Preziveli smo!
No,da krenem ispocetka. Nas petoro je tog jutra krenulo iz Novog Sada, ustajanje naravno u tri ujutru.. naravno niko se nije naspavao, ali sta da se radi. Uputili smo se ka Beogradu odakle je bio organizovan besplatan prevoz za pedesetak ucesnika prve polumaratonske trke u Krusevcu.
Nepredvidjene situacije su dovele do toga da se malo okasni sa dolaskom u Krusevac, ali se malim odlaganjem starta problem resio. Temperatura je taj dan bila abnormalno visoka, vrlo nepogodna za bilo kakve aktivnosti a kamoli za trcanje i trku. Ali bili smo svi svesni sta nas ceka, takodje su nas i organizatori upozorili na vreme. Naravno – svetla odeca, kapa, hidratacija, i samo lagano, bez zurbe.Tako je i bilo.
Od samog pocetka trke pocele su tegobe, kako borba sa toplotom tako i borba sa bolom u stomaku, da li je u pitanju zuc ili nesto drugo..ne znam jos uvek. Htela sam vec na 3. kilometru da prekinem trku, ali mi je bilo bezveze. Preci toliki put i onda da odustanem, rekoh sebi “nema sanse”. Pomislila sam kako zelim da imam medalju 1.Krusevackog polumaratona, i da ce mi to u svakom slucaju biti dobar trening, jer znatno sam smanjila brzinu, sa 13km/h na 9-10km/h, bolovi mi nisu dali da idem brze. Posle me sustize i Jovica Cucic, drugar iz kluba, pokusao je da mi pomogne, ali sam mu rekla da nema vajde i da mora samo da me prodje..nema tu pomoci kad vec pocnu bolovi. Mada sam svakako i sama pokusavala da stiskam bolno mesto, posto se jedino stiskanje pokazalo kao delotvorno, i tako sve do 9.kilometra.Posle sam ubrzala na 11-12km/h, bolovi prosli, ali je toplota i dalje lomila… Moram da pohvalim Krusevljane na njihovoj dobroj volji da pomognu nama trkacima u muci. U zivotu nisam videla toliko vode na sve strane – kofe, flase, cak su nas mnogi od njih prskali i vodom iz creva! Sve su ucinili da trkaci sve do jednog stignu do cilja bez vecih problema. Hvala veliko svim tim dobrim ljudima!
Malo je bilo zbunjivanja od strane ljudi koji su trebali da nas usmeravaju na raskrsnicama u zadnjih 2 kilometra trke, pa je nekolicina nas malo skretala sa staze. Nije bilo bas pametno ni saobracaj pustati dok je trka bila jos u toku… Sto se tice same staze,pomalo sumorna, ali ne ni toliko strasna kao staza somborskog polumaratona. E da…
Zavrsavam trku, do gaca mokra od silnih posipanja vodom, ali potpuno zadovoljna svojim vremenom s obzirom na vremenske (ne)prilike. Ulazim u cilj pomalo razocarano, iz razloga sto sam cekala da mi neko stavi medalju oko vrata… I gledam tako takmicare okolo,kad ono niko ziv nema medalju..Tad sam shvatila da ih ustvari ni nema, iako su najavljene… Bese mi zao jer medalje ostaju kao uspomene, ali sta sad… U svakom slucaju posle trke smo se lepo kupali u fontanama, neki su posle otisli i na bazen.
U 17h smo posli put Beograda…dobro da nismo poumirali kad smo usli u autobus, e to je bio haos 🙂 A tek pijanih sto je bilo… Oprastamo organizatorima na propustima, i nadamo se da ce trka biti organizovana i sledece godine!
Cestitke svim ucesnicima trke! Preziveli smo!
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić