Aktivan vikend, 29.- 30.03.2014,

Крос у инђији
     Дошао је и тај дан- дуго очекивана субота, 29. 03. 2014 године,  34. Отворени крос у Инђији.

     Одлучио сам да…

Крос у инђији

     Дошао је и тај дан- дуго очекивана субота, 29. 03. 2014 године,  34. Отворени крос у Инђији.

     Одлучио сам да бициклом одем до Инђије, временом сам набавио сву потребну бициклистичку опрему, која није баш јефтина, ставио слушалице и уз музику кренуо. Стигао сам за 58 минута. Код обележене стазе чекали су ме Нада, моја другарица, и другови. Пристизали су остали маратонци које познајем, поздрављање је било необично јер су ми сада честитали већ на почетку, зато што сам дошао бициклом из Новог Сада а треба за који минут да трчим. Много пута сам чуо ,,свака част’’  и то ми је доста пријало.

            Мој циљ је био: дружење (на првом месту) и ако је могуће пласман међу првих десеторо такмичара. У 11  је почела моја трка на 2 000 м. Стартна линија, на знак старта крећемо сви. Већ после неколико секунди дошло је до издвајања такмичара, издвојио се први, уз мене је један био раме уз раме. И видевши то убрзао сам и издвојио се као други. Ток трке се тако одвијао, Сретен Нинковић први, други ја, а иза мене нисам знао ко је и колико је њих било.

Такмичари су имали другаре који су стајали са стране и бодрили их. Моју подршку су чинили другари из Инђије, најбољи атлетичар Саша Столић и коментатор Радосав Симић који је тад био за микрофоном. Вредност подршке у тим тренуцима је, знате, непроцењива. Завршио се други круг, био сам други у генералном пласману и тиме сам био више него задовољан.
Међутим, када је дошло време за проглашење мени су доделили и прво место – био сам први у својој категорији. Пресрећан са освојеним првим и другим местом наставио сам да пратим остале трке. Прилазиле су ми колеге, упознавали се и сви су исказивали чуђење и одушевљење због мог начина путовања (бициклом).

            Непојмиво ми је зашто би некоме било чудно да се млад спортиста, атлетичар, тако организује за пут. Мене то посебно испуњава и даје ми додатну енергију за касније трке. Баш зато, то сам им и испричао, дан после овог маратона путујем за Осијек да гледам Осијечки полумаратон. Тако сам кренуо пун утисака, диплома и доброг расположења назад за Нови Сад.

Пут за Осијек

            Колега Радован Бркић и ја договорили смо се да идемо бајсом за Осијек како би гледали полумаратон и бодрили наше колеге. Није било размишљања, двоумљења око тога да ли ћемо физички моћи издржати, већ се одмах размишљало о времену поласка. Договор је био 06: 45, по новом времену. Место – кружни ток на Булевару Европе – Руменачком путу.

           Стигао сам мало раније, као по обичају, а за који минут стигао је и Раша. На поласку смо срели председника клуба, он је аутом кренуо са сјајним тркачима (нашим колегама), поздравио нас је сиреном и продужио пут Осијека. План путовања се почео остваривати: Руменка – Бачки Петровац – Силбаш – Ратково (где смо и јефтино доручковали, 130 динара три производа); Оџаци – Каравуково и гранични прелаз Богојево.

            После границе следи пут Ердут – Бјело Брдо – Сарваш и на крају дуго ишчекивани Осијек. Требало нам је 4 ипо сата да стигнемо. Центар је био препун маратонаца, ми смо код циља сачекали другаре.

            Честитке су биле обостране – ми смо им честитали за истрчани маратон, они нама за велику километражу бајсом. После дивног поподнева, мало предаха кренули смо назад, ка Новом Саду.

            Враћали смо се истим путем, само што смо у повратку имали још неколико неочекиваних и замимљивих сусрета. Рецимо када су нас два човека ромске националности кој су возили мотор ,,апенац’’ (старији од њих двојице заједно) запазили и почели да нам причају како би да и они возе бицикле, подстакнути нашим спортским расположењем и чувши за километражу од 151 км.

            Било им је невероватно јер је то стварно велика километража, али смо ми доказ да ју је ипак могуће остварити. Занимљив ми је био и сустрет са чобанином који је чувао стадо оваца и једног магарца. Морали смо то забележити фотографијом. Невероватно је како људи знају да уживају у природи, и како ништа сем флашице са водом није потребно.

            Ми смо километер по километер већ стигли до Новог Сада. На месту са којег смо кренули, сада, у повратку, сусрели смо се поново са председником Владимиром Рашковићем и екипом учесника иако су они били аутом а ми бициклама.

За тај викенд, прешао сам бициклом 310 км!!!
Само да нагласим да неко нема способан ауто за ту километражу. 😀

  • Katarina Keti Pohlod

    Samo napred!!!

  • vlada

    Cole avantur i super lik :))

  • te RaIII

    Cole legenda! Bravo za obojicu. Cole, čobanin u flašici nema vodu, zato mu ništa drugo ni ne treba:D

  • Boško Stupar

    Bravo! Tako i treba, sesti na bicikl i bez mnogo prenemaganja preći kilometre. Cole, šta dete zna šta je 300km?! 🙂