Nenad Jovanović
Rođen 30.10.1986. godine u Beogradu, opština Savski Venac, kao mali bucko od 4 kg. Ništa tada nije govorilo da ću se baviti nekim sportom, a naročito ne ovako zahtevnim kao što je atletika. Prvih pet godina bezbrižno detinnjstvo u Beogradu, a zatim selidba u Rumu i početak još bezbrižnijeg detinjstva i približavanje kraljici sportova, odnosno atletici.
Osnovnu školu završio sam u Rumi. Srednju tehničku školu upisao 2001. godine, a zvršio 2005. godine, takođe u Rumi. Iste godine sam upisao Fakultet Tehničkih Nauka u Novom Sadu, smer elektrotehnika (računarstvo i automatika). Osnovne i postdiplomske studije završavam na istom fakultetu 2010. godine, i stičem zvanje diplomirani inženjer elektrotehnike.
Prve atletske korake, one koji ostaju urezani u sećanju zauvek, napravio sam u atletskom klubu “Drvo – Dekor Ruma” 1996. godine. U istom klubu proveo devet godina, i stekao pravu atletsku disciplinu i drugare koji se ne nalaze tako lako, što bi rekli naši stari “drugare za ceo život”. U ovom klubu nastupao na 800 metara. Osim na 800 metara u tome periodu nastupao u još nekim disciplinama : 200 metara, 300 metra, 400 metara, 1000 metara, 3000 metara, 4 x 100 metara štafete, skok u dalj, troskok. Ali uvek ostao veran svojoj matičnoj disciplini, 800 metara. O svojim uspesima ne volim da pričam mnogo, ali evo izdvojiću neke koji su mi tada ostali u najlepšem sećanju, 3. mesto na Kupu Srbije i 3. mesto na Kupu Države (tih godina one naše VEEELIKE države) na 3000 metara, kao i 2. mesto na Prvenstvu Vojvodine na 800 metara.
Nakon završene srednje škole je došlo vreme da se kaže doviđenja matičnom klubu, i zbog obaveza, zvanih fakultet, da se preseli u veći, još uvek za mene neistražen grad, Novi Sad. Naravno da atletiku nisam mogao da ostavim, jer bi to bilo odstranjivanje jednog velikog dela sebe, tako da sam i dalje nastavio da se aktivno bavim ovim veličanstvenim sportom, ali u drugom klubu, atletskom klubu ” Vojvodina, Novi Sad ” .
I ovde nastavljam sa trčanjem stare dobre discipline, 800 metara, ali na moje razočarenje, i pored napornih treninga svih tih pet godina, rezultat na 800 metara samo neznatno pomeram na bolje, tako da je moj pad u plasmanima na državnim prvenstvima bivao sve veći i veći. Naravno i u tom je periodu bilo uspeha, ali nećemo sada o tome. Međutim od dolaska na studije u Novi Sad upoznajem neke nove, za mene tada čudne i neshvatljive ljude, koji vikendom trče neku Ligu na 5km po sred keja dok ljudi šetaju, trče do Popovice iz Novog Sada i to po šumi. Što bi rekao moj deda, kada vidi ili pročita nešto čudno : “Sve nešto, budi Bog s nama”. Ali naravno, dete ko dete, sve mora da proba, pa tako i ja. Upoznajem te ljude odmah na prvoj godini fakulteta, i u društvu sa njima počinjem da radim iste te treninge, koji su mi na početku bili neshvatljivi. Od tada se od njih više ne razdvajam, i od tada živim samo za te vikende.
Isti ti nekada čudni ljudi, a sada mogu slobodno reći porodica, su me i inspirisali da istrčim u prvoj godini fakulteta svoj prvi polumaraton, Eko – Čarda Mačak u Novom Sadu i istrčim tada na moje i iznenađenje drugih respektabilno vreme. Moram priznati, dušu sam ispustio (jer spremao sam se samo za 800 metara), ali opet ću upotrebiti ono “budi Bog s nama” svidelo mi se. Od tada sam se sve više počeo udaljavati od discipline 800 metara, a sve više prelaziti na polumaratone. Svaki polumaraton je postajao novi doživljaj, novo druženje i priča za sebe. Naravno da je i tu bilo uspona i padova, ali sada mogu reći da se može na prste ove moje dve ruke izbrojati koliko sam polumaratona, u Srbiji, propustio za ovih sedam godiina. Istrčao sam sigurno više od 30 polumaratona u ovom kratkom vremenskom periodu. Bilo je uspeha i na ovim polumaratonima, ali neću to spominjati jer, kao što već rekoh, ne volim sebe da dižem u oblake, najbitnije što sam do sada stekao je svakako ovo :
Konačno od početka ove godine opredeljujem se samo za disciplinu polumaratoni i ostavljam svoju matičnu disciplinu 800 metara, kao i atletski klub “Vojvodina, Novi Sad”, i napokon prelazim u ARK Fruška Gora i ujedinjujem snage sa gore već spomenutim drugarima. Uspesi mog novog kluba, a i mene kao jednog malog dela toga kluba, tek predstoje, sada mi je SAMO NEBO GRANICA, jer želja imam mnogo a vremena je malo.
