godina sam teško nalazila saputnike, a isti su mi uvek odustajali… Tako da sam odlučila da ovaj put krenem sama. Ali na kraju je to skroz drugačije ispalo 🙂

            Četiri nedelje pred maraton uopšte ne uspevam da ispunim ionako minimalan plan pripreme (usled porodičnih obaveza, pripremanja dečijih rođendana..). Nedelju dana pre Fruškogorskog trčala sam Beogradski maraton gde su me kolena prilično bolela na nizbrdicama. Loš znak, i upozorenje da ne očekujem puno na Fruškoj gori. Pri tom mi se javlja Agi, i blago je reći insistira 🙂 da idemo zajedno na Fg. Njoj su potrebni bodovi za CCC, a meni jedna prijatna šetnja. Ipak je malo gnjavim sa pričom da se na ultru mora krenuti jačim tempom, da nije sve samo u kilometraži nego je bitno i vreme koje se provede na stazi, iliti nekad je brže lakše… Dogovor pada, krećemo zajedno. Da stvar bude još malo paprenija za mene, deca mi se razbolevaju u nedelji pred maraton, tako da se danonoćno borim protiv njihove visoke temperature.. Ali na sreću u četvrtak i u petak im je već bolje. Javljam Agi da krećemo zajedno, ali da ne očekuje puno od mene jer sam strašno neispavana i umorna. Ipak, imam jaku želju da joj pomognem da uspe da pređe 81 ili 107 km za 1 odnosno 2 boda, a i potrebno mi je opuštanje na Fruškoj gori.

Arkovci na Fruškoj gori

Arkovci na Fruškoj gori

            Subota jutro, adrenalin udara gornje granice, ali i trema… Mislim se, šta je ovo, svašta sam prošla u životu, otkud ovakva trema pred maraton 🙂 Pozdravi i slikanje sa dragim ljudima i pokret. Agi i ja hodamo lagano i prijatno. Prosek nam je oko 5, ili nešto malo ispod. Presporo za ultru, ali izuzetno prijatno. U dobrom društvu vreme brzo leti i lagano stižemo do famoznog Paragova, novog dela staze kojim još nisam išla. Iskerno, ne volim kad se maratonska staza vrti u krug, vraća na sever, ali je ovaj deo sasvim ok. Nagib velik, ali šta drugo da se očekuje pod nazivom extremni 🙂 Na veliko zaprepašćenje na Paragovu nema vode! Što znači da od manastira Grgeteg do manastira Hopovo, cca 21 km nema vode na stazi. Mislim u sebi, sad će da bude zanimljivo, grickam jabuku i u daljem delu staze vrlo pažljivo raspoređujem preostalu količinu vode. Pred Hopovo uzimam gel, bez vode! Iako sam mislila da će biti strašno, uopšte nije bilo, prijalo mi je! Na spustu za Hopovo počinje da mi boli zglob palca na nozi. Juhu, pa sa tim nikad do sad nisam imala problema. Pojačava se i uliva mi veliko nepoverenje… Srećom, na uzbrdici ka Vencu se smanjuje i čini mi se da na momente u potpunosti popušta.

Uživanje u pešačenju - u dobrom društvu vreme leti

Uživanje u pešačenju – u dobrom društvu vreme leti

            Stižemo do Kraljeve stolice, pozdravljamo se sa Rašom, u prolazu nam daje beli prašak 🙂 koji je, kako kaže, jako lošeg ukusa ali deluje. Doslovce je bio u pravu!

            Nastavljamo ka Vrdniku i polako pada mrak. Prilično mi je čudno, nikad me na maratonu nije na ovom delu staze uhvatio mrak! Nizbrdice su bolne za zglob palca, ali kao da bol povremeno popušta. U etno selu prijatna večera, supica i špagete. Zglob palca modar, crven. Lepim flaster po njemu i nastavljamo. Do Jaska se brzo stiže kao i do Bešenova. Bol u palcu popušta, mora da su neke šumske vile upoterbile svoju magiju… Uživam u svežoj večernjoj šetnji.

            Posle Bešenova Agi i ja razgovaramo o opcijama. Ona planira da odustane iz više razloga: ima poneke bolove u mišićima, javljaju joj se žuljevi, a na jednom mestu je zagazila u blato do preko patike.. Zapravo, sve ovo je i normalno, nego joj je glavni razlog za odustajanje Sokolov put, trka sledećeg vikenda, te smatra da je nepotrebno da se sada preforsira. Dok ja, zaista nemam ni jedan objektivan razlog za odustajanje, a i ne planiram da putujem na trke više dana dok su mi deca ovako mala, tako da mi je Fruškogorski maraton odlična prilika koju želim da iskoristim. I dalje uživam u pešačenju, bol u zglobu je skoro potpuno isčezao. Jedino, pred Letenku me hvata talas mučnine, crno mi je pred očima, ok znam mrak je ali ne mislim na to 🙂 Blaga glavobolja.. Pri tom se Bilja javlja Agi i govori da su svi njeni odustali i da bi i ona išla kući sa Letenke. Žvaćem bonžitu, koja ne deluje dovoljno brzo i stižemo na Letenku.

            Na Letenki nas čeka moja najveća podrška i ispomoć u svemu u životu, pa i na maratonu, Laci. Donosi mi par stvari i puuuuno pozitivne energije i podrške.  Sa osmehom dočekujem mog ličnog navijača, overavam KT i konstatujem da sam pedeset i šesta. I nije loše, s obzirom kako smo lagano i prijatno išle. Glavobolja i slabost još traju, na silu žvaćem tetka Radine divne krofne, iako ih inače mnogo volim… Uzimam milku koja se sama topi u ustima, pijem kafu, i slušam druge kako „još ima 55 km, i tek dolaze najgori usponi“… Ustajem, odlazim do česme i sabiram misli. Ma nema šanse, što bi sad odustala? Srećem dvojicu momaka sa kojima smo i malo pre hodali, dogovaramo se da krećemo dalje zajedno za par minuta. Sjajno! Ono što mi je bila velika misterija ranijih godina, sa kim da idem noću na maratonu, rešavam za bukvalno par sekundi. Sa osmehom trčim do mojih, Lacija, Bilje i Agi i govorim im da odmah krećem dalje. Osmeh na licu mog dragog prosto sija! Njegova velika podrška mi jako prija i vrlo srećna krećem dalje.

            Zora sviće negde posle Andrevlja. Ne sviđa mi se što se ovaj maraton ovako odužio, ali uopšte se nisam umorila, mogla sam i mnogo brže. Jako me raduje što ovaj deo staze prvi put u životu prolazim po danu.

            Lako stižemo do Letenke i drugi put. Doručak i nastavak dalje. Sad mi se i saputnici malo usporavaju. Nevezani razgovori o trkama, Fruškoj gori, životu uopšte. Na moje veliko iznenađenje ja i dalje ne osećam veliki umor, prija mi hodanje. Jedino mi smeta vreme provedeno na stazi. Dolazim pred Čot, i bukvalno potrčavam ka KT. Brzo nastavljam dalje. Na moju veliku radost, trasu su malo izmenili, pa se sada ne prolazi kroz borovu šumu posle Osovlja. Nova staza je čini mi se blažeg nagiba i mnogo prijatnija za hodanje. A i za trčanje! Brzo se pozradravljam sa novim drugarima i govorim im da bih požurila jer me moji najverovatnije čekaju na grebenu. Odavde do cilja trčim na svim mestima gde je to moguće. Prija mi izuzetno! A činjenica da sam već više od 24 sati na stazi uopšte se ne uklapa u moje dosadašnje maratonisanje i samo me dodatno podstiče da ubrzam…

            Mojih četvoro vernih navijača na čelu sa dragim bi trebali biti negde na grebenu. Izlazim na Brankovac gde me dočekuju osmehom i radosnim trčkaranjem. Sa njima su i čika Mihailo i Eva! Osećam se kao neki vrlo dobar ultraš kojeg fotografi dočekuju 😉

            Sledi novi deo staze do KT Vrata raja. Bila sam već ranije na Dumbovačkom vodopadu, ali ne iz pravca Brankovca. Iako sam očekivala veliki nagib staze, usledilo je iznenađenje. “Ironija u životu je kad do vrata raja zapravo vodi put kroz pakao” 😉 Nailazim na izuzetno veliku nizbrdicu, nakon koje je potrebno preći preko potoka, tačnije preskočiti ga otprilike oko 30 puta, pa spustiti se niz stenu držeći se za konopac. Taj deo je extra! Nakon toga još malo uz potok, pa nazad na greben, ali opet jedan deo uz padinu bez staze, samo na gore. Korak napred, a sklizneš dva 🙂 ne baš, ali prilično zahtevno zbog velikog nagiba.

            Stižem na Zmajevac, pozdravljam se sa navijačima i ubrzo nastavljam ka Popovici. Na cilju me opet dočekuju moji najmiliji. Jako mi je drago što su došli po mene iako se ova ultra odužila mnogo više nego što sam očekivala. Ulazim u cilj trideset i četvrta, a četvrta od žena, sa vremenom 32 h 38’. Iako mnogo sporije nego što sam ranijih godina išla ultre, nakon predivnog pešačenja puna pozitivne energije, jaaako sam srećna i zadovoljna što sam završila Ultra Extremni Fruškogorski maraton!

Moji navijači <3

Moji navijači <3

            Mnogi naši članovi su učestvovali na ovom maratonu. Za posebnu pohvalu su Šone, koji je stigao prvi i Cole i Maja koji su stigli drugi/treći, odnosno Maja prva među ženama na malom zapadnom ektremnom maratonu. Aleksandar je prvi stigao u cilj na istočnom srednjem maratonu. Na Fruškoj su uživali još i Žabac, Bilja, Uglješa, Jovica. Agi je pomerila svoje granice, jer je prvi put u životu prepešačila 71 km! A Samanta je ispešačila ultru, 107 km.

            Zajedničko iskustvo i zaključak svih nas je da nam Fruškać uliva pozitivnu energiju i da treba što više da se družimo, trčimo, pešačimo na Fruškoj gori!

  • damir slijepcevic

    Neverovatna skromnost za neverovatan podvig! Cestitam!

  • Boško Stupar

    Damire, sve si rekao tačno 🙂 Albina, ti si nam uzor i inspiracija! Tvoji najverniji navijači sa poslednje slike sigurno mogu da posvedoče tome 😉