Jelena Horvacki
Moram da priznam da do sada nisam imala prilike da pišem svoju biografiju u formi zanimljive (ili možda ne? ;)) priče. Uglavnom sam se zadržavala na kratkim CV obrascima. Pa hajde da probam i ovo!
Naime, rođena sam u Novom Sadu, 2. Februara 1987. Jedinica sam, pa ću možda u skladu sa tim i biografiju tako malo razmaženo napisati. 😉
Osnovnu školu sam pohađala malo u Novom Sadu, malo u Subotici, pa opet u Novom Sadu, gde je i završavam i upisujem gimnaziju Isidora Sekulić. Ovaj period mog života je poprilično pasivan u smislu da je obeležen apsolutnom fizičkom NEAKTIVNOŠĆU, što je i rezultovalo, na moju žalost, primetnom kurpulentnošću. Recimo da sam uvek sedela na školskoj klupi, da sam uvek imala izgovor da ne potrčim, da sam se stalno vadila na astmu. Slobodno mogu da kažem da sam bila uspešan đak i veliki trut!
Ipak, morao je doći kraj i tome! 2006. upisujem Poljoprivredni fakultet, smer pejzažna arhitektura i recimo da je to početak mog aktiviranja. Ne mogu da se pohvalim da sam odmah počela da trčim, jer je trčanje i dalje bilo moja najomraženija aktivnost, ali sam počela da se bavim plesom, pa malo ljubav, pa malo aerobik, pa plivanje, pa malo roleri, pa bajs – sve sem trčanja! Moj uspeh je bio ako istrčim od bandere do bandere. Čak sam i tada prezirala sto sam se uopšte i trudila i trošila vreme na aktivnost kao što je trčanje. Recimo da sam se pretvorila u malo manjeg truta. U međuvremenu sam bila i na razmeni studenata u Sloveniji, gde sam zaista puno vozila bicikl i pešačila.
Konačno 2010. završavam osnovne i upisujem master studije. Ostajem bez bicikla, ne plešem više, ne idem na plivanje… samo crtam i sedim. Vaga već počinje žestoko da se usijava i crveni… a izgovorima nikad kraja. I naravno ono najbitnije je bilo „Ja ne volim da trčim!“
Ipak zahvaljujući našim članovima Kačarima i Stuparima 😉 uđoh i ja, u početku na pasivan način, u trkačke, rekreativne vode. Krenula sam na po koju trku da malo bodrim ljude, držim ranac, degustiram sladoled u povratku i nesvesno počela da se interesujem za ovaj vid aktivnosti. Vaga mi je i dalje bila crvena, tako da mi je to bila glavna motivacija. Ali svakako da mi je značilo kad mi Bojan kaže „E vala trčaćeš!“ ili Bojana „Ma hajde možeš ti to! Samo polako! I meni je bilo isto!“. I tako odlučih u oktobru 2011. da probam da vidim kako je to trčati. Istrčala sam svojih prvih 500 metara. Recimo da mi je duša bila u nosu i da sam rekla sebi „Ne mogu da verujem da sam izdržala!“ Pa sam sledeće nedelje izdržala čitav kilometar. Pa za koju nedelju 3! Ijao, koji je to uspeh bio za mene. Kupila sam i patike za trčanje! Presrećna sam bila! I što je najvažnije SVIDELO MI SE!!!
U oktobru sam učestvovala na Novosadskom maratonu u ženskoj štafeti. Zatim sam u martu 2012. godine imala i svoju prvu trku na 5 km na Paliću. Postala sam i zvanično član ARK Fruška gora. Pomogla sam organizaciju 3. Noćnog maratona, na kojem sam i trčala minimaraton.
Istina je da lagano trčim i da uživam. Uspela sam sam da istrčim ČAK 10 km :D, što je za mene veliki uspeh. Planiram da jednog dana istrčim i polumaraton, ali o tom potom. Najbitnije mi je da da sam u klubu sa ljudima koji su i više nego prijateljski raspoloženi prema novajlijama, u klubu u kojem vlada pozitivna atmosfera i koji te neće forsirati da trčiš, već će te, naprotiv, podržati čak i ako odlučiš da budeš pasivan i da se samo družiš sa njima.
P.S. U stvari oni znaju, da će ti se trčanje kad tad uvući pod kožu!