Odrzan je i taj zeljno iscekivani Skopski maraton. Radovala me je cinjenica da je u pitanju trasa sa nikad ravnijom stazom, s obzirom da nikad ranije u Skoplju nisam trcala i s obzirom na to da su skoro sve prethodne trke tekuce godine bile na valovitoj stazi i brdu. Ova je trebala da bude olaksanje, medjutim…
Planirano smo krenuli dan ranije, busom koji je organizator izdejstvovao za takmicare iz Srbije. Nedeljko Todorovic je bio tu da sve iskordinira. Bilo je lepo putovati 8 sati sa svim tim poznatim licima, caskati, fotografisati se za uspomene,.. To je zove lepo provedeno vreme.
U pred vecernjim satim stigli smo u Skoplje, smestili se, nakon cega smo imali slobodno vece. Centar im je stvarno divan, I iako ce neki reci kako je sve to vestacko I nerealno, nema veze, meni je ipak divan na pogled, mnogo svetla, fontane, svi ti divni lavovi I statue, spomenici, sa svih strana… Sve za turiste naravno.
Saucesnici citavog mog boravka u Skoplju su bili moji drugari trkaci Gogi Vendlener I Zoki Kamfer, bez kojih to vece ne bi bilo toliko divno koliko je bilo. Takodje nam je kasnije nakon setnje, vecere uz Vardar i Skopskog piva, to vece ulepsalo i finale Evrovizije – smeha I sale nije bilo dosta dok nismo zaspali! Smestaj nam je bio malo podalje, sto je bila cini mi se jedina mana u citavoj toj prici, tako da je moj savet svima koji u buducnosti budu trcali u Skoplju da traze smestaj sto blize, jer se za istu cenu ne vredi pentrati uz brdo 3km pogotovo ne nakon maratona! To nas je sve samo jos dodatno iscrpelo i ukralo dragocenog vremena!
Ustajanje ujutru, lagano spremanje, malo dorucka, sve na vreme. Cekao nas je divan prolecni, da ne kazem letnji dan. Dosli smo na start sigurno 1 sat ranije, taman toliko da se obavi sve potrebno (i nepotrebno) pre pocetka trke. 9h, juris! Pocelo je uzbudjenje! Kao I na startu svake trke.. Snimao nas je I onaj mali helicopter..ili kako se vec zove ono cudo…
Fotografa na sve strane, cini mi se da ih je bilo oko 30tak, non stop su skljocali, sto potvrdjuje I kolicina fotografija koja je izasla, sigurno oko 10 hiljada. Ali sto da ne, I treba, svaka dusa koja je bila taj dan na Skopskom maratonu treba da ima par profi fotki za uspomenu, to se tako radi! Sigurno je svako nasao svojih bar desetak fotografija, a ne kao na Beogradskom maratonu… neki po dvadeset, a neki ni jednu (kao sto se meni desilo)!
Lepo je tekla trka, tri devojke sam imala ispred sebe, ali sam na okretu na 7.km primetila da treca lagano posustaje, I pomislila sam da ima sanse mozda kasnije pred kraj. Bilo je stvarno milina trcati na stazi gde je svuda okolo bilo navijaca, ljudi sa transparentima, aplauzi, bodrenje.. Stvarno bez zamerke ijedne. Jedino negde policija bas I nije dobro odradjivala posao oko zaustavljanja kola, I pesaka, ali ajde.. ja moram pomenuti pa moram, jer tako je bilo. Kasnije oko 15km primecujem da nesto sa mnom nije u redu..
Do tada sam isla super tempom, tu kilometrazu sam savladala bez problema za 66 minuta, cak sam osetila I da ubrzavam, I samo odjednom…puf! Noge nece! Blokada u misicima, neka tezina, kao kamenje! Pao mi je tempo na 4.50, jednostavno noge nisu htele brze! Da li sam pogresila sto nisam ponela gel? Pitala sam se.. Onda su mi se vracale slike u glavi, sve one prethodne trke, onaj vikend kad sam samoj sebi uskocila u stomak otisavsi na dve trke za jedan vikend presavsi obe u punoj stazi, sa overenim postoljima… To je bila toliko fatalna greska, da se na zalost posledice I dalje osete. Nisam prestajala da razmisljam. Rekla sam sebi “Nista sad, ides do kraja, pa kako bude, tako ti i treba, budalo”.
U jednom momentu prestigla me je jedna devojka, ocigledno dobra, posto je sa petog mesta ona na kraju zavrsila na trecem, a ona koja je bila treca zavrsila je na cetvrtom vrlo malo ispred mene. Sto znaci da je bilo sasvim opravdano sto sam mislila da cu izaci ispred nje, medjutim.. Nisam ocekivala da ce me noge izdati, da ce se misici “pretvoriti” u kamenje.. Nekad me zbuni izgled tih koji su ispred, za neke nikad ne bih rekla ni da treniraju.. Cak negde 3km pred cilj, jedna devojka mi se priblizila, ali prosto njoj nisam dala da me obidje. Videla sam da sam peta, I to je bio kraj price. Na kraju sam I to moje kamenje od nogu naterala bas ta tri zadnja kilometra na malo jaci tempo. Malo ranije pre toga, Gogi I ja smo se mimoisli, ni on nije delovao zadovoljno..
Eno cilj, pomislila sam, to je to.. Na satu 01:37:36 … Razocaranje, tuga.. Gogi me ceka na cilju.. Podelili smo utiske, malo izdahnuli, I nastavili sa istezanjem.On je usao 10 min pre mene, takodje nezadovoljan svojim vremenom, koje je bilo lose usled problema koje ima sa stopalima..
Toliko smo se jadali jedno drugom da tu nije bilo kraja.. Cilj da oborim licni rekord na 01:33 nisam uspela,ali sam istrcala trku za tatu, koji je bolestan I koji se leci od opake bolesti danasnjice. Svaka moja sledeca trka ce biti za njega! Cak sam bila I interesantna nekima, primetna, s obzirom na natpis od markera na ledjima.. Pozdrav za Branka, I samo napred, u nove pobede!
Zatim, nakon predaha uputili smo se ka hotelu do kojeg nam je trebalo pola sata…uzbrdo.. Ali preziveli smo naravno! Posle tusiranja I presvlacenja vratili smo se dole da podelimo letke, pozovemo ljude na nas Noćni maraton koji se odrzava 28.Juna, I da bodrimo nase drugare koji su jos bili na stazi. Proglasenje je vec bilo proslo, najbolja polumaratonka Sibila Majers iz SAD-a je ostvarila vreme 01:30:28, dok je najbrzi polumaratonac bio Edvin Kenboi iz Kenije- 01:09:28…. Kod maratonaca prvo mesto zauzeo je Emanuel Samal presavsi stazu za 02:14:24, a kod maratonki Lusi Murigi u vremenu 02:37:45 , oboje iz Kenije.
Meni toplina nije smetala, kao sto je mnogima. Sve do 30 stepeni je za mene podnosljivo (samo dok ponegde ima hlada). Na dalje cu pametnije, I cim se stabilizujem I vratim u normalu, bice bolje. Tata, na sledecoj trci se penjem na postolje, samo za tebe! <3
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora