28. SuisseGas beogradski maraton 18.04.2015, izveštaj

Da mi je neko prošle godine posle istrčanog Beogradskog polumaratona rekao da ću ove godine trčati ceo maraton na istoj trci, verovatno bih mu se…

Da mi je neko prošle godine posle istrčanog Beogradskog polumaratona rekao da ću ove godine trčati ceo maraton na istoj trci, verovatno bih mu se sa nevericom smejao.  Godinama unazad trčim na Beogradskom maratonu, ali isključivo polumaraton jer jednostavno konfiguracija staze mi ne odgovara, uvek je vreme baš onakvo kakvo meni ne leži (dakle pretoplo, na jako malo mesta ima hlada na stazi), trči se širokim bulevarima itd.

Mislim da mi je svake godine nedostajao samo neki, kako bi rekli, klik da me prebaci na taj viši nivo, da se odlučim da eto i ja budem Beogradski maratonac. I stvarno, ove godine, krajem godine kliknulo nešto. 🙂

Elem, prošle godine, u decembru mesecu, odlučio sam da prvi put istrčim ceo maraton. Istina, nisam bio spreman kako sam ja hteo (zato ga prethodnih godina nisam ni pokušavao istrčati dokle god ga ne spremim perfektno…. iz milion razloga, prelomio sam da ga istrčim na Reciklažnom maratonu iako sam bio  poluspreman). Tada klikova za taj prvi maraton je bilo pregršt ali najbitniji su bili to da bih trčao na domaćem terenu (Novosadskom keju), tu su moje dve devojčice (Nataša i Dunja) koje će me iz sveg glasa bodriti, društvo koje će uvek biti tu za mene ako ne daj bože nešto krene po zlu, takođe me je privuklo i to pravilo Reciklažnog maratona da možeš odustati kad god hoćeš i da će ti kilometraža biti zapisana i vreme koje si istrčao (iako sam duboko znao u sebi da ako krenem da trčim maraton, ja ću ga i završti jer stajanje ne dolazi u obzir 🙂 ).

I tako, zaista sam ga tada odradio, kako sam i verovao da će biti, uz veliku podršku mojih devojčica, drugara i na srce i veliko polumaratonsko iskustvo. Tad sam osetio da stvarno nisam bio spreman za taj maraton kako sam hteo.

Vreme je tada čak i bilo relativno ok za prvi maraton, ali ja naravno 🙂 nisam bio zadovoljan kako sam taktički loše istrčao. Odmah se pojavio crv sumnje – šta bi bilo da sam se spremao onako kako sam zaista hteo. I tako je pala odluka da to sve popravim na prvenstvu države u maratonu u Beogradu na najvećem maratonu u državi, na Beogradskom maratonu, na najtežoj stazi u državi (barem za mene), na stazi na kojoj sam polumaratone uvek trčao par minuta sporije od svojih mogućnosti.

 

I ovaj put nisam mogao da se spremam onako kako sam hteo. Pun snage posle Reciklažnog maratona, priznajem svojeglavo, sam odmah počeo da radim zimsku baznu kilometražu sa odmorom od samo par dana nakon svog prvog maratona. Čovekovo telo je stvarno čudo. Celih 10-ak dana mi je super išlo sa jakim treninzima, bio sam oduševljen kako mi idu ok treninzi posle teško odrađenog maratona. I onda povreda, upala tetive. Naravno, nije mi problem da priznam, nedovoljno sam odmorio posle maratona i došlo je do upale tetive leve noge.

Pokušavao sam lagano da treniram, pa da istražim malo po trkačkim forumima, pa u priči sa drugim trkačima koji su imali slične povrede ali to je samo prolongiralo neizbežno. Krajem januara je kao sve bilo super, mada to je bilo samo prividno. Otišao sam na Srebrno jezero da proverim svoje trenutne mogućnosti, mada sam znao da tada i nisu mogle biti velike nakon svih laganih rastrčavanja celu zimu i pokušaja povratka na stazu. Pokazalo se da sam zaista prerano počeo sa trkama. Nakon polumaratona na Srebrnom jezeru definitivno više nisam mogao ni na nogu da se naslonim. Danima kasnije sam jako teško i na posao išao, skoro pa na jednoj nozi. To je definitivno bio alarm za početak terapija i odsustvo sa treninga do daljneg. Beogradski maraton i prvenstvo države je tada delovalo tako daleko, takoreći nedostižno.

Tada sam se posvetio isključivo oporavku od povrede i mirovanju, tom najtežem periodu kod svakog trkača. Drugari su vredno trenirali celu zimu, vredno skupljali kilometražu, planirali trke na kojima će da pomeraju rezultate u februaru. Sve mi je to jako teško padalo, ali uspeo sam do kraja februara da stanem na noge, nije više bilo skoro ni malo bolova. Počeo sam i ja da treniram krajem februara. U početku bojažljivo da proverim noge, zatim lagano povećavao kilometražu i brzinu. Mart je bio mesec solidnih treninga koje sam isplanirao za Beogradski maraton.

Nisam imao onoliko vremena koliko sam planirao da spremim jedan dobar maraton, mislim da nešto jače od mesec dana nije dovoljno ali dobro nadao sam se najboljem. Opet ću ići na srce. 🙂 I tako, došao je mesec april, mesec Beogradskog maratona. Plansko popuštanje sa intezitetom treninga. Nisam bio zadovoljan činjenicom da nisam odradio ni blizu dovoljno brzinskih treninga, ali barem sam nakupio dovoljno solidne kilometraže. 🙂

U međuvremenu je još drugara iz kluba odlučilo da trči državno prvenstvo u maratonu u Beogradu : Vladimir Rašković, Nemanja Nikolić i Samanta Gilice su zajedno samnom predstavljali klub na maratonu u Beogradu. Takođe se i Mare (Marko Mitrović) prijavio da istrči svoj prvi maraton i to baš u Beogradu. Igrom slučaja i Zoki Kampfer je išao približno isti tempo na maratonu, tako da je Maretu dobro došao iskusni maratonac koji će ga vući na njegovom prvom maratonu. Mare je na kraju super odradio taj svoj prvi maraton. Takođe je bilo i polumaratonaca iz kluba ….Cole, Maja, Sipac, Agi, Ivan, Laci, Albina. Sve u svemu opet brojna i moćna ekipa kao i svake godine. 🙂

Šuškalo se danima da će vreme biti katastrofa za maraton / polumaraton, dakle opet sunčano oko 28 stepeni. Nisam mogao da verujem da će me opet to snaći, ali nisam preterano razmišljao o tome. Misli su mi bile usmerena ka tome da ispoštujem tempo koji sam sebi zacrtao i da ga držim od početka do kraja. Par dana pred maraton, vremenska prognoza se menja. Najavljuju kišu i hladnije vreme, oko 13, 14 stepeni. Idealno za maraton i polumaraton.

Kako se dan maratona približio adrenalin je dostigao gornju granicu. Sad me ništa nije moglo zaustaviti, samo sam čekao trenutak starta da poletim. 🙂 Tog jutra smo opet, kao i svake godine, kretali brojno, organizovani sa troje kola do Bg-a. U Bg-u malo frka oko traženja parkinga i stizanja za podizanje startnih paketa. Ali zahvaljujući iskusnim vozačima Zokiju Kamferu i Laciju sve stižemo na vreme da odradimo. Kišica je zaista padala, bilo je hladnjikavo. Nisam skidao osmeh sa lica tog jutra (ili sam barem ja sam sebe tako doživljavao to jutro) :).

Poslednje pripreme (čaj, par čašica razgovora i presvlačenje i nameštanje brojeva u kafiću Kasina u blizini samog cilja maratona) i istrčavamo iz kafića.

Usledilo je slikanje sa drugarima iz BelHospice tima, neverovatnim humanim ljudima kojih je svake godine sve više i koji se godinama unazad trude da pomognu koliko god mogu svojim donacijama palijativno zbrinjavanje pacijenata sa malignim bolestima. I ja sam zajedno sa drugarima iz kluba, kao i prethodnih godina, trčao za njih, istina ove godine sam trčao i za klub jer je bilo državno prvenstvo ali sam se svakako osetio kao malo delić te akcije.

BelHospice tim

Zatim je usledilo i neizbežno slikanje sa drugarima iz kluba i polazak na start.

Fruškogorci na okupu pred start 🙂

Pred start se pozdravljam sa svojom najvećom podrškom, mojim devojčicama, Natašom i Dunjom, i dogovaramo se gde ćemo se videti u toku trke. Ulazim u startnu zonu sa elitnim trkačima. Napokon i ja da se nađem rame uz rame sa najboljima, sa ljudima koji će ove godine dominirati Beogradskim asfaltom.

Jako moćan je osećaj zagrevati se pored Kenijaca, ljudi koji će stazu maratona “pojesti” za manje od 2:15.  Sudije nas pozivaju, stajemo na crtu. Iza nas je veliki broj ljudi. Statistike kažu preko 4500 ljudi. Neopisiv osećaj. Hladno je, ali ja to ne osećam. Zagrejan sam dovoljno i jedva čekam da krenem. Bacim pogled oko mene na startu, pored mene stoji jedan od Kenijaca. Razmišljam da li će on biti jedan od tih koji će vući grupicu trkača koji će leteti po Beogradu. I da, stvarno je taj momak, koji na izgled izgleda kao običan čovek kao i ja, koji se trese od hladnoće, na kraju maratona sam video na slikama, izdominirao stazu u vremenu 02:14:41. Neverovatno. Većini verovatno njegovo ime ne znači puno, ali za vreme koje je istrčao zaslužio je da mu spomenem barem ime u izveštaju, SANG Silas Kipngetich. Na kraju trke je dao i izjavu da nije zadovoljan vremenom koje je istrčao jer mu je lični rekord ispod 2:10.

Start 28. SuisseBelgradeGas maratona

Da se vratimo na sam start. 🙂 Pucanj, graja, krećemo. Obuzdavam se da ne poletim sa polumaratoncima. Nameštam tempo prvih par kilometara. Idem rame uz rame sa Goranom Vendlenerom, Planirali smo približno isto vreme. Kilometri polako odmiču, proveravam prolaze redovno, fino ide. Za nijansu brže, ali to nije čudno kada trčite sa Goranom. 🙂 Prvih 5km smo provukli minut brže nego što sam planirao. Pokazujem Goranu da usporimo jer se neće dobro završiti na kraju. Usporavamo. Eto nas i kod penjanja na most. Tražim pogledom moje devojčice, tu su. Mašem im da ne brinu, za sada je sve super.

 

Goran sve više ima problema sa obuzdavanjem tempa, izazivaju ga polumaratonci koji nas obilaze. 🙂 Moram priznati da se suzdržavao i duže nego što sam mislio, na 11. km je promenio tempo i otišao. 🙂 Nisam ga više mogao kontrolisati, ja nastavljam svoj planirani tempo. Nije me doticalo ni to kada me je obišla jedna manja grupica maratonaca na čelu sa Slobodanom Marinkovim. Jednostavno, javio sam im se i nastavio svoje. Plan je plan i treba ga poštovati, naročito na Beogradskom maratonu jer nikad ne znaš šta će te dočekati u drugom krugu.

Gledam iz pozadine (kao u bioskopu 🙂 ) šta se dešava ispred mene. 🙂 Gore spomenuta grupica sustiže Gorana, on im ne da da odu bez njega, opet menja tempo, kreće za njima. Nakon nekog vremena ih i on pušta. Stižem Gorana oko 19.km. Ne izgleda baš dobro.  Vidim da se sada već muči. Idemo zajedno do 21.km. Proveravam prolaz, Plan je bio da prvi deo idem oko 1:30…. Štoperica je rekla 1:30:05. Super, to je to. Pogledam pored sebe, nema Gorana. Nažalost nije nastavio tim tempom dalje, morao je da uspori. Ja nastavljam planirano. Ubrzo mi se staza preklapa sa stazom polumaratona. Polumaratonci su negde na svom 17.km. More ljudi je sad odjednom oko mene. Super se snalazim i ne popuštam puno u tempu dok obilazim na tom mom 23. km tu veliku grupu ljudi.

Približavam se ulasku u drugi krug. Opet tražim pogledom Natašu i Dunju. Tu su moje vatrene navijačice, sad je mnogo lakše :). Tu je sada i Goran Čegar, Terzić, drug iz kuba Andrija Đorđević koji pružaju uvek prekopotrebnu podršku.Najzad ulazim u taj ozloglašeni drugi krug. Skroz druga krajnost.

Nema nikoga iza mene, isped mene tek negde u daljini vidim grupicu koja me je obišla na čelu sa Slobodanom. Sada se grupica već razvukla.  Ulazak u Zemun u drugom krugu mi je doneo i pojačane grčeve u nogama. I baš na tom nekom 30. km pored mene na stazu utrčava Dragana Dišić, devojka koju znam samo iz viđenja (sa facebook-a). 🙂  Trči pored mene, proverava kako mi je. Dodaje mi magnezijum i limunadu kad sam joj spomenuo da su mi se pojačali grčevi. Zahvaljujem joj i u neverici nastavljam istim tempom. Ne mogu da verujem na ovolikoj pomoći koja je usledila tačno kad je zatrebalo. Magnezijum i limunada stvarno rade posao posle par stotina metara. Grčevi stvarno popuštaju. Sad već na svakoj okrepi uzimam po krišku limuna. Super mi je. Stižem trkače iz one grupice koji su me obišli. Bližim se 35. km. Grčevi opet počinju da se javljaju ali nije strašno. Mogu ja to. Vidim da se približavam Slobodanu koji je konstantno tokom maratona bio par stotina ispred mene. Sad sam mu prišao na 30, 40 metara. Na mostu se ta razdaljina i smanjivala. 

Čekao sam tu završnicu, znam da mi dobro idu uzbrdice. Tempo je i dalje za ispod 3:00. Evo ga i 41.km, sad ću tu na Zelenjaku, na nizbrdici da ubrzam i da se definitivno priključim. Ali, noge kažu, ipak nećeš. Na toj nizbrdici me definitivno savladavaju grčevi. Nizbrdicu samo odrađujem da se kaže da sam je istrčao i gledam u daljini kako Slobodan nestaje. Uzbrdica do kraja mi je poslužila da obiđem još par maratonaca koji su se mučili do gore. Približavam se i Mihailu Šulji i Major Josipu na toj finalnoj uzbrdici. Vidim da se sve češće okreću i proveravaju koliko sam im blizu. Ulazimo u ciljnu ravninu i tu vidim da su mi oni brzinski treninzi stvarno nedostajali na ovom maratonu. U finišu od 400 metara ulažem svu snagu koja je ostala ali ipak ne stižem Mihaila i Josipa. Ulazim u cilj sa rezultatom malo preko 3 sata, 3:00:40. Definitivno me je ona nizbrdica koštala taj 41 sekund za ispod 3h, naravno i nedostatak malo bržih treninga.

U svakom slučaju, zadovoljan sam, novi lični rekord je tu. Razmenjujem utiske sa kolegama trkačima, jedni drugima čestitamo. I na izlasku iz ciljne zone, dočekuju me njih dve, moje najglasnije navijačice, Nataša i Dunja. 🙂 U tom trenutku sve što boli je nevažno, jer vidim da su one srećne. 🙂

Dalje sam nastavio na masažu u BelHospice šatoru koja je mnogo prijala. Malo druženja sa drugarima iz BelHospice, druženje sa društvom iz Novog Sada, društvom iz kluba u Kazina kafiću na još jednom čaju da se malko ugrejemo. Razmenjivanje utisaka, generalno gledano svi smo prezadovoljni istrčanim. Polako polazimo u NS i već planiramo sledeće poduhvate.

Što se mene tiče, sebi sam dokazao da mogu i maraton da istrčim sa osmehom na licu. Mada moram opet reći da i dalje postoji crv sumnje, šta da sam imao još malko vremena za pripremu, da nije bilo problema na poslednjoj nizbrdici, da nije …… ? Dakle, moraće da se provere još neke sumnje na trkama koje slede. 🙂

Vidimo se na nekim sledećim trkama, a do tada vredno trenirajte. 🙂

  • Boško Stupar

    Bravo Šone! Plan se na maratonu definitivno isplati 😉 OK je ići malo brže, ali sve to na kraju može jako skupo da košta… Sve u svemu, majstorski odrađeno! Dva polumaratona sa skoro identičnim vremenom!!!

  • Shone

    Hvala Bole. 🙂

  • the raIII

    Bravo Šone! Bilo bi mnogo bolje da si bio spreman, ali je moglo biti i mnogo gore vreme:D Ako ti Dunja i Nataša dozvole i ako uklopiš vreme kako treba, ideš ti ispod 2:50 sigurica, da ne kažem 2:45:D
    Lep text.

  • Nemanja Nikolić

    Ja sam se sav naježio čitajući ovo, sve mi se vratilo! Odličan tekst sa mnogo korisnih uvida a što je najvažnije lepo i pametno istrčan maraton! 🙂

  • Andrija Đorđević

    Sjajan tekst, čestitke! Napravio si nam baš lep, detaljan izveštaj! 🙂 Vidi se da se isplate vera u uspeh i pametan, taktički pristup trci, bez obzira što tokom priprema nije sve funkcionisalo u početku. Ali, sve na kraju dođe na svoje.
    Sledeći put kad sve bude išlo kako treba, a još ti pristigne i jedna prava nova, mala, ali glasna podrška, 😉 sledi još mnogo bolji rezultat!