32. Somborski polumaraton(22.5.2011.) – Moj prvi :)

Nisam bila sigurna hocu li uopste da ga trcim, ili cu jednostavno istrcati onu trkicu od 2km..

Razlog moje nesigurnosti nije bilo taj sto nisam bila dovoljno spremna, vec mi visoka temperatura i jako sunce nikako nisu ulivali sigurnost, s obzirom da polumaraton nikad nisam trcala (a bas sam “ubola” dan kad cu ). Ali, nisam mogla reci “ne”. Odlucila sam da ga istrcim, a potajno sam se i nadala da ce vreme za koje cu ga istrcati biti ispod 2 sata.

Stigli smo na vreme u Sombor, cak i nesto ranije, drustvance se polako okupljalo. Jedanaestoro  nas fruskogoraca je doslo da trci polumaraton, a Bojana i ja po prvi put. Uzbudljiva bese i sama pomisao: “21 km po jakom suncu” … ih, a ja nikad toliko nisam trcala ni na treningu.. Ali dobro, nije nas omelo sunce, svi su bili super raspolozeni, sve je vrvelo od pozitivne energije.

Spremni smo se uputili ka centru grada, gde je start trke bio zakazan za 11h. Pre nas startovala je trka puzica, gde je devojcica bila brza od svih onih decaka, sto je mene zaista odusevilo.

Krenula je i nasa trka, taj moj prvi polumaraton…

Znala sam da ga mogu zavrsiti, pitanje je samo bilo kako cu ga podneti i koje vreme cu po prvi put zabeleziti, a koje ce mi posle sluziti kao vreme koje trebam pobediti na nekim buducim trkama. Krenuli smo iz centra, pa kroz ulice Sombora, tog lepog zelenog gradica, publike na sve  strane, tapsu, dobacuju reci podrske..  to veoma znaci svakom trkacu. Nije bas bilo mnogo hlada..ali sta da se radi. Trudila sam se da ne razmisljam o tome. Svaku okrepnu stanicu sam maksimalno koristila, par gutljaja i malo prskanja i umivanja. Drugacije zaista taj dan nije moglo da se trci. Vode, kako neki trkaci kazu, na pojedinim stanicama nije bilo dovoljno, casice su punili do pola, negde cak nisu ni bile napunjene, gde se gubilo vremena na cekanje. Ja sam doduse cekala, jer mi sekunde taj dan nisu nesto previse znacile.

Bas je bilo tesko jedan deo staze, u jednom malo duzem delu – od nekih 6 kilometara,  gde em sto je bilo jako malo hlada,  nije uopste bilo ni okrepne stanice, tek tamo oko 9tog km. Jedva sam docekala. Nisam mogla da verujem da jos nisam ni pola pretrcala. Koza je polako pocela da gori, sve me je peklo, ali sam se i dalje trudila da ne razmisljam ni o cemu. Da nije bilo zastave kluba ne znam cime bih pokrila glavu da me ne udari suncanica , a to bi se sigurno desilo da mi je glava ostala nepokrivena. A hvala Bogu uvek nesto moram zaboraviti kad idem na trku, i to po obicaju uvek nesto sto je tesko par grama, pa cak i da mi ne treba –moglo bi se poneti za svaki slucaj. (Da ne pominjem da sam tog jutra morala kuci da se vratim jer sam patike zaboravila, sto je neverovatna stvar. Dobro je da sam se setila da sam posla na trku :p )

Trka je tekla veoma sporo, cinila se tako duga, kilometri su bili veliki.. Odahnula sam kad sam stigla do okreta, zbog osvezenja najvise, mada je taj okret znacio samo “pretrcala si (tek) pola”. Eh, ali dobro mi doslo ono polivanje.. ma sve do gaca!  Bilo je lakse, idemo dalje! Sada je sunce sijalo sa druge strane, pa je red bio da sad gori drugo rame. Moze- cisto da budem ujednacena sto se boje tice.  Opekotine ce proci.. za par dana..  nista strasno. Vazno da sam ja imala snage da idem do kraja. Posle 15. km morala sam pomalo da stajem, da setam na 7-8 sekundi iz 2-3 puta. Iskreno, nije mi trebalo, nego mi je bilo dosadno, monotono da samo trcim..

Osim okrepnih stanica koje je organizator postavio, jedna fina porodica je negde oko 17.tog km iznela flase sa vodom i staklene case, i tako nam mnogo pomogla. Hvala im.

E, posle 18. km nasla se poslednja okrepna stanica gde je bio jedan covek koji nas je prskao vodom iz creva, nakon cega sam dobila dodatne energije i ubrzala, a mogu reci da sam primetila da su pojedini i pesacili – bas pred kraj, tako da mi nije krivo sto sam i ja na par sekundi zabusavala  tokom trke.  Naravno, za mene nema zastajkivanja pred cilj, tu se sva preostala snaga crpi.

Pred cilj – ljudi su aplaudirali, mamili mi osmeh sa lica, nisam mogla da ne doviknem “hvala” svakome ponaosob. Jurila sam u cilj kao da ulecem prva 🙂 Jeste funny, ali ja sam pobedila sebe, pobedila sam ono sto se mnogim smrtnicima cini nemoguce. Pretrcala sam 21 kilometar, i tako bila ponosna na samu sebe, jos vise zbog cinjenice da sam trku zavrsila za 01:57:35 – sto sam proverila kod sudije (iako na listi na sajtu stoji 01:59:00, pa jedan dan stoji da sam usla 99. , a sad pise 96., a istina je da sam usla 91. tj. uletela, sa jednim starijim covekom). Mogu da napomenem da sam bila 8. u zenskoj konkurenciji, sto mi takodje znaci.

Ja sam svoj cilj ostvarila- zavrsila sam polumaraton, i to jos ispod 2 sata, i bez ijednog jedinog bola! Cesma u centru Sombora je bila tu kao spas. Lepo smo se iskupali i osvezili. Bojana i Boki su naravno igrali, ja sam se non stop prskala, Danijela je fotkala, tu se i Sale odmarao, ostali su negde skitali, valjda se pozdravljali sa drugim trkacima. Tu smo se i okupili nakon cega smo otisli da se presvucemo, pa na organizovan rucak.

Sto se tice rezultata trke, pobedu je sa vremenom 01:18:35 odneo Varbiro Attila, i Barać Danijela u zenskoj konkurenciji sa vremenom 01:32:50. Bojana je kao sto sam pomenula takodje trcala svoj prvi polumaraton, i istrcala ga za 02:03:36 , u cemu joj je podrsku sve vreme pruzao njen Bole, koji je sve vreme bio uz nju (zar nisu slatki J ).

Najbrzi od nasih bio je Shone sa vremenom 01:33:32, zatim Velja 01:33:50 ,Deki 01:41:38,  Rash 01:45:30,  Nemus1:53:50, Sipce 02:05:42, Sale 02:07:30.

Na rucak smo malo duze cekali,ali vredelo jer , bar nije bio opet pasulj (meni je iskreno malo dosadio), cak i pored onog crva koji je buljio u mene iz graska,ali dobro, sto rece Nemus – to znaci da je grasak zdrav i da nije prskan. Pa da, super uteha.. I onda ga je zafrljacio negde daleko..jadan crv…

Obavilo se i proglasenje. Najstariji ucesnik imao je preko 70 godina. Svaka cast tim ljudima..

Mi smo tu jos malo kulirali, pa smo zajedno sa Beogradjanima u povratku zastali u Odzake na sladoled, za koji Bole kaze da je najbolji. Ja ga na zalost nisam probala taj dan, imala sam problema sa stomakom. Inace, trcanje, kazem ja, definitivno ubrzava metabolizam!

Vreme je ucinilo svoje. No, mi smo se i tog vikenda super proveli, dok su se nasi klubski drugari Katica, Jasmina i Zoki takodje zabavljali ali na drugoj trci, i to u Rumuniji, o cemu cemo citati u narednom izvestaju.

Sve u svemu, vredelo je zbog mnogo cega ustati tog jutra i otici u Sombor na trku. Sledeca super druzenja nas ocekuju u Junu, i to gomila njih,a najvece i najznacajnije za nas klub je Novosadski Nocni Maraton, koji ne smete propustiti! 🙂

  • Bojana

    Keti, baš si me nasmejala sa onim crvom 😀 Zaista HIT! I naravno, sve pohvale za prvi polumaraton, ti si ga momački prešla, mada ja nisam ni sumnjala u tebe, imaš ti snage za još mnogo više…

  • Hahaha, i meni je crv bio najbolji :))) a inace, genijalno, prvi put pa ispod dva sata, cestitam!!! I sledeci put ponesi kremu za suncanje 😉 Naravno, cestitke i Bojani! Power girls 🙂

  • Keti

    Hvala oboma 🙂

  • The RaIII

    Bravo Keti!!!

  • Keti

    fala ^_^

  • Čox

    Čestitam TEBI i onoj “slatkoj” ekipi (Bojana i Bole) ! Pozdrav ekipi od Maratonjara Kutina !

  • Keti

    Hvala. Uzvracamo pozdrave 🙂

  • Katicicar

    VELIKA CESTITKA BOJANI I KETI ZA ISTRCAN PRVI POLUMARATON! 🙂 🙂 🙂