Svi koji me znaju, znaju i to da mi nijedna trka nije dovoljno duga, nijedan maraton preblizu, nijedan postavljeni cilj nedostižan… Dok neki vole da otkrivaju svoje granice, ja volim da ih testiram; a gde drugi možda vide prepreke, ja vidim izazove… I to je razlog što mi se, kada sam odlučio da isplivam/odvozim/istrčim prvi triatlon, kategorija “Super sprint” učinila previše kratkom, i izabrao sam “Olimpijski” (1.5 km plivanje, 40 km vožnja bicikla, 10 km trčanje)… TRI or DIE, zar ne…?
Od početka “priprema” sebi sam postavio samo jedan cilj – završiti trku… Bez obzira na rezultat, bez obzira na plasman, bez obzira na to koliko budem iscrpljen… Ako je moguće na vreme da učestvujem kao plivač i u štafeti sa društvom, ali bez pritiska… Za dve nedelje uspeo sam da podignem preplivanu distancu sa 0 na 1200 m za dan (tri puta po dve širine Ade), dovoljno da se ne plašim razdaljine ali da i dalje predstavlja veliki problem nekome kome je ideja odlaska na bazen – provesti pet sati na suncu uz jedan-dva ulaska u vodu… Sa trčanjem nisam imao problema, trenirao sam po standardnom planu, a bicikl sam svesno zanemario, što da se ne bih pretrenirao, što jer sam znao da neću voziti drumski već MTB, tako da sam u startu računao da biciklistički deo samo “odradim”, ako može pričati o “odrađivanju” 40 km neko ko je za poslednje dve godine tačno jednom seo na bajs…
Pre nego što počnem o samoj trci, želim da kažem nešto o triatloncima i triatlonkama… Reči ne mogu da opišu moje divljenje prema tim ljudima, i žrtvi i kompromisima koje oni moraju da podnesu u životu zbog sporta koji vole… Baviti se jednim sportom u Srbiji dovoljno je teško; trenirati tri sporta, i pri tom voditi normalan život, zarađivati za sebe, ići u školu, studirati i naći balans sa privatnim životom i porodicom, za mene je apsolutno neverovatno… A najtužnije mi je u celoj priči što ti sjajni ljudi, ti neverovatni sportisti, verovatno nikome neće biti idoli jer se u njihovom sportu ne vrti novac kao u fudbalu i ne možeš se njime baviti usput kao basketom… A svi oni to zaslužuju – zbog posvećenosti, zbog strasti, zbog upornosti i ličnog primera kako jedan aktivan, sportski, uravnotežen život treba da izgleda…
Pre olimpijskog, održana je trka u super sprint triatlonu koju nažalost, zbog priprema za početak moje trke, nisam uspeo da u potpunosti ispratim, ali sam odgledao dovoljno da budem oduševljen sportskim srcem jedne devojčice kojoj ne znam ime, ali koja ne verujem da je starija od 11-12 godina… U trenutku kad su klinci čija se juniorska trka paralelno održavala završavali svoj (jedini) plivački krug, ona je krenula u drugi i tada sam shvatio da učestvuje u glavnoj trci… Za mene je to bio jači utisak nego što je ičije pobedničko vreme, i, iako mi je žao što nije bilo više devojaka (samo dve), izuzetno mi je drago što je to značilo da će se i ona popeti na postolje…
Oko 13h usledila je prozivka za start olimpijske trke i tek tad sam shvatio u šta sam se u stvari upustio… Oko mene svi su bili kao gromade – Spartanci, jaki kao zemlja, sa fokusom divljih životinja… Pored njih delovao sam kao detence… Čak i Ksenija Bubnjević, koju znam od ranije sa trka i koja mi je, onako visoka i vitka, izgledala kao balerina i oličenje gracioznosti dok je lakoćom srne skakutala preko bara na jednom zajedničkom treningu na Fruškoj Gori; u kostimu, kao da je iz nje izbijao duh Amazonke…
Čudan je osećaj kad uđeš u nešto nepoznato i kad je cilj koji juriš mala narandžasta tačka na vodi, toliko daleko da je jedva vidiš; a i kad stigneš do nje samo je četvrtina puta koji treba da pređeš – u tom delu trke… Krenuo sam jako rezervisano, sve vreme ponavljajući: “što manje koristi noge, trebaće ti u ostalim disciplinama”, ali teško je neke stvari ispraviti za par nedelja nakon dvadesetak godina činjenja… Sama razdaljina mi na kraju nije predstavljala toliki problem, verovatno su me mnogobrojni maratoni i višečasovni treninzi učinili mentalno jačim nego što sam očekivao, tako da sam, podelivši u glavi stazu na deonice, svojim tempom, bez jurenja ostalih takmičara lagano napredovao… Nakon prvog okreta primetio sam nekoga iza sebe tako da sam, pogrešno misleći da me elitni takmičari sustižu u njihovom drugom krugu, počeo da bežim više u stranu, ka obali, što je dodatno pojačalo ono što se ispostavilo kao najveći problem – održavanje pravca… Ne bi me čudilo da sam za čitavih sto-dvesta metara produžio stazu odstupajući od idealne linije i vraćajući se na nju – nešto što će, nadam se, uspeti da se ispravi većim takmičarskim iskustvom… Prvih nekoliko metara po izlasku iz vode noge kao da nisam osećao, i malo mi je falilo da pokleknem pri trku, ali dovukao sam se do bajsa, navukao patike, majicu i kacigu, zaboravio cvikere, naravno, i prošao kroz prostor za tranziciju… U tom trenutku, na moje iznenađenje, iako su ostali bili verovatno na polovini svoje biciklističke trke, nisam bio poslednji jer je jedan takmičar još uvek bio u vodi…
Samo što je počeo biciklistički deo, par stotina metara od starta, delom u želji da se što više sklonim u stranu propuštajući brže takmičare, delom zbog pada koncentracije u toku menjanja brzina, nisam uspeo da primetim kako je jedan dečkić, šetajući se, samo malo ušao u moju putanju… Na svu sreću ne toliko da ga povredim, ali dovoljno da ga zakačim, izgubim kontrolu nad biciklom i izletim sa njega na asfalt pri brzini od preko 30 km na sat… Pošto sam ustao i uverio se da malom nije ništa, iako je imao ogrebotine od ručke na leđima i bio vidno potresen zbog svega, pažnju sam usmerio na sebe i moj stepen povreda… Levi deo tela je pretrpeo najači udar pošto sam pao na kuk i lakat (sva sreća pa je kaciga obavezan deo opreme, bez nje više ne idem ni do pekare), ali osim toga izgledao sam nepovređen… U prvom trenutku pomislio sam da sam možda ozbiljnije povredio koleno ali ispostavilo se da je krv bila sa rane na laktu… Na licu mesta sam je isprao i, iako nije delovala veliko, činilo se da je dosta duboka… Sa biciklom je sve bilo u redu tako da sam, pošto sam se još jednom uverio da je mali ok, odlučio da nastavim trku… Na prvom okretu sam stao da još jednom isperem ranu i obrišem krv, i konačno, na kraju prvog kruga, čekali su me momci iz hitne pomoći da mi previju ruku uz uput na ušivanje posle trke…
Što zbog pada, što zbog čestih stajanja – da isperem ranu, namestim lanac, ispravim sedište, uzmem cvikere; izgubio sam dosta vremena… Plus, kuk koji se u međuvremenu ohladio, počeo je da mi pravi probleme tako da mi je ovaj deo trke jako teško pao… Na sve to vetar je pri povratku dosta jako duvao u grudi i brzina mi je u toj polovini staze drastično padala… Od trećeg-četvrtog kruga desilo se nešto što će verovatno ostati upamćeno kao najnezasluženija podrška u istoriji TRI or DIE triatlona… Delom zbog toga što sam u jednom trenutku ostao poslednji na stazi, delom zbog toga što nisam hteo da odustanem i pored pada i povrede, svaki put kada sam prolazio pored okretnice dobijao sam aplauze koje ne verujem da su dobili ni pobednici trke… Ljudi su stvarno bili sjajni i jako mi je prijalo, ali u jednom trenutku je postalo malo nadrealno kad sam u poslednja dva kruga dobio policijsku pratnju koja je zaustavljala saobraćaj dok sam prolazio… Poslednji krug sam odvozao bukvalno na ivici malaksalosti, ukočen i nažuljan od skoro dva sata u sedištu; a kada sam izašao iz krivine i video žutu liniju koja je označavala kraj biciklističkog dela trke, skoro da mi je došlo da kleknem i poljubim je… Još jedna tranzicija, ostavljam bicikl i kacigu, stavljam kačket i nastavljam dalje trkom… Podrška koja je počela tokom vožnje bicikla nastavila se i u trkačkom delu, pojačana time što je u međuvremenu velika većina takmičara završila trku, a spremala se i štafetna pa su svi bili grupisani u blizini zone cilja, mosta na izlasku iz tranzicije i mostića kod ulaska u vodu, kuda sam protrčavao…
Ja imam podeljeno mišljenje o trkama sa velikim brojem krugova, nekad mi stvarno legnu kao ultra na Adi, na kojoj sam pravio društvo drugarici koja se takmičila, a nekad me totalno iscrpe kao drugi deo Noćnog maratona pošto sam se odvojio od drugarice kojoj sam držao tempo za polu… Nažalost, ovaj put je bio drugi slučaj… Zbog svega što se desilo, pada, nepripremljenosti za vožnju bajsa, čestih seckanja trke i vetra sa kojim sam se borio; u trkački deo sam ušao toliko umoran da sam tih deset kilometara istrčao sporije nego poslednjih deset kilometara na maratonima ove godine… Držala me je stvarno neverovatna podrška u svakom krugu i voda kojom sam se polivao kao na tuširanju jer je sunce iznenada odlučilo da opet upeče… Odbrojavajući u sebi lagano krugove, ušao sam u poslednji u kojem sam se mimoišao sa trkačima koji su završavali štafetu i prošao kroz cilj… Pripremajući se za finiš štafeta, volonteri koji su izneli traku za ulazak u cilj pobednika postavili su je i meni da prođem kroz nju – gest organizatora koji me je stvarno oduševio… U euforiji zbog završetka trke i od adrenalina koji je još strujao arterijama, stajao sam još nekoliko minuta, dočekujući pobednike štafeta i drugare koji su počeli da se skupljaju na cilju, pre nego što sam seo i dozvolio nogama da se odmore… Nakon trke štafeta usledila je dodela medalja (jako mi se svidelo što je organizator devojkama uz medalju poklonio i po ružu), po koje pivo i svođenje utisaka, i polazak za Beograd uz kratko zaustavljanje u Vrbasu zbog ušivanja… Ne dešava sa često da se sa trke vratiš sa izveštajem lekara specijaliste umesto diplomom, zar ne…?
Želim još da pomenem nešto što iznova i iznova ostavlja utisak na mene, i što je glavni razlog što uopšte idem po trkama u Srbiji… Već sam na jednom mestu napisao, ali ponoviću, kada me jednoga dana budu pitali šta je najbolja stvar koju sam dobio trčanjem, to neće biti ni zdravlje, ni dobra linija, ni upoznavanje sopstvenih mogućnosti; to će biti prijateljstva koja sam na stazi sklopio, i želim da se zahvalim svima… Počev od neverovatne Saše koja mi je nekako spontano postala saputnik i sapatnik u silnim putešestvijima, devojke sa takvim duhom, srcem i ljubavi prema životu da reči blede u pokušaju da je opišu; čiji sam bajs vozio, i kacigu i cvikere nosio, koja mi je pružala podršku tokom cele trke, brinula se za mene dok me ne vidi kako izlazim iz krivine i svađala sa vozačima koji su čekali da se put otvori za saobraćaj; bez koje verovatno ne bih ni učestvovao na trci i koja je iz ljubavi prema sportu i druženju prešla stotine kilometara da bi istrčala samo oko 1.25, koliko je iznosio trkački deo štafete… Preko njenih sestara, Bojane i Nataše, koje su mi toliko prirasle za srce da mi je teško da ubedim sebe da nema ni godinu dana kako se znamo, koje su uvek spremne za akciju, druženje, šalu, koje uvek nose klopu i kojima treba da se zahvalim za 99% slika sa trka na mom Fejsbuk profilu… Mojim Fruškogorcima koji su me primili kao svog iako sam iz drugog grada, i među kojima sam prepoznao ono što ni meni ne da mira kad dođe vikend, a to je mnogo više od trčanja i planiranja putovanja po Srbiji – Šonetu, za podršku tokom cele trke i svemu što je od kako se poznajemo učinio za mene a za šta je ovaj tekst premali, Rašu, za motivaciju, aplauze i onih 8 x (1+1) metara za koje samo Fruškogorci znaju, Zokiju Markoviću – što mi je brojao krugove kad je mozak već počeo da me izdaje i strpljivo čekao na suncu dok nisam završio; i svima ostalima koje sam upoznao ili nisam još, i koji su učestvovali ili bili sprečeni da dođu u Mali Stapar… Zdravku, jednoj ljudini od čoveka i osobi za koju ne mogu rečima da iskažem kolika mi je čast što je poznajem… Dragani, koja mi je strpljivo u svakom krugu pružala vodu i bodrila… Kseniji za reči podrške pre trke i motivisanje tokom… Dragi i Srećku koji su mi među prvima čestitali… Ivanu i ostalim sudijama i volonterima koji su mi pružali podršku na najtežem delu staze… Hitnoj pomoći za saniranje rane… Momcima u plavom na pratnji… Organizatoru, što mi je dozvolio da trku završim… Ekipi koja je sedela na klupici u hladu i aplaudirala mi; devojci koja me je svaki put pozdravljala trubom; i svima koji su učestvovali, pomogli i pratili ovu trku, a bez čije podrške verovatno ne bih ni završio… Vi ste svi moji prijatelji iako vas možda ne znam, jer nas spaja ljubav i strast prema sportu, a to je mnogo važnije od samog poznanstva…
Aleksandar Pavlović
Nenad Jovanović